I dalje se javnosti tura teza kako može istovremeno javna funkcija sa funkcijom, mogu i tri odjednom, ali samo ako se funkcioner ili član političke stranke na nekoj od njih „umiri“ ili „zamrzne“. Može li zaista predsednik Republike, direktor BIA-e ili neki drugi funkcioner da zamrzne status u stranci i tako reši dileme o nespojivosti funkcija?
Na početku da se razjasni, „zamrzavanje” funkcije, odnosno članstva u političkoj stranci nije institut kojim se bavi ustavno pravo. Otuda ga nema u ustavima pa ni u našem Ustavu. Ustav poznaje nespojivost funkcija (inkompatibilitet, parlamentarnu nepodudarnost) kako bi se očuvalo i sprovelo načelo podele vlasti (na primer, ne može se u isto vreme učestvovati u glasanju o zakonu i potom suditi po istom zakonu). Ne može, makar što pojedinac ima mentalni i fizički kapacitet za obnašanje mnogih funkcija uporedo.
Doduše, „institut“ zamrzavanja funkcije ili članstva u političkoj stranci nije izmišljen danas. Skovan je u dnevno-političke svrhe još onomad kada se tražilo opravdanje da S. Milošević, kao predsednik Republike, ostane na dva čela – državnom i stranačkom. On je svoju stranačku šefovsku funkciju u SPS-u stavio u stanje mirovanja (1992) jer je, kao šef države, u isto vreme bio predstavnik svih građana. Ali u takvom mirovanju stajao je u pripravnosti da se odmah i formalno vrati na čelo SPS-a. Ubrzo je, “na molbu svakolikog članstva”, odmrzao stranački status (1993), spojio ga sa predsedničkim i tako ponovo predsedavao državom i stranačkim organima. Drugi stranački lider i istovremeni predsednik Republike B. Tadić, čak nije ni govorio o zamrzavanju stranačke funkcije (predsednik DS-a). Doduše, Ustavni sud se izjašnjavao o nespojivosti njegovog stranačkog i predsedničkog posla, ali afirmativno (dozvoljeno je).
Šta je onda zamrzavanje stranačke funkcije? To ne može biti drugo do pravnopolitički hibrid koji se u ustavno pravo pokušava preslikati iz drugih grana prava – u radnom pravu imamo mirovanje radnog odnosa, u obrazovanju mirovanje studentskog statusa, u privrednom pravu mirovanje privrednog subjekta i sl. Bitno je podvući da ta reč praktično ništa i ne znači u ustavnopravnom smislu, niti se igde pominje.
Zamrzavanje stranačke funkcije ili članstva nije predmet ustavnog prava jer ne može biti uredjeno ustavom ili zakonom. Ono spada u domen autonomije političkog organizovanja i može se urediti jedino statutom političke stranke. Stoga je pitanje da li statut SNS-a uopšte predviđa zamrzavanja (mirovanja) funkcija i članstva? Ali čak i da tako nešto postoji u statutu stranke, to nema uticaja na ustavnu ili zakonsku zabranu. Ako se ustavom ili zakonom zabranjuje stranačko članstvo nosiocima određenih funkcija (direktoru BIA-e ili sudiji, na primer), ili stoji ustavna nespojivost funkcije predsednika Republike sa drugom javnom funkcijom, nikakvo zamrzavanje ili mirovanje to ne može da izmeni. I onaj kome status miruje član je ili funkcioner stranke, samo to trenutno i formalno ne radi.
A zašto je bitno ostati u političkoj stranci, makar i mirujući, čak i kada ste na politički moćnoj poziciji kao što je predsednik Republike ili direktor BIA-e? Zato što je politička stranka praktično glavni “kadrovik” funkcionera i izvor političkog uticaja. Napuštanjem stranke svaki funkcioner bi, bez obzira na kojoj je državnoj ili javnoj funkciji, smanjio i čak izgubio političku moć.
Otuda cilj zamrzavanja ili mirovanja više liči na nameru trika iz domena “da se vlasi ne dosete”. Jeste neki korak promene za javnost, ali ne stvara realne ustavnopravne posledice – formalno je kao drugačije, a suštinski isto. I stranka i funkcija.
Slobodan Orlović, član Srpskog pravničkog kluba
www.nspm.rs
