Ne bi trebalo trošiti mnogo reći na dobro poznatu nepravdu neravnomernog regionalnog razvoja Srbije i nedavnu još nepravedniju raspodelu sredstava Fonda za razvoj gde je nerazvijenom jugoistoku Srbije za investicije za otvaranje novih radnih mesta pripalo neshvatljivo bezobzirnih i bezobraznih nepunih 4 % sredstava.
Ono što je sigurno, radi se o klasičnoj i tradicionalnoj kupovini socijalnog mira, i brizi o održanju na vlasti, a ne o opštem interesu. Vlastima je poznato da privilegovani građani najrazvijenih gradova (sa najvećim kvalitetom života) daleko teže podnose ekonomsku krizu (srazmerno visini životnog standarda), i sa najvećim brojem obrazovanih i politički svesnih građana, pripadnika srednje klase, daleko spremniji na socijalni bunt za razliku od žilavih i izdržljivih i na muku naviknutih južnjačkih podanika koji se najčešće ograničavaju na zadovoljavanje najnužnijih, najelementarnijih životnih potreba.
I tako, imamo naopaku situaciju da država finansijskim merama ne podstiće razvoj i naseljavanje najnerazvijenih krajeva, što je slučaj sa normalnim državama koje vrše distribuciju novčanih sredstava suprotnog smera pomažući siromašne krajeve znatno više nego bogate, već održava i podstiče dodatno nagomilavanje stanovnika u već prenaseljenim gradovima i povećava već postojeće socijalne razlike i nepravde.
U vezi sa tim, ugled i (ne)poželjnost jednog zanimanja najupečatljivije ilustruje pomenute ogromne regionalne razlike. Naime, početkom ove godine u jednoj emisiji na nacionalnoj televiziji, preciznije u marićevoj „Čirilici“, čuo sam jedan podatak koji za mene nije bila naročita novost, već samo potvrda onog što sam već znao, ali mi nije bio poznat u tako preciznim detaljima, brojkama. Naime, aktuelni ministar policije izjavi u pomenutoj emisiji da se na konkursima za policajce u Beogradu od 300 traženih izvršilaca prijavi svega 40-50 kandidata. Zbog takve nezainteresovanosti taj nedostatak beogradska policija nadoknađuje prilivom kandidata iz okolnih beogradskih sela i „unutrašnjosti“ Srbije.
Komšinica koja radi u Beogradu, a živi u Nišu
Moja komšinica godinama radi u beogradskoj policiji (kao policajka) i gotovo svakodnevno putuje na pečalbu za Beograd službenim kolima njenih kolega koja sam često viđao ispred njene kuće. Ona je više puta podnosila zahtev za premeštaj za rad u niškoj policiji, ali joj nikada nije odgovoreno zbog nedovoljnog interesovanja Beograđana za taj posao i mogućeg ili postojećeg deficita policajaca u beogradskoj policiji. Ona kaže da je za njen slučaj bio zainteresovan i RTS, ali da ona nije htela u javnost zbog mogućih posledica.
U čemu je, dakle, poenta? Pa, ona je očigledna.
Naime, ova informacija i ovaj životni slučaj na najslikovitiji i najdrastičniji način prikazuju svu dubinu regionalnih razlika koja se ogleda u neravnomernoj ekonomskoj razvijenosti i životnom standardu građana u Srbiji. Odnosno, pokazuje svu težinu stanja u provinciji, mislim pogotovu na ovu našu (nebeogradsku i nevojvođansku) južno-istočnu Srbiju, a verovatno da stanje nije mnogo bolje i u Zapadnoj Srbiji.
Armija nezaposlenih južnjaka prihvata bilo koji posao
Iako nezaposleni građani Srbije, generalno, neretko znaju da budu nedopustivo probirljivi u pogledu prihvatanja posla u ovoj akutnoj i teško izdrživoj ekonomskoj krizi (nezaposlenosti i siromaštvu) koja pruža male, gotovo nikakve, mogućnosti za izbor posla (pogotovu na jugu), ipak je ovaj slučaj veoma indikativan u pogledu dubine ekonomskih razlika u zemlji. Naime, dok je u Beogradu profesija policajca nepoželjno i gotovo prezreno zanimanje kod nas ona je „misaona imenica“ za armiju nezaposlenih i siromašnih u Nišu (a i šire). Dok veoma probirljivi Beograđani odbijaju posao policajca, Nišlije bi samo mogli da maštaju o njemu. Zarada policajca, sa svojih 40 i kusur hiljadarki je negde na nivou prosečne zvanične plate u Nišu, ako ne i nešto viša, a pogotovu od onog proseka plate na još nerazvijenijem jugu Srbije. Moguće je, doduše, da je to zanimanje koje može da nosi dosta bezbednosnih opasnosti, pa i odgovornosti, nešto teže obavljati u metropoli, sa daleko većim kriminalom, koje je uz to i nedovoljno ugledno sudeći po niskoj potražnji.
nis-leto
Unutrašnjost, provincija…
Mogli bismo da kažemo, u šali, da nas opravdano zovu „unutrašnjost“(mada je uvidom u mapu jasno da se Beograd nalazi u središtu zemlje tj. u unutrašnjosti dok se mi zauzimamo spoljašnjost zemlje, ali neka im bude) jer provincijalci izgleda služe da budu regrutovani i angažovani na popunjavanju praznih radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova ili unutrašnjim organima u Beogradu dok je Ministrarstvo spoljnih poslova očigledno rezervisano samo za one koji žive u spoljašnjosti. Ruku na srce, da budemo iskreni, svi ljudi, pa čak i mi iz unutrašnjosti, imamo prirodnu odbojnost prema svim onim sadržajima koji dolaze iz unutrašnjosti (organizma).
Niko neće u armirače, livce, građevince…
To je slučaj i sa građevinskim radnicima koji već tradicionalno izgrađuju Beograd, pogotovu poznati dunđeri iz Crne trave i Vlasotinca, ali i mnogih ostalih južnih i istočnih krajeva naše zemlje. Doduše, to je zanimanje koje je na putu da bude deficitarno u celoj zemlji, ako već i nije, zbog nezainteresovanosti mladih za ovo zanimanje usled prirode i težine obavljanja ovog posla. To je slučaj i sa svim ostalim delatnostima, obično nižih kvalifikacija koja nose određenu težinu obavljanja i nedovoljnu atraktivnost. Ali, takav je slučaj i sa nekim visokokvalifikovanim profesijama koje takođe nose dosta neugodnosti i teškoća pri njihovom obavljanju (dežurstva, uzbune, valjanje po prašini…).
Kad se sve ovo ima u vidu, onda je sasvim razumljivo zašto mi u Nišu i u unutrašnjosti postajemo „motači“ kablova ili proizvađači delova za „unutrašnjost“ automobila u kompanijama gde je plata mnogo manja, skoro duplo, od plate policajca.
Ovim mi nije bilo namera da izazovem ili pojačam antibeogradsko raspoloženje već da umesto uobičajenog iznošenja statističkih podataka ilustrativno ukažem na ogromne socijalne nejednakosti i razlike u kvalitetu života u zemlji na osnovu cenjenosti i traženosti određenih zanimanja u nerazvijenim i siromašnim oblastima naše zemlje, kao i njihovog niskog vrednovanja, rangiranja i odbijanja u najrazvijenijim sredinama.
Žikica Simić, doktor sociologije
gradjanin.rs