Jun kad je poljem rađala smrt

0
347
Foto: printscreen

Na sabirališta kod Mrkonjića, Drijenjana, Dračeva i Veličana slivale su se dugačke kolone uhapšenika. Najviše ih se prikupilo kod sela Mrkonjića, oko 80.

Isušeni deo Popovog polja, koji je toga jutra ličio na uzavreo pčelinjak, odjednom je opusteo; po njemu su lutali uznemireni konji i volovi, a po neuzoranim njivama bile su razbacane ralice, plugovi, jarmovi, teljizi, delovi odeće…

Novi talas ustaškog genocida sručio se 23. juna i na Popovo polje. Bio je sunčan i topao junski dan, pa su vredni popovopoljski ratari u ranu zoru krenuli da obrade isušeno zemljište u Popovu polju (kao za pakost voda se te godine sporo povlačila sa popovopoljskih njiva); pozvali su u pomoć i svoje susede čija se zemlja još nalazila pod vodom.

Tako se u polju toga zlojutra našlo preko 200 mahom mlađih ljudi; stariji su ostali da posvršavaju najpreče poslove u pitomim, smokvama zasađenim vrtovima oko kuća.

Iskoristivši tu okolnost, ljubinjske ustaše, koje su predvodili Jure Boroje, Vide Žutac, Leon Togonal i dr., kamionima su se spustili niz koteške strane i uputili cestom koja preko Veličana i Mrkonjića vodi za Poljice, ostavljajući usput, na određenim mestima, naoružane grupe, sa zadatkom da blokiraju Veličane, Dubljane, Dračevo, Drijenjane, Mrkonjiće i Tulje sa severoistične strane; sa svih ostalih strana pomenuta sela i njihovi atari bili su okruženi vodom.

Kada su se uverili da ustaše opkoljavaju isušeni deo Popovog polja, iznenađene ljude zahvatila je panika, jer su do zuba naoružane ustaške grupe počele da hvataju uplašene ljude »baš kao lovci divljač u ograđenom lovištu«.

Međutim, znatan broj njih se nije obazirao na histeričnu viku ustaša: »Ne bježi, majku ti srpsku jebem!«, »Dolazi ovamo, brže, dok ti nijesam mozak prosuo!« – već su bežali koliko ih noge nose.

Za mnoge je jedini pravac spasenja vodio preko duboke i hladne Trebišnjice, odnosno preko poplavljenog dela polja, jer tamo ustaša nije bilo; smatrali su da se niko neće upustiti u takvu avanturu.

Međutim, našavši se pred izborom: upustiti se u neravnu borbu sa vodenom stihijom ili pasti u ruke ustaških dželata, mnogi su,bez kolebanja, izabrali prvu alternativu, čak i oni koji nisu znali da plivaju.

Oni su naterivali u vodu volove i konje, hvatali im se za repove ili rogove i tako plivali ili se davili. Preživeli svedoci kategorično tvrde da se za neke nikada neće saznati da li su ubijeni u Ržanom dolu ili su podlegli u očajničkoj borbi sa neobuzdanom vodenom stihijom. Najgore su prošli oni koji su, rukovodeći se logičnom ali naivnom devizom »neka beže oni koji su se zamerili novoj vlasti«, mirno sačekali ustaše i disciplinovano izvršavali sve njihove zahteve. Već pri prvom susretu sa ustašama, uverili su se da su grdno pogrešili.

Postrojavajući grupu pohvatanih seljaka – piše jedan od preživelih svedoka – ustaše su, škripeći zubima, vikale: »Skidajte s glava zavrate (hercegovačka kapa sa četiri slova S), majku vam srpsku jebem… More skidaj zavratu, kurvin sine, dok ti glavu nijesam skinuo!«

Sledili su katilski udarci kundacima, cokulama, pesnicama u rebra, lice i stomak. Ipak, preneraženi ljudi ne pružaju nikakav otpor već poslušno izvršavaju sva ta ponižavajuća naređenja. Na sabirališta kod Mrkonjića, Drijenjana, Dračeva i Veličana slivale su se dugačke kolone uhapšenika. Najviše ih se prikupilo kod sela Mrkonjića, oko 80. Isušeni deo Popovog polja, koji je toga jutra ličio na uzavreo pčelinjak, odjednom je opusteo; po njemu su lutali uznemireni konji i volovi, a po neuzoranim njivama bile su razbacane ralice, plugovi, jarmovi, teljizi, delovi odeće.

Strahujući da bi pohapšeni ljudi mogli pokušati bekstvo ili se upustiti u neravnu borbu sa svojim sprovodnicima, ustaše su se poslužile lukavstvom: pustili su nekoliko starijih ljudi da se vrate svojim kućama, dok su ostalima saopštili da će ih odvesti u Ljubinje u »kotarsko poglavarstvo«, gde će dobiti obaveštenja o nekim merama nove ustaške vlasti i svojim obavezama s tim u vezi, potom će biti vraćeni kućama, jer valja žuriti s oranjem. Rečeno im je, takođe, da moraju predati oružje i opremu koju su doneli iz bivše jugoslovenske vojske. To lukavstvo je donekle smirilo pohapšene Popovce; pokazalo se, ko zna po koji put, da ljudska lakovernost nema granice.

Da Vas podsetimo:  "Za našu decu"

Mada su ih žene očajnički podsticale na bekstvo, govoreći: »Ama bježite, kukala vam majka vaša, sve će vas pobiti«, ljudi su se mirno svrstavali u kolone, dva po dva, i u pratnji naoružanih ustaša krenuli cestom koja iz Popova polja vodi za Ljubinje. Usput su im se priključile nove grupe iz Dračeva i Drijenjana.

Po dolasku u Veličane, kolona se zaustavila pred tamošnjom Osnovnom školom, gde se već nalazilo pedesetak uhapšenika iz Veličana i Dubljana. Svi su sabijeni u školske prostorije, koje su bile suviše tesne za tolike ljude, a dan je bio topao i sparan.

Junska vrućina je postajala sve nesnošljivija, a ponašanje ustaških čuvara sve bezobzirnije. Pa ipak, zatvoreni Popovci su mirno čekali razvoj događaja, u varljivoj nadi da će im životi, ipak, biti pošteđeni. Samo su dvojica pokušala bekstvo: Đuro Kosović uspešno, zahvaljujući ustaši Andru Vukosaviću koji mu je to omogućio, a Vlado Stenčić neuspešno; ranjen je u bekstvu i uhvaćen. Mijata Zerdu iz Bobana pustio je jedan ustaša, njegov poznanik. Prišao mu je i rekao: »Šta ćeš ti ovdje stari, idi kući«. Njemu se samovoljno pridružio i Božo Masleša iz Tulja i, začudo, uspeo da iznese živu glavu.

Ostalima je ubrzo naređeno da izlaze napolje, dva po dva, na isti način kao što su ulazili. Na izlazu su ih čekale dve grupe ustaša, sa kalemovima paljene žice, kleštima, tojagama i drugim dželatskim priborom.

Prvi je izašao Ivan Bogdanović, poštar u selu Veličanima – Hrvat po nacionalnosti (njemu je prethodnog dana telefonirao ustaški logornik Boroje da će sutradan doći u Veličane da objasni meštanima neke mere koje preduzima ustaška vlast; shvativši o čemu se radi, Ivan je rekao Veličanima da beže, ali ga nažalost mnogi nisu poslušali).

»Prilazi bliže, majku ti jebem, da vidiš kako se srbuje« – razderao se jedan ustaša i vezao mu ruke žicom, koju je kleštima pritezao sve dok se nije usekla do kosti. Vezane ljude su na kraju vezali po drugi put, ali sada konopcem preko nadlaktice dva i dva, pa tek onda ubacivali u kamion, koji je bio parkiran u školskom dvorištu. Kad se ukrcalo oko 50 ljudi, na kamion se popelo desetak ustaša sa bajonetima na puškama.

Prema iskazu preživelih svedoka (Vasa Masleše, Rista Boškovića, Vasa Milutinovića, Jovana Budimira i Dušana Matića), pokolj Popovaca na jami »Jagodnjači« u Ržanom dolu izvršen je na isti način kao i Ljubinjaca na Kapavici, s tom razlikom što su ovoga puta žrtvama ruke bile vezane žicom, pojedinačno, pa onda konopcima (preko nadlaktica) u parovima. Kada su stigli u neposrednu blizinu jame, ponovo su ih vezali, ali sada po 10 u jedan konopac, baš kao i Ljubinjce. Vezali su im i oči. Tek posle toga odvodili su grupu po grupu na rub jame i tamo ubijali čelnu dvojicu ili trojicu; oni su, sunovraćajući se u bezdan, povlačili za sobom i ostale, uz pomoć dželata, razume se.

O tome Nj. Bošković, između ostalog, piše: »Desetak povedoše kroz kordon na otvor jame. Odjeknuše pucnji. Onih prvih nekoliko, prije nego padoše na zemlju, ustaše gurnuše u grotlo, a onda se čitava grupa naglavačke sunovrati u bezdan. Ogroman krvavi zavežljaj ubijenih i poluživih žrtava otisnu se krozmračnu šupljinu bezdanice, odbija se od izbočina i stropoštava duboko u utrobu zemlje, gdje vječno zamiru i oni i bolni jauci još živih, koji su sa grotla daleko odjekivali. Među prvim žrtvama bio je Ivan Bogdanović, častan sin hrvatskog i pravi prijatelj srpskog naroda.«

Uprkos velikoj predostrožnosti ustaških zločinaca i sa ovog stratišta pobegli su živi svedoci: Anđelko Popović, Jovan Kovač i Petar Misita. Pošto se kamion koji se vratio po drugu grupu na putu pokvario, oko 120 uhapšenika (druga i treća partija) moralo je peške da pređe mučan put od sela Veličana do jame u Ržanom dolu. Zahvaljujući toj okolnosti iz ove grupe su uspeli da pobegnu pomenuti svedoci. Naime, Anđelko Popović je usput, kada god bi ugrabio priliku, uvijao žicu na rukama sve dotle dok je nije prelomio i slobodnom rukom odrešio konopac, kojim je preko nadlaktice bio vezan za svog parnjaka – Marka Markovića.

Da Vas podsetimo:  Srbska crkva i 27. mart 1941. godine

Zahvaljujući tome, pošlo mu je za rukom da pobegne upravo u trenutku kada su njegovu grupu poterali na jamu. Evo kako: »Ustaše su naredile da legnemo na leđa, pa su nam ruke ostale pod nama. Čuli smo da oni sa čela kolone odvode ljude na jamu i tamo ih ubijaju. Stalno se ponavljalo: opale po dvije puške, pa malo stanu, te onda opet… Ostalo je još malo vremena. Čuo sam da ispred mene dižu one koji leže u kamenjaru: ‘Diž se!’

Ljudi su se dizali, došli do mene i gurnuli me. Tada sam već bio odriješio prvi konopac na desnoj ruci. Podigao sam se, ali Marko Marković, koji je bio vezan sa mnom, nijemogao da ustane i reče ustašama: ‘Ja sam, ljudi, ranjen, ja ne mogu.’ Oni mu psuju srpsku majku i viču: ‘Diži se, diži se!’ Nekako se podigao i stao pokraj mene, a ustali su i oni iza nas. Gotovo sam bio odriješio desnuruku, kada me jedan od ustaša primijeti: ‘Šta se driješiš’, viknu on i prinese mi cijev pred oči, a onda će opet: ‘Da ti jebem’srpsku majku, što se driješiš? … Hajde, hajde, sada ćeš i ti bogu na ispovijest’, prijeti mi ustaša. Sada mi je bila slobodna desna ruka.

Onaj ustaša što me je primijetio i na mene galamio sada je nestao negdje iza mene, tako da me više nije vidio. Odjednom sam se odriješio. Brzo sam razmišljao: nijesam mogao skočiti na donju stranu, jer su tamo bile neke grede (krševi), a ako bih skočio na gornju stranu morao bih bježati uz brdo. Potrčao sam prema jami i na 70 metara od nje skočio ulijevo. Ustaše zavikaše: ‘Pucaj za njim, pobježe!’ Zapucali su ali me spasila jedna vala. Skočio sam preko jednog zida i prevrnuo se. Dotrčali su, mislili su da sam pao, pa sve viču: ‘Za njim, za njim, oboren je.’ Kada sam skočio sa ledine, malo sam stao. Oni dođoše do zida i izgubiše mi trag«.

Zabunu koju je stvorilo bekstvo Anđelka Popovića, iskoristili su Jovo Kovač, Petar Misita i Rade Crnogorac i dali se u bekstvo; prva dvojica su uspela da iznesu živu glavu, dok je treći ubijen u bekstvu. Sva trojica Popovaca koji su uspeli da pobegnu sa jame u Ržanom dolu bili su na ivici nervnog sloma.

Anđelko Popović je, na primer, kada muje potera izgubila trag, desetak minuta lutao bespućima Ržanog dola, videći u svakom grmu i kamenu ustaškog dželata, tako da se ponovo našao na stratištu. Tek kada je čuo histeričan glas jednog dželata: »Pucaj na njega!«, trgao se i svom snagom potrčao ulevo, u pravcu Bjeloševa Dola. Usput je ugledao Jovana Kovača, ali nije smeo da mu se javi, jer se plašio da ga oči ne prevare. Nastavljajući bekstvo, naišao je na izbeglice iz Bjeloševa Dola, Krajpolja i Kruševice, među kojima je bio i njegov rođak Stevan Popović, razborit i mudar čovek.

Kada je saslušao Anđelkovu priču o krvavoj drami u Ržanom dolu, srdito mu je rekao: »Trebali su te ubiti, kada nisi hteo da me poslušaš i da bežiš sa mnom – i dodao – Oni koji još ne shvataju da nas može spasiti samo sloga i planina Ilija, ne treba da žive i kvit.«

Jovan Kovač je pribrano iskoristio priliku koja mu se pružila u trenutku kada su se trojica jamara sagnuli da podignu Marka Markovića, skočio na noge i tako hitro nestao u kamenjaru da ustaše nisu ni primetile njegovo bekstvo. Srećno je stigao u selo Orašje, tamo našao neke ljude i zamolio ih da ga lađom prevezu do Ravnog. Oni su mu rekli da sačeka desetak minuta i ušli u kuću, ali je Jovan, primetivši u poslednjem trenutku da na fesovima imaju slovo U, čim su oni ušli u kuću – pobegao.

Kada je posle dužeg lutanja stigao na planinu Iliju, gde se nalazio veliki narodni zbeg, umalo nije nastradao; izbeglice ga nisu poznale, pa su posumnjale da je ustaški špijun. Petar Misita je od šoka izgubio pamćenje; zaboravio je šta se s njim dogodilo. Sedam dana i sedam noći je lutao po Gorici i okolnim šumama, dok nije stigao u Bjelašnicu više sela Drijenjana, gde je naišao na izbeglo stanovništvo ovoga sela i spasio glavu.

Da Vas podsetimo:  Mnogi su gladni, a svaki građanin Srbije godišnje baci hranu za 200 evra

Kao što se vidi, od ukupno 168 Popovaca, koji su 23. juna pohvatani i doterani na jamu Ržani do, uspela su da pobegnu samo trojica. Ostali su poubijani ili živi bačeni u bezdan.

Sutradan, 24. juna, ljubinjski ustaški koljači su se kao vihor obrušili na Zavalu, Grmljane, Sedlare i Poljice, tj. sela koja leže na levoj obali reke Trebišnjice. Jedna jaka grupa ustaša ukrcala se u voz koji je toga jutra krenuo iz Ravnog za Trebinje. Taj voz se na nekoliko mesta zaustavljao na otvorenoj pruzi da bi iz njega sišle ustaše koje su imale zadatak da blokiraju pomenuta sela, baš kao prethodnog dana kamioni na cesti Veličani-Tulje. Na taj način je blokada izvršena munjevitom brzinom.

Druga grupa ustaša (»hvatači«) došla je kamionom iz Ljubinja istim putem kao i prethodnog dana, s tom razlikom što se ovoga puta nije zaustavila kod mosta na Trebišnjici, već ga je prešla i upala u Poljice. Ali, na njeno veliko iznenađenje, tamo nije našla nikoga od odraslih muškaraca srpske nacionalnosti, osim Rista Miljevića i njegovog sina Jovana, koji, uprkos saznanju da je oko 140 Popovaca prethodne noći bačeno u jamu Ržani do, nisu hteli da napuste svoje ognjište. Ustaše su ih vezale žicom, ubacile u kamion i punom brzinom produžile prema Sedlarima i Grmljanima.

Ponovo su, međutim, udarile u prazno: celokupno stanovništvo je u toku noći pobeglo prema Bobanima. U ova dva sela»hvatači« su uhvatili samo trojicu odraslih ljudi: Mirka Kurilića, Sava Božića i Lazara Delića. Bilo je očevidno da se pakleni plan ustaškog vodstva, koji se zasnivao na pretpostavci da stanovništvo koje je živelo na levoj obali Trebišnjice neće (u toku noći) saznati za masakr u Ržanom dolu, ne ostvaruje. Razočarani tom činjenicom, ustaški »hvatači« su se ukrcali u voz, koji je čekao na otvorenoj pruzi kod sela Grmljana, i krenuli prema Zavali.

Tamo su stigli oko 14 časova i munjevitom hajkom uhvatili 36 ljudi srpske nacionalnosti, koji su se našli u selu. Svi su povezani paljenom žicom i oterani u Ravno, gde se nalazilo sedište ustaškog tabora. »Među pohapšenim« – piše S. Radić – »najmlađi je bio Jovo Vukanović, koji tek beše završio osnovnu školu. Uhvatio ga je njegov kolega iz školske klupe sa kojim se nije nikada razdvajao. Teško to pade njegovom ocu Ristu i ozlojeđeno reče: ‘Robi, pali, udbinski Dizdare, red će doći na tvoju kulu’.«

U Ravnom su pohapšene ljude već čekale pripremljene lađe, u koje su ukrcani i prevezeni preko poplavljenog dela Popovog polja. Na drugoj strani, ispod sela Strujića, čekala ih je grupa ustaša sa kamionom. Iskrcali su ih iz lađa i natrpali u kamion i njih i lađare, odvezli do osnovne škole u selu Kotezima, koja je, poput one u Veličanima, bila pretvorena u mučilište.

Iz iskaza preživelih svedoka vidi se da su ih u toj školi užasno mučili: čupali im kleštima brkove, odsecali noseve i uši, vadili oči i drali kožu. Jovanu Miljeviću su, na primer, odsekli polni ud i stavili ga u usta njegovom ocu Ristu i obrnuto. Ti monstrumi u ljudskoj spodobi odrasli su u istom kraju sa svojim žrtvama i delili s njima sve životne radosti i nevolje. Osakaćeni i unakaženi ljudi oterani su iz škole u selu Kotezima u Ržani do i tamo sunovraćeni u provaliju na isti način kao i oni prethodnog dana.

Ukupno je, tokom 23. i 24. juna 1941. godine, u jami Ržani do bačeno 190 ljudi. Toga i narednih meseci dovoženi su i u tu jamu bacani Srbi iz Stoca, Čapljine, Mostara i drugih mesta. Prema izveštaju Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, u jamu Ržani do bačeno je ukupno 1.200 ljudi…

(Savo Skoko: „Pokolji hercegovačkih Srba ’41“, Beograd, 1991.)

Preuzeto sa Radio Trebinje

Izvor: Slobodna Hercegovina

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime