„Jugosrbi“ u jugosferi

Jugosloveni srpskog porekla, kako je to lucidno definisao Dušan Bataković, a koji su većina u današnjoj Srbiji, nemaju osećaj za Srbe u regionu kao za deo sopstvenog naroda, pa samim tim nemaju ni empatiju za te Srbe niti za njihove probleme. Kao da je reč o sasvim dva različita naroda. Jugosrbi ne žive u Srbiji oni žive ili u nekakvoj titovskoj Jugoslaviji ili Vojvodini ili Evropi – Jugosrbi žive u matriksu jugosfere.

Tako su i poslednja politička dešavanja u Crnoj Gori oko proteklih izbora ili potpuno ignorisana ili propraćena mlako i nezainteresovano od većine srpskih medija. To naglašeno ćutanje o crnogorskim izborima ima svoje uporište i u strahu od moćnog Don Mila i njegovog klana, ali i u duboko usađenoj nezinteresovanosti „jugosrba“ za nešto što se događa tamo u nekoj drugoj državi i nekom drugom narodu.

„Šta nas se tiču crnogorski izbori“, to je parola koja spaja srpske „nacionaliste“ koji ne žele da imaju išta sa „Dukljanima“, sa srpskim liberalima koji potenciraju stav da Srbija ne treba, a ni ne sme da se „meša u unutrašnja pitanja druge suverene zemlje“. Kao da su u pitanju izbori u Danskoj, a ne u zemlji koja je kolevka srpske državnosti; i to zemlja u kojoj se pod represijom trećina građana izjašnjavaju kao Srbi, a mnogo više od polovine kao oni koji govore srpski.

Pored toga, tu su i efekti propagande u kojoj je dve decenije ponavljana ista matrica, po kojoj su Srbi krivi za sva zla koja su zadesila Balkan; to je dovelo većinu Srba u apatiju. No bez obzira što srpstvo „snom mrtvijem spava“, moralo se kako-tako reagovati na recidiv antisrpske idelogije koju režim Đukanovića don Mila maksimalno koristi da bi formirao identitet „montenegrina“ i kroz strah od Srba ga pojačao i održao.liberalicgMontenegrini i pored svih napora Đukanovićevog režima ipak nisu identitetski definisani i daleko su od statusa „normalne“ nacije. Zapravo njih taj identitet ni ne zanima, jer oni su nastali kao porod boljševizacije srpske Sparte – Crne Gore i sva filosofija montenegrina je pre prost utilitarizam nego nacionalna identifikacija. No i tom utilitarizmu iliti koristoljublju, Srbi bi mogli biti pretnja ako Milov režim zbog njihove borbe za slobodnu poklekne, jer bi to dalje značilo gubitak položaja za određene porodice koje su ujedno i glasačka mašinerija DPS-a, poslova i lagodnijeg života. Stoga je sva Milova predizborna retorika bila okrenuta ka „profitu“, jer on zna da montenegrine može zadržati uz sebe samo parama jer je to njihov jedini identitet.

Ipak, da bi pojačao svoju propagandu i da ne bi rizikovao gubitak izbora moralo se igrati i na kartu „zlih Srba“ i Srbije, koja preti opstanku mlade crnogorske nezavisnosti. Čitava kampanja se svela na ponavljanje fraza o pretnjama Crnoj Gori koje dolaze iz Rusije i Srbije. Otuda kao kruna te antiruske i antisrpske kampanje, podmetačina sa Dikićevim „četnicima“ koji baš na izborni dan dolaze u Crnu Goru da „terorišu“ Crnu Goru i ni manje ni više, nego da hapse jadnog i bespomoćnog don Mila.

Ovo je brutalan napad na Srbiju. Stoga je Šešeljev zahtev da Vlada Srbije mora reagovati na ovu podmetačinu, jer se na direktan način Srbija okrivljuje za terorizam, potpuno opravdan. S druge strane Šešeljeva reakcija je po običaju „slučajno“ zakasnela i Šešelj glumi „generala posle bitke“. Isto tako, Šešeljevi radikali su iskoristili priliku u Crnoj Gori da srpskoj opoziciji oduzmu koji promil procenta, jer su učestvovali na izborima samostalno, umesto da daju podršku Demokratskom Frontu uz koga je stala sva srpska opozicija Crne Gore. Da li je to proizvod njegove glupe procene ili je nešto drugo, a mnogo gore u pitanju nije lako reći u ovom momentu.

Generalno, srpska desnica je pokazala da joj je više stalo do sopstvenih stranačkih interesa i toplih poslaničkih klupa, nego do opštesrpskog nacionalnog interesa. Nisu aktivno podržali srpske stranke u Crnoj Gori, što je bio minimum koji se očekivao. Neki su pred izbore u Crnoj Gori deklarativno pozivali Srbe na slogu, dok su drugi unosili smutnje ili razdor poput Šešelja, ili pak uopšte nisu podržali srpsku opoziciju. Tako su i Dveri izdale saopštenje koje je po svemu defetističko i sabotersko, jer su pozvali, ne Srbe, nego građane Crne Gore da „posebno obrate pažnju da pod plaštom svrgavanja režima, Zapad ponovo ne instalira svoju marionetu, kao što je svojevremeno postavio Mila Đukanovića, koji se isprva lažno zalagao za zajedničku državu sa Srbijom, a potom bio veliki pobornik nezavisnosti, stroge distance od Srbije, a potom i Rusije, koje se vrhuni u priznavanju tzv. Kosova i u užurbanom pristupanju NATO-u.“ Ovo „niko ne valja“ saopštenje, zapravo ide na ruku Đukanoviću, pod uslovom da Dveri uopšte imaju uticaj među crnogorskim Srbima.

Na kraju, i srpska crkva u Crnoj Gori, tačnije mitropolit-arhiepiskop Amfilohije, zapretio je prokletstvom svakome ko se okuplja na ulicama posle rezultata nelegalnih izbora koji su održani u atmosferi straha i „terorističke pretnje iz Srbije“, mada, sa druge strane kada je Milo dolazio na vlast i kada je referendumom izglasano (da li je?) osamostaljenje Crne Gore, nije bilo pretnje prokletstvom za sve one montenegrine koji su praktično na ulici i pritiskom ulice, doveli do otcepljenja od Srbije. Jasno je da je SPC u Crnoj Gori u nezavidnom položaju i da je i sam mitropolit Amfilohije pretrpeo zajedno sa svojim sveštenstvom mnoge progone i torture od don Milovog režima, te je verovatno Amfilohijev oprez opravdan, no ipak ostavlja gorku sliku defetizma. S druge strane, SPC na Kosovu koja je u daleko gorim uslovima, ni za milimetar ne popušta terorističkom UČK režimu Prištine, pa se ne može baš sve strahom opravdati i objasniti. Ili pak Srbi u Republici Srpskoj predvođeni predsednikom Dodikom, mogu biti uzor svima po odlučnoj, ali i mudroj borbi za očuvanje identiteta i statusa „entiteta“.

Ipak, mora se priznati da nisu sve srpske rodoljubive partije bile ovako mlitave ili pak išle na ruku don Milu. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je SNP Nenada Popovića. Iako koalicioni partner Vučićevog SNS-a, ipak je izuzetno oštro kritikovao kriminalni antisrpski režim Mila Đukanovića i čestitao na postignutim izbornim rezultatima opoziciji u Crnoj Gori. Naravno, deo srpske javnosti, naročito one prozapadne, reći će da je to bilo očekivano od nekoga ko važi za bliskog Rusiji, jer Rusiji ne odgovara da Crna Gora uđe u NATO. A zar Srbiji i Srbima to odgovara? Zar posle optužbi Srbije za terorizam i Milovih reči da je upravo glasanjem za njegov DPS Crna Gora odbranila nezavisnost (naravno braneći se od Srbije i Srba), i da je je „Velika sila udarila protiv male Crne Gore“ (misli se na Rusiju) – zar je moguće ostati neutralan?

Srbija je dužna žestoko da odgovori na ove optužbe, jer ako ne odgovori prećutno će se saglasiti sa Milovom retorikom da je izvoznik terorizma. Premijer Vučić nema pravo da u ime nekakvih dobrih odnosa zanemaruje Srbe u Crnoj Gori i prelazi preko ovakvih brutalnih podmetanja i laži. Pre svega nema na to pravo jer je SNS došao na vlast glasovima naroda koji je bio razočaran upravo takvom politikom Tadića prema Srbima u regionu. Takođe, posle svega, Srbija je obavezna da uloži maksimalan trud na zaštiti opstanka Srba u Crnoj Gori, jer je očito da ih Milov režim tamo smatra za remetilački faktor sklon terorizmu.zadavi-cigana-e1400052273950-1Tako etiketirani Srbi u Crnoj Gori, biće mete za odstrel ako Milo uspe da formira Vladu. U slučaju konflikta u Crnoj Gori, moguće su i nove kolone izbeglica koje će krenuti put Srbije, a tada će se Srbije itekako ticati šta se dešava u Crnoj Gori…

No tada će biti kasno!

Željko INJAC

Vidovdan