Dok je srpski vojnik derao opanke i prolivao krv na Kolubari, Srbija je u Nišu proglasila svoje ratne ciljeve. Niškom deklaracijom, Kraljevina Srbija obećala je uspostavljanje zajedničke južnoslovenske države nakon rata. U prevodu, Srbija se u ovom ratu bori za jednu državu i oslobođenje sve „braće” pa i one koja u tom trenutku jurišaju na njih na Kolubari.
To je bio neviđen paradoks, jer u tom trenutku niko nikad nije ni pomenuo granice nekakve nove države. S druge strane, ta projugoslovenska politika, Srbiju je direktno vodila u sukob sa svim svojim saveznicima.
Vlada Kraljevine Srbije 1915. godine organizovala je i finansirala osnivanje „Jugoslovenskog odbora”, čiji su članovi gotovo svi bili tzv. Hrvati. Njihovo sedište je bilo u Parizu, a glavni zadatak im je bio širenje jugoslovenske propagande. Tako se u sred Velikog rata proklamovala projugoslovenska politika.
Posle dve godine, baš na današnji dan 1917. na Krfu, Srpska kraljevska Vlada i Jugoslovenski odbor zvanično su udarili temelje jugoslovenstva. Krfska deklaracija je temeljni dokument stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Hrvatima koji su ratovali na strani poraženih, u tom trenutku je odgovarala takva država, mada, za razliku od Srba, oni tu nisu planirali dugo da se zadrže. S druge strane, Srbima je bilo dovoljno samo desetak godina da se pogube u tom mulju jugoslovenstva. Tako je 1931. godine odgođen popis jer mnogi Srbi nisu mogli da se odluče šta su, Srbi ili Jugosloveni. Popis je odgođen na mesec dana da tzv. Hrvati ne bi postali najbrojniji u toj nesretnoj državi. Popis je pokazao da je Srba bilo za oko milion i po više. To je značilo da je „hrvatski narod” narastao s oko 900.000 u HIH veku na pet miliona. Naravno, ta brojka nije rezultat prirodne produkcije hrvatskog stanovništva, već pre svega pokatoličenja.
Onda identičan scenario, u sred industrije smrti NDH-a, teroristički komunistički pokret sastanči u Jajcu i kroji granice nekakve nove države. Te granice su bile jasne za sve republike, Hrvatsku poput žvakaće gume razvlače Jadranskom obalom do Bokokotorskog zaliva, a Srbiju dele na tri dela i ostavljaju sa dve katastrofalno definisane pokrajine. Uz podršku srpskih komunista koji su se razjarili posle 1945. godine, Srbi u SFRJ doživljavaju apsolutnu katastrofu. Pored rasparčavanja teritorija, podeljeni su i na Crnogorce, Makedonce i Muslimane sa velikim „M.” To je dovelo do toga da se prvi put u istoriji, Baranja oduzme od Srbije i dodeli Hrvatskoj, čime je Srbija izgubila izlaz na reku Dravu.
Hrvati su znali, i to još dok su crtali monstruozne avnojske granice u toku stravičnog genocida nad našim narodom, da su neki Srbi prvo komunisti, pa tek onda Srbi. Hrvati su tako ušli u istoriju, da su kao neko ko je u oba svetska rata ratovao na strani poraženih, dobio proširenje teritorija. Srbima, koji su bili pobednici, rasparčane su njihove teritorije.
Kod nas najnoviji popisi govore koliko je ova bolest zaista uzela maha. Toliko da za mnoge nije dovoljan ni sam raspad te nesretne Jugoslavije koja se ugušila u sopstvenoj krvi.
Jugoslovenstvo je najveća bolest današnjice, koja, ako se ne leči na vreme, prelazi u ludilo…
