Krajem marta 1942, preko radija London, održao je govor član Jugoslovenske vlade Milan Grol. On je istakao potrebu da se Jugoslavija očuva „uprkos bolnih događaja pod režimom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini.“ Dučićevo pismo od 17. aprila iste godine, upućeno Radoju Kneževiću, ministru dvora, sastavljeno pod neposrednim dejstvom Grolovog govora, to je jedan očajan krik duše koja se rastrže od muka što ih preživeše i još uvek preživljavahu stotine hiljada Srba
7500 Oak Avenue, Gary, Ind., U.S.A., 17 apr. 1942
Dragi gospodine Kneževiću,
Mi prisustvujemo ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu. Poslednja četvrt veka u toj kući je bila bolest bez prebola. I najužasnije od svega, to je, što sad treba da nas spasavaju oni koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih ministara Srba koji su ovde u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića ispunjava me pravim užasom.
Ne znam ima li većeg i žalosnijeg paradoksa. I govor mog druga i prijatelja Milana Grola od 27. marta, poražavajući je. Ja verujem da strašnijim rečima nije mogao taj dan biti obeležen. Onaj njegov “jedini put“ o kojem govori, to je stepenica plača scala gemonia, put očajanja, put brodoloma. Ja oduvek verujem u čudesa srpske ideje o životu i o idealu, da poverujem da postoji samo jedan put zato što tako misle ljudi jedne grupe ma koliko časne i umne.
Ja sam verovao da će naš dragi i veliki prijatelj Slobodan Jovanović, prema onom što smo govorili u Lisabonu na slučajnom susretu, jula 1941, primiti vlast samo zato da jasno pokaže da Krnjević i Šutej ne predstavljaju među vama drugo nego trojanskog konja i da ih treba predati engleskim vlastima kao petokolonaše kakav je ceo hrvatski narod. Ovo je dokazano spiskom hrvatskih oficira koji su posle izdajstva prešli listom Paveliću i spiskom o pokoljima mojih nesrećnih Bosanaca i Hercegovaca, ma koliko ove istine bile prikrivene.
Srpskom narodu oduzet je jedan dragocen momenat; da Srbi na vladi objave urbi et orbi, naročitim glasom koji bi čuo ceo svet, da u našoj zemlji pokla 500.000 nejači jedan narod koji je bio naš sugrađanin, i kojeg predstavljaju i danas u našoj vladi njegovi naročiti izaslanici, što se nije videlo do danas u istoriji evropskoj. Mi smo na ovaj način izgubili poštovanje hrišćanskih naroda. Izgubili smo, što je vrlo žalosno i kobno, pravo da na osnovu ovog zločina zatražimo pravo da stvaramo drukče svoju sopstvenu kuću; na račun ovih zlikovaca.
Mi smo Bosanci i Hercegovci 1918. godine svojevoljno predali naše dve zemlje Srbiji, koja je za njih i u 1914-1918, prolila more krvi; jer da nije bilo nedeljivosti između Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbija je mogla, jednom izjavom, izbeći rat koji je bio užasan. Ali, našim zemljama nisu zavladali ljudi Srbije nego njene najsramniji režimi i najgore režimlije. Čak nekom zlom sudbinom, već sutradan posle 1918. te dve zemlje su prestale da budu za Beograd od interesa. Najpre prepuštene političkim špekulantima, zatim muslimanskim vođama, a najzad kompromisima muslimansko-hrvatskim, te zemlje su iznesene na pazar između Beograda i Zagreba.
Ja sam, kome je trebalo, iznosio u pravo vreme da su one dve zemlje jezičak na vagi, i kada pretegne, vide će se jasno da li će naša zemlja poći zdravim principima Srbije, ili perverznim instinktima Hrvatske. Beograd nije reagirao kad je vođ muslimanski najzad gromko izjavio da je on po ubeđenju Hrvat, što je značilo da je njegov onamošnji narod (800.000) rešio pitanje svoje nacionalnosti. Posle 27. marta je on to pokazao i delom.
Sporazum od 26. avgusta 1939. nije izazvao uzbunu, čak ni protest nijedne srpske grupe iz “našeg Pijemonta“, nego je izborni sporazum između grupa opozicije, oktobra 1938. u Kupincu(!), čak i omogućio podelu srpskih zemalja Bosne i Hercegovine Hrvatima, koji se za moje vreme onamo nisu smeli ni pokazati živi u onoj oblasti.
Ali bi sve ove nedostojne zablude otpale da kojom srećom nije sprečen moj prijatelj Slobodan Jovanović da odbije prljavu ruku Krnjevića, i da naš uvek časni Milan Grol nije apelovao na sve “neumne“ da ima samo jedan put za našu nemanjićsku kuću, onaj koji on određuje. I taj put bi bila najveća vratolomija kakvu bismo mi danas izabrali; jer “jedini put“ to je, po definiciji, samo put očajanja. Tim se rečima govorilo i celo četvrt veka našeg rasula u onoj nesrećnoj Pribićevićevoj državi.
Da je Jugoslavija trajala još četvrt veka, ne bi više bilo ni monarhije, ni dinastije, ni pravoslavlja, ni države, ni srpstva, ni Beograda. A ako bi se i dalje govorilo istim glasom, i sa istog mesta, to bi bilo otvarati pu u jednu narodnu revoluciju gde bi srpsko pleme moralo krvariti sa vojskom neizvesne boje.
Vi znate, Gospodine Kneževiću, onu žalosnu periodu istorije Crne Gore kad je jedan od njih Staniša, prešao u muslimanstvo, preveo u tu veru i veliki deo svojih pravoslavnih zemljaka, da najzad na jednom polju kod Podgorice s tim muslimanima bije veliku bitku za pravu veru Muhamedovu, protiv vere Hristove, kad su već na Cetinju bile tri džamije, a svud drugde mujezini i minareti, i kad su sva crnogorska plemena pojurila bila da se turče. O ovom kuka mladi vladika Danilo na početku “Gorskog vijenca“.
Treba malo da jedan narod propadne, mnogo manje nego jedan pametan čovek. Mi se već četvrt veka nalazimo onde gde su ovako bili Crnogorci na kraju XVII veka, a ne u doba bogumilsko. Mene je na večeri kod ovdašnjeg Vladike izbezumljen Boža Marković uveravao pred svima da treba da pogine još 300.000 Srba (Bosanaca i Hercegovaca) da pobedi vladavina ideja o daljoj zajednici.
Ja vas preklinjem gospodine Kneževiću da sa toga mesta, da sa tog mesta na kojem ste, spasavate zajedno s vašim tamošnjim dobrim bratom, i našim prijateljima srpskog osvedočenja, da vlada ne pođe “putem jedinim“ o kojem govori Grol nailazeći samo u njemu spasenje za naše dve upropaštene srpske države. Neće biti moguće, uveravam vas, da srpstvo izvan Srbije prima dalje ikakav diktat iz redova naših političara o svom budućem životu za koji su oni dali toliko malo.
Na zgarištima bosanskim i hercegovačkim, gde su, blagodareći takvoj politici, poklani svi naši (i moji, i svačiji drugi), nije moguć dalji život zajedno sa ubicama. Ovaj narod hoće da živi, da srbuje, da ima svoju veru pravoslavnu, svog srpskog kralja, svoj vekovni zavet. On neće pristati na dalje vođstvo onih koji su ih doveli pod nož ubica.
Da nije bilo Jugoslavije, nikad Hrvati drukče ne bi postigli svoj ideal: da oni jedini budu naoružani, a svi Srbi obezoružani i da mogu pre plebiscita o svojoj budućnosti skinuti broj glasača koji mrtvi ne glasaju. Biće prava nesreća ako onaj narod uvek velik, i uvek veličanstven, bude zavisio od tog diktata o “jednom putu“ za koji je saznao iz govora mog prijatelja Milana Grola.
Bosna i Hercegovina, kao što spomenuh ranije, postala je odavna pazar između beogradskih političara koji su išli u Kupinac, i onamošnjih neprijatelja. Zbog tog pazara između jednog slučajnog Beograda i jednog ucenjivačkog Zagreba, u nas je u onim zemljama prava propast već odavno počela.
Sve glavne srpske porodice stožeri narodne svesti onog naroda, napuštene su od tih režima već od početka: Jevtanovića u Sarajevu, Šole i Šantići i Đokići u Mostaru, Jovanovići u Tuzli, Kujundžići u Lijevnu, milioneri iz vremena Austrije. I hiljadu drugih. onamošnjih srpskih, što banke, što štedionice, uništene su.
Četiri lista ćirilicom smaknuta su da zavladaju listovi samo latinicom. Oni koji su vešali austrijskim konopcem Srbe na gubilištima po Hercegovini i Bosni, kao čuveni Fejzo Salković, imali su očigled redom svoje penzije i ordenje manje i veće Svetog Save, na očigled onog čestitog naroda kojeg nisu još bili upropastili njihovi slučajni vođi.
Najzad je 26. avgusta 1939, Bosna i Hercegovina podeljena bez pitanja onamošnjeg srpskog naroda koji se zatro praveći za nju ustanke, umirući na turskom kocu i austrijskom konopcu. Ustupljene su kao s pravom Hrvatima centralna Bosna (Zenica topolivnica i Fojnica strategijska) zajedno s Brčkom i Derventom koje je oblast dostizala s druge strane taj centar Bosne. Naš Mostar, gde su Srbi molili Boga za barut i olovo, kad su katolici molili za tamjan i ulje, predat je izdajničkom Zagrebu.
Dragi gospodine Kneževiću, trebalo je zatim da se ta deoba BiH još “upotpuni“; nijedan srbijanski političar nije zbog ovoga poslao nijedan znak protesta ondašnjim jatacima hrvatstva. (edino je Srpski kulturni klub, u Beogradu, ustao protiv ove izdaje srpskog naroda. Ja sam nešto ranije dao o ovom pitanju svoj opširan memorandum knezu regentu, na koji se on nije osvrnuo, makar što u njemu stoji predskazano sve što će se docnije dogoditi. Izborni sporazum srpske opozicije u Kupincu oktobra 1938. po mom mišljenju je, naprotiv, dobro utro put ovom bratskom sporazumu na račun nesrećne Bosne i Hercegovine za koju je i Srbija toliko puta umirala.
Posle naše katastrofe u 1941. godini su ostale stvari nejasne za ceo svet srpski, koji ipak više znači nego cela vlada, ili ceo jedan režim. Na zapadnom frontu su već prvog dana svi Hrvati i Slovenci izdali i položili oružje i zastave, a svi Srbi izbegavali u planine da se dalje bore. Ovo je bilo već od 7 . aprila. Molim vas, recite mi da li je postojala takva naredba, jer verujem da je ona mogla doći samo na navalu hrvatskih članova vlade, uvek svemoćnih, i samo u njihovu docniju korist. Jer kako je naša vlada prikrivala i docnije sve izdaje i pokolje, srpski svet u Americi, za koji ona nema iteresa, ne zna šta ima da dalje očekuje od tih istih ljudi.
U prošlom ratu je sama Srbija izgubila 1.500.000 naroda, pak je bila prebolela; u ovom će ratu naši gubici biti možda opet toliko na celoj srpskoj teritoriji, i prebolećemo. Ali ako Hitler i ne pobedi, nego samo ako rat produži još tri godine, nas će kao naroda u kojeg svi pucaju konačno nestati.
Nemci imaju u ovom ratu pravo da kolju one s kim su u ratu: ali Hrvati nemaju pravo da kolju one s kim sede u zajedničkoj vladi. Ovo se nije videlo nigde u svetu. Prikrivanjem zločina se ne može uspeti, i neće, da se prikriju zločinci. Davanje novih hipoteka, na račun srpski, neće doneti sreće ni darovateljima. Za moju Bosnu i Hercegovinu, verujte mi da će i pored svih poklanih od Like i Krajine do Sandžaka (Starog Rasa, npr.), ostati po planinama još toliko da se onamo obračunaju bez obzira na sve drugo nego na jedan sveti princip samoodržanja.
Treba jednim udarcem mača rešiti našu srpsku sudbinu (spasiti našu desetvekovnu monarhiju, 825-1918), našu ugroženu slavnu dinastiju, naše neizbrojne srpske kredite među svima narodima. Neki naši političari sve brkaju i kukavički razvodnjavaju: monarhiju s demokratijom, srpstvo s jugoslovenstvom, pravoslavlje s hrišćanstvom, federaciju s monarhojskom tradicijom, balkanstvo s idejom o svom sopstvenom državnom pravu. Državu prave samo heroji, i niko više; i ja verujem da će oni i ovaj put i kod nas ponići iz takvog svetog korena.
Ovo je jedino koje mi ne daje da padnem u očajanje posle govora našeg prijatelja Milana Grola od 27. marta, u kojem govori da su “neumni“ svi oni i u svakoj prilici, koji ne misle kao poneki od nas, pa ni kako misli naš Grol. Bog je ipak milostiv.
Ja vas molim, dragi Gospodine Kneževiću, da u interesu što manje konfuzije, budete na strani logične solucije, istorijske istine, narodnog instinkta i volje; jer ja duboko žalim da i šefovi srpske demokratije nameću svoj diktat kao što su do juče nametnuli i svi naši diktatori, po čemu vidim da u pogledu režima ostaje sve po starom. A po novcu koji ovamo primaju “misionari“ u stotinama hiljada dolara, da ovamošnji svet uvere o “jedinom putu“ (o kakvom su oni jedino i do sad govorili), pokazuje se da otpočinje jedna ružna politika nasilja, za račun Hrvata (koji su nas u B. i Herc. poklali) i Slovenaca koji su nas Srbe izdali.
Ovaj novac u Njujorku to je onih “sedam kula groša i dukata“ koje nisu raskovane ni ranije na nadžake i buzdovane (nego ostavljene ovako za krajnje nedelo), a nisu ostavljene ni za vojsku Draže Mihailovića, toliko nepogodnog nekim ovamošnjim od tih “misionara“.
Ja vas molim da ničeg ne očekujete od ovih ljudi, poznatih pustolova, drugo, nego samo najžalosnije rezultate nemoći i kukavištva, samoodricanja i davanja hipoteka, da pravim tvorcima buduće poštene srpske kuće samo onemoguće slobodni zamah i ugled među narodima.
Sve je ovo protivno od onoj što očajni vojnici Draže Mihailovića ispisuju danas svojom krvlju, a naročito što oni očekuju od nas na današnjim pozicijama.
Molim vas najlepše, dragi gospodine Kneževiću, da znate da ovom prilikom pišem da biste ovo pismo pročitali našim prijateljima Slobodanu i Grolu, koji su bili jedina moja uzdanica (sasvim protivno od fatalnog Banjanina i njegovog društva), kao i nada onih s Dražom, koji uveren sam, ne znaju još ništa o “jedinom putu“ našeg Milana Grola. Ja ovim pismom, najpre kao Srbin iz Hercegovine i Bosne, odgovaram svojoj savesti.
Molim vas najučtivije, da, ako vam je moguće, upoznate s njim i Njeno Veličanstvo Kraljicu Mariju, koja zna kakvo sam poverenje u mom diplomatskom životu uživao kod blaženopočivšeg Mučenika Kralja, i kakvo prijateljstvo u Kraljevoj kući. Ja se nadam u Boga i istorijsku pravdu da će sačuvati slavnu srpsku dinastiju i na ovim poslednjim putima našeg tragičnog lutanja.
Izvor: sedmica.me
