Juca…

0
928
Foto: pixabay.com

U jednom ravničarskom vrtu rasla je Juca. Zaneseni devojčurak, zadovoljna svojim srodnicima, radosno zanjihana medju gradskim ulicama. Kibicovali Jucu derani, kibicovala ona derane. Tananog struka i gordo podignute glave, umela je samo natenane da nize nisku od perli devojačke mašte.

Mogla je Juca da preskoči sarmu u tanjiru i pečenu bundevu iz rerne, ali nikad vaspitne manire od oca i majke. Majka ko majka, terala je Jucu od sudopere i šporeta i gurala u zivotnu učionicu gde je nastava tekla samo iz dva predmeta, kako postati uljudna dama i naći apotekara za zivotnog saputnika. 

Pola Jucinog srca bilo je od ravničarskog humusa a druga polovina od planinske gradje. Ravnicom je razmišljala a snagom planinske krvi preskakala tarabe i osvajala krošnje u voćnacima. Na glas oca i majke trčala je kući kao fina šmizla. Brzinom ruku, kao i trčećih koraka, nameštala je uštirknu haljinu na sebi i stresala prašinu sa lakovanih cipela. 

Nanizala je Juca svojih 19. godina zašuškana u domu koji se iz godine u godinu  penjao ka udobnosti. Neprekidno je morala utvrdjivati gradivo da postane dama i zena bledunjavog apotekara. Pitana i nepitana, promišljeno i ne promišljeno, našla se na času istorije, ta ko će ga znati mozda i na času geografije.

Bila je to lekcija o brdovitom Balkanu, čudaka i junaka, paora i zanesenjaka. Autor zivota odabarao je dva  podneblja, Hercegovinu i Vojvodinu. Spleo ih vešto kao što se bršljen splete oko točka zivota. Na Jucinom prstu našao se prsten Hercegovačkog momka. Stavila je svoj dlan u njegovu ruku i kao markica na pismu krenula na put.

Posle dugih sati putovanja raštimovan autobus zaustavio se na maloj čaršijskoj stanici. Izlasla je Juca iz njega kao da je sišla sa ringišpila. Okretala se oko sebe da bi bila sigurna da više nema ni jedne krivine.

Pogled joj se sudario sa planinom koja je nadmoćno stajala nad čaršijom. Zaustavljenog daha gledala je u sahat kulu I pitala se da li su to ostatci ostavljenog davno prošlog vremena.  Sve slike u kojima se našla njoj su bile poznate iz filmova i serija. 

 U isto vreme svoja a tudja, Juca se našla pred kućom Hercegovačkog momka. Polako je zakoračila I usla  u prostoriju gde je bilo više ljudi nego nameštaja.

Na sećiji je sedela starija zena zamotane glave u plavu maramu. Taj prizor za Jucu je bio nestvaran. Nečije gurkanje prekinulo je njenu zbunjenost i čula je reči ,,ovo ti je majka, svekrva,,. 

Pruzila je Juca ruku I tihim tonom rekla ,,Dobar dan gospodjo,,. Primetila je neku senku sto je zatamnila tamne oči predstavljene joj majke. Kako nije razumela poruku te senke, tako je to ulovljeno bacila u pozadinu svog uma. 

Osetila je koščate muške ruke da je okreću ka sebi i do nje je stiglo novo predstavljanje ,,Ja sam Tripko, tvoj svekar, dobro došla nevjesta…prvo mi junake, sokolove radjala, ponos čestitog doma bila, brza i poslušna vazda jutra dočekivala,,. Pred Jucinim očima vrtela su se razna lica I reči, a ona kao da je pozirala u nestvarnoj ulozi. 

Da li su to bile pauze izmedju snimanja kadrova, ili su se smenjivale stvarne noći i budili stvarni dani, Juca se našla u novom kadru i tek posle tog dogadjaja shvatila da nije u filmskoj ulozi već u  trenutku istine 20. veka.

Bila je noć I skromna večera se završila. Ni vece skromnosti ni više prljavih sudova. Čeljadi je bilo mnogo u kući. Ustaje Juca od stola i trazi prazan delić na kauču da se i ona stisne uz one koji su sedeli. Ne razmišlja o sudovima. U svom domu ih se nije doticala. Zagledala se u svoje duge namazane nokte. Planirala je da im promeni boju. Iz tog razmišljanja prekinula ju je najmladja srodnica malog doma, Jucina zaovica. ,,Šta čekaš, ustani da opereš sudove!,, dopre do Juce ton oštar kao perorez kad osvaja zalepljeno pismo.

 ,,Misliš na mene?,, pita Juca tonom kao da je pozivaju da zapeva opersku ariju.

 ,,Da, na tebe mislim!,, produbi perorez svoju putanju.

Pogledala je Juca u kamaru sudova i metalnu teget vanglu sa belim tufnama. Ustaje i korača ka  vangli kao da je šalju da juriša na rov bez bombe u ruci. Staje ponosno uz sto, neće zaovici da pokaze kapitulaciju, a u glavi joj košmari.  ,,Šta sad da radim, kako da krenem?,, spuštaju se pitanja niz zidove njene duše kao i smola niz belu brezu. 

U vangli neka platnena krpa. Hvata je Juca sa vrhovima noktiju. Uzima jedan tanjir i potapa ga u mlaku vodu. Masnoća se ljigavo lepi oko njenih prstiju. Stresa se od tog osećaja i ritmom kao partvišem po paučini mlati po sledećem tanjiru. Ispod trepavica posmatra situ čeljad. Svi udobno zavaljeni u osvojenom prostoru za sedenje. Gleda ka majci. Zadubljena nešto plete. Gleda i Tripka. Begovski sam zauzeo jedan kauč. Udobno ispruzen čita neku knjigu. Vraća Juca pogled na sudove na stolu. Gomila sa leve strane se smanjuje i povećava na desnoj strani. Uzdahnula je sa olakšanjem:

,,Uf još dva tanjira i jedna tepsija i gotova sam,,…a nova misao je sa podsmehom sustize ,,A šta ćeš sad?,, Panika kreće da penuša u njenim venama. Sve to je trebalo isprati a slavine u kuhinji nema.

Oslanja se Juca na veštinu bez iskustva da odgonetne zagonetku kako dalje. U tu njenu paniku uskače Tripko sa rečima ,,Nevjesta, deder mi dodaj čašu vode!,, 

Trgla se Juca I pomislila da mu je pozlilo pa da ne gubi u vremenu obraća se njoj koja jedina stoji i radi.  Lepo vaspitana, karakterom brizna, pita Juca zabrinuto Tripka: ,,Jel ti nije dobro?,, 

Tripko je pogledao razrogračenih očiju, kao kad se okliznemo i padnemo na ledu sa pogledom ka nebu. ,,Jadna nebila, nije mi ništa, deder mi turi vodu u čašu,,…a glas mu se koprcanjem probijao iz nečeg što do sad nije doziveo.

Juci čudno, ako mu nije ništa što nju prekida, jer njen otac  to nije radio pa savetuje Tripka ,,Pa kad ti nije ništa onda ustani sam i sipaj  vodu u čašu,,.

Tripkovo čudjenje da čuje što ne veruje da je čuo, prekida lelek majke. Pada kao pokošeno snoplje zita bočno na sećiju, hvatajući se rukama za glavu:

,,Aj mi kuku, sinjoj kukavici,,…zakopala se Juca u mestu i brzinom razmišlja,,, šta li su jeli pa im nije dobro,, i tako zabrinuta obraća se majci ,,Majko, šta je tebi?, ako ti je loše neka  Tripko I tebi donese vode,,. Lelek se nastavio ,,aj mi kuku, sinjoj kukavici, šta me snadje, sine šta nam u kuću dovede,,.

Shvatila je Juca da se o njoj radi. Krišom briše ruke od neku drugu krpu na sećiji kad onemoćale majke. Klekla je kod njenih nogu i teši je:

,,Majko, Tripko je napravio pometnju jer neće sam da ide po vodu,,.

Istog trenutka nemoć nestaje i svekrva stameno seda na sećiju, oštrim pogledom zarobljava Jucu. Odvezuje maramu. Širi joj krake na levu I desnu stranu. Savija brzinom u precizne nabore. Prelama je ispod brade, pa svaki krak vešto uvlači pod maramu koja prekriva veliki deo lica. Juca fascinirano gleda u vešte ruke nove majke, kojoj ogledalo ne treba da bi na neki čudan način prstima plesala po tkanini na glavi. Pomno je pratila igru prstiju sa plavom tkaninom, preplitanje leve I desne strane ispod brade. Dok je stigla pogled  da prebaci sa jedne na drugu stranu, marama je već bila savijena na licu.

 Krenula je Juca rukom ka svekrvinom licu da proveri da li pod tim povezom moze da diše. Na frtalj do marame čuje reči nove majke 

,,Šuti iksanu, nevjesta ovde ima svoje zadatke. Što ti svekar reče ima da poletiš pre nego on izusti. Usta imaš jezik nemaš…,, 

Čula je Juca sve naredbe i odmah ih zaboravila jer su za nju bile nestvarne. Samo jedna se zakačila kao udica 

,,posle ćeš mu noge prati,,.

Trgla se Juca I pogledom trazi Tripka, i gle čuda, svekar joj zaštitnički namignu. Pada joj kamen sa srca. O njegovim nogama ona nije ni razmišljala, već o svom laku na noktima. Da će noge svekru prati, primila je od majke a svekrve kao  bunilo iz njenog leleka.

Poskočio je Tripko sa kauča kao da je strelu u ledja primio, rekavši ,,E Bogami ona mi neće do nogu doći sa tim kandzama,,. Videla je Juca da svekar glumi I skriva noge u vidljivom prostoru. Stajao je kraj kauča I plesao kao da se u junačkom kolu našao. Namigivao je on njoj kao I ona njemu…I tako…teget vangla sa belim tufnama, spojila je Tripka I nevjestu u hajdučku četu.

Dani su tekli dalje. Njihov tok  nije se zaustavio slikom u kamenoj kući, gde je Juca čeljadima ličila na tutu a oni njoj na mute. Shvatio je Tripko da je nevjesta stigla u njegov dom kao zalutala pošiljka. Obučavao je kako da teče kroz gluvu čaršiju. Oboje su znali da čaršija nije  gluva jer čeljad u njoj nisu čula, već je bila gluva na vreme van čaršije koje je otišlo dalje.

Sprijateljica se Juca I sa majkom svekrvom. Izveštila se. Pre nego bi usta otvorila, brzo je sedala na sećiju sa njene desne strane. Ako krene bočno da pada, da se na nju nasloni. 

Zavolela je I čaršija Jucu, I ona čaršiju. Iz svog krvotoka izvadila je nešto sveto I ostavila pod hercegovačkim kamenom. 

Juca ne moze završiti pisanje I mastilo vratitli u prošlost. a da još jednom sa Tripkom šalu ne napravi.

Pripretio Tripko, ako mu ne dodje na sahranu da će je od gore gadjati kamenom. I nije mu bila na sahrani. U trenutku kad je krenuo na put Bogu pred skute, Juca iz strane drzave nije mogla doći da ga ipsrati, pa svom Tripku sad poručuje:

 ,,Gledaj da ne zamahneš kamen jako, da ne poletiš I ti sa njim. Noge ti  tu noć nisam oprala, ali plavi Dunav sigurno hoće.,,

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime