Letonija je 1. januara preuzela ulogu predsedavanja Evropskom unijom, Sused, Litvanija uvela je evro. Jug Evrope bi se tu i tamo mogao ugledati na sever kontinenta, smatra Kristof Haselbah.
Italija je tokom šest meseci predsedavanja Evropskom unijom zapala za oko isključivo zbog jadikovki, neefikasnosti i prebacivanja krivice na druge. Vlada socijaldemokrata Matea Renzija nije učinila ništa na planu neophodnih strukturnih reformi. Umesto toga je Nemačku i ostale zemlje Unije, kojima je stalo do stabilizacije ekonomskih prilika, okrivljavala da kroz politiku prekomerne štednje guše evropsku privredu.
Kada bi barem mogli da ignorišu kriterijume za stabilizaciju ekonomije i investiraju, ali ako je ikako moguće na račun drugih. U tom slučaju bi nam bilo mnogo bolje. Stiče se utisak da je jedino Renzi bio u stanju da govori italijanskoj javnosti. Kao da upravo ovakva politika nesmetanog trošenja novca na račun nadolazećih generacija (što već traje decenijama) nije dovela do problema sa kojima se suočavamo danas. Italija, pored rekordera Grčke, mogla bi se „pohvaliti“ najvišim državnim zaduženjem unutar EU.
Preti stajanje u mestu, pa čak i velika recesija
I u jednom drugom segmentu postoje paralele s Grčkom. U Atini nakon propalog izbora predsednika države, prete prevremeni parlamentarni izbori na kojima bi pobedu mogla da odnese politička garnitura na čelu sa Aleksisom Ciprasom. U slučaju pobede, on je već najavio kraj merama štednje. I njegova pobeda je, ako je verovati ispitivanjima javnog mnjenja, više nego izvesna. Šta će se nakon toga dogoditi sa međunarodnim fondom za spas Grčke, teškim preko 240 milijardi evra, ostaje otvoreno.
U Italiji situacija ipak nije tako dramatična. Na kraju krajeva, zemlja preživljava bez pomoći spolja. Ali nakon što je predsednik Italije Đorđo Napolitano najavio povlačenje, Italiji, za koju se svakako ne bi moglo reći da joj nedostaju dugotrajne političke blokade, preti dugotrajna politička pat-situacija. Koju Italija, ionako umorna od reformi, sebi baš i ne smela da priušti.
Potpuno je drugačija situacija u dve zemlje na severu Evrope koje se ovih dana nalaze u centru evropske pažnje. Letonija je početkom godine preuzela predsedavanje Evropskom unijom, a njen suseda Litvanija uvela evro. Zajedno sa trećom baltičkom članicom, Estonijom sada je u sve tri države severa u upotrebi zajednička valuta. I to uprkos činjenice da su u vrhuncu krize, baltičke EU članice mnogi već bili otpisali.
Uvođenje evra moguće je zahvaljujući dugotrajnoj politici štednje, stabilnom budžetu i zdravom privrednom politikom. Ali o sve to zajedno baltičkim zemljama nije palo sa neba, nego je rezultat stroge konsolidacione politike i to bez pomoći sa strane. Danas ove zemlje stoje na stabilnim nogama. Žrtva se isplatila.
Upozorenja iz Berlina poput crvene krpe
Na vrhu liste prioriteta letonskog predsedavanja EU su stvaranje novih radnih mesta i privredni rast. Za razliku od italijanskog recepta, Letonija temelj uspešne privredne politike vidi u povećanju stepena konkurentnosti. I to bez diktata spolja.
Nasuprot tome, Italija, Grčka ali i Francuska svaku opreznu opasku sa strane na račun svoje fiskalne discipline, brzine sprovođenja reformi ili povećanja konkurentnosti doživljavaju kao nedozvoljeno uplitanje u unutrašnje nadležnosti. I to pre svega kada upozorenja stižu iz Berlina. Na to vlade u Rimu, Atini i Parizu često reaguju vrlo osetljivo. Baltičke zemlje su premale da bi im neko prebacio pokušaj dominacije. Ali one vrše uticaj svojim pozitivnim delovanjem. I upravo zbog toga su toliko važne za Evropu.
Kristof Hazelbah
