Veze koje smo navodno sada izgradili sa Makedoncima treba pogledati kroz prizmu današnjeg događaja. Prelet aviona u kome je Lavrov trebalo da doputuje u Beograd, između ostalih, zabranila je i Severna Makedonija
Nemam definitivan stav po ovom pitanju, ali strahove i zbunjenost ne može da umiri horski deo neopozivih branitelja institucije koji poistovećuju ličnosti sa blagodatnošću.
S druge strane zaista mi se ne dopada ni olako, neodmereno i bezobrazno prozivanje istih tih ličnosti bez ikakvog pokazanog strpljenja i podrazumevanog uzdržanja.
Lično, manje sam pogođen ovom odlukom na fonu nacionalnog pitanja, jer smatram da je proces stvaranja makedonske nacije dugotrajniji i ima ozbiljnije elemente od besmislenosti kakva je „crnogorska nacija“, te da je komunistički inženjering, zacrtan još na Drezdenskom kongresu, samo nastavio već započeto, a ne inicirao kao u slučaju Crne Gore.
Dakle, po mom mišljenju Makedonci imaju odlike samobitnosti i samim tim utemeljeniji osećaj vlastitog identiteta koji zaslužuje neku vrstu autonomnosti u svakom smislu, pa i crkvenom.
Problem ovde predstavlja očiglednost političkog procesa koji zaista nema mnogo veze sa duhovnim i pitanje je koliko duhovnom šteti, bez obzira što je sam po sebi nezaobilazan.
Loše u političkom smislu je to što se čini da su potezi iznuđeni, a ne duboko promišljeni i da dugoročno idu nama u korist, posebno ne duhovnosti. Davanje autokefalije nije bilo rezultat makar formalnog pokajanja i povratka onih, koji su učinili nešto nekanonsko i nedopustivo u Crkvi, pod njeno okrilje, već stvar dogovora kojim se suštinski to nedelo priznaje kao opravdano. Više od našeg nagađanja ili nepoverenja o tome rečito govore sve dosadašnje izjave tzv. arhiepiskopa Stefana koji nedvosmisleno upućuje na to da je SPC ispravila nepravdu prema MPC i konačno priznala njen status.
U politici svaka strana ima pravo na sopstvenu retoričku interpretaciju što samo po sebi nije problem, ali ako tu interpretaciju prate i dela koja imaju određenu snagu onda postaju značajni pokazatelji situacije. MPC je grupacija koja je čitavih pedeset godina istrajavala u nekanonskom statusu u državi koja svoj identitet temelji na: 1. fantazmagorijama o antičkim korenima i 2. podršci Nato civilizacije. Prvo je naprosto infantilnost od koje često boluju novonastale nacije, drugo je otvorena pozicija sluškinje Neprijatelja. MPC je dosad već pokazala da je organski deo takve države i da postupa pod takvom agendom. Znajući to i upoređujući sa sadašnjim izjavama „arhiepiskopa“ Stefana, racionalan čovek ne može da se ne plaši posledica dogovora sa takvom politikom. Drugim rečima, je li SPC napravila taktički potez koji joj ide u korist ili je pristala na „manje zlo“ nemajući kud ili ne znajući kako?
Uveren sam da je ovim darom, na koji nijedan arhijerej pre današnjih nije hteo da pristane, a neki današnji su do juče ovo nazivali svetogrđem, nešto moralo da bude dobijeno. Pristup nemanjićkim svetinjama, bolji odnos prema verujućim Srbima, mogućnost službi na srpskom ili jedna eparhija SPC… To donekle može opravdati ovako neverovatnu promenu u stavu Srpske Crkve, ali samo donekle, sa velikim pitanjem može li se i tako malim ustupcima verovati kada znamo da se radi o očiglednom Nato vazalu? Da li je poklon i dobra volja u politici dovoljna da bi smo nekoga vezali za savezništvo sa nama?
Apologete ovog postupka ističu da je ključno to što smo potvrdili kanoničnost time što smo autokefaliju dali mi, a ne Fanar. No, već smo pominjali, po rečima jednog od arhijereja koji su ovo nekad zvali svetogrđem a danas u tome učestvuju, da je svepravoslavni konsenzus odredio da se o ovakvim pitanjima može izjasniti samo celo Pravoslavlje kome Majka Crkva predlaže tu samostalnost. Time igra oko uloge Fanara svakako nije izbegnuta.
Dakle, mi smo dali sve, dobili možda nešto, stvorili crkvu koja vezana za sopstvenu državu sledi put te države (vazalni), odrekli se materijalnih dobara starih nekoliko vekova (moguće je da ćemo ovo pitanje rešiti u pravnom smislu te zadržati formalno vlasništvo), a u svetu pravoslavnih podela na jelinske i slovenske crkve, verovatno, uneli još jedan kamen spoticanja.
Poseban problem koga je ovo samo deo tiče se slabosti Pravoslavne Crkve koja već godinama, ali i decenijama, ne uspeva da se konsoliduje i u sopstvenim redovima osudi jeretičke i raskolničko rušilačke tendencije koje imaju epicentar u Fanaru. Crkva se brani iznuđenim potezima, kompromisima i odlaganjem, što je neminovno vodi u sve težu i težu situaciju. Meni je teško da ovaj potez SPC sagledam imalo drugačije no kroz rečenu matricu.
Veze koje smo navodno sada izgradili sa Makedoncima (narodom koji inače volim i smatram ga žrtvom) treba pogledati kroz prizmu današnjeg događaja. Prelet aviona u kome je Sergej Lavrov trebalo da doputuje u Beograd, između ostalih, zabranila je i Severna Makedonija.
(Fejsbuk stranica Nebojše Petkovića)
