Ju- go – sla – vi – jo!
Pevaju mladi turisti, stranci, Evropljani, mnogi u dresovima ‘Mančestera’, ‘Intera’, ‘Barselone’… ne bi li nam uzvratili gostoprimstvo vrelog morskog leta u Poreču godine’84. Mi Jugosloveni stojimo sa strane i smeškamo se usiljeno, gledajući ih pijane, znojave i vesele kako pokušavaju da budu ljubazni i da nam uzvrate gostoprimstvo jednom našom pesmom. Ipak, nešto nam smeta, nešto tu fali i nije kako valja. Neprijatno nam je a trebalo bi da uživamo.
Kako jedno ime, jedne bivše zemlje može biti različito izgovoreno, i drugačije shvaćeno. Kad se skandiralo na stadionima ili skupovima podrške, velikim pobedama, novim rekordima i medaljama, glasno izgovorena reč Jugoslavija imala je dimenziju snage, moći i ljubavi a pripadalo je samo narodima koji su živeli u njoj. Pesma je tako napravljena da je ne može niko drugi pevati osim Yugoslovena ali to nisu znali mladi Evropljani sredinom osamdesetih tamo negde u Istri a nisu znali ni naši mladići i devojke dok nisu čuli kako zvući iz grla stranih ljudi.
Dok ne poče pesma behu opušteni ali kako odpoče nešto im zasmeta, nešto im tu zafali – nešto uopšte ne valja, neprijatno im je a trebalo bi da su počastvovani i da uživaju.
“Yu – go – sla – vijooooooo! Yu – go – sla – vi – joooooooo!”. Ne pevaju stranci lepo srcem i pokretom u kolu kao što naši to rade. Ružno se krevelje polupijani mladi parovi teturajući se u neveštom pokušaju da imitiraju srpsko narodno kolo jer samo to razumeju i mogu da ponove od prepoznatljive pesme. Pesme koja je imala za cilj da zbliži Srbe, Hrvate, Bosance, Slovence, Makedonce, Crnogorce… “Od Vardara pa do Triglava”, Partizanovce, Hajdukovce, Zvezdaše, Dinamovce… ljubitelje “Bijelog dugmeta”, “Azre”, “Riblje čorbe”… Traže njihove oči pogledima da provere koliko su im zadovoljstva priuštili. Traže ali ne nalaze ni najmanje odobravanje. Naprotiv.
“Zašto su vam svima lica bila tako kamena?”, posle svega pitali su stranci te sparne, pijane noći. Rekao im je otvoreno da mu je smetalo izopačeno izgovaranju imena njegove domovine koje je izgledalo kao ruganje, ali nije do kraja bio iskren. Nije im rekao da to nije pesma koju svako može i sme da peva, da je osećao licemerstvo i neiskrenost kod njih jer su pevali reda radi, iz kuroazije.
“Pa ne peva se ta pesma tako i ne možete vi da je pevate jer je ne osećate”, rekao im je. “Korak kola treba da bude usklađen uz reč a melodiju da prati osmehe dok ruke grle tela. Da zamiriše ljubav, spontanost i simpatije među narodima a ne da se drndate i kreveljite tu na podijumu.”
A bilo je tu još nečeg neobjašnjivo zloslutnog i tajanstveno pretećeg, ne samo njemu. Kao da su svi redom slutili da će se oni, zapadnjaci, ponovo vratiti sejući zastarele bombe i mržnju među njih raznonarodne, skupljene pod jednu, jugoslovensku zastavu. Njih višenacionalne, konobare, kuvare, animatore, redare, trenere, njihovu poslugu u rođenoj zemlji, jer oni su ovde samo na dobrom i jeftinom provodu. Da je pokušaj pevanja jedne njihove lepe pesme kurtoazno udvaranje njima nepoznatih i drugačijih ljudi. Sedam, osam godina kasnije stiže objašnjenje njihovih kamenih faca – krvavi raspad SFRJ je počeo. Posle svih ovih godina savršeno je jasno.
To veče je nekako predosetio sudbinu zemlje.
Nenad Simić – Tajka
