O nadoknadi za gubitak Kosova i Metohije ne želim ni da razmišljam, a kamoli da je doživim. Uostalom, kao ni gubitak Negotina, Sente, Sjenice. Juna 1999. izgubio sam kuću, stan, posao… ali nisam izgubio Kosovo. „Gubitak“ Kosova i Metohije je gubitak državnog razloga. Država je protkana nitima izatkanim od krvi, znoja, rada, života, smrti, herojstva, izdaje… Nije to stočna pijaca. Nije to trampa sličica fudbalera. To je jedan ozbiljan organizam, koji se ne može parčati ni horizontalno ni vertikalno. Posebno je to nemoguće državama koje postoje hiljadu godina, kao što je to Srbija, a čiji temelj čine Kosovo i Metohija. Zato je taj temelj stolećima bivao napadan, jeste napadnut, i biće napadan. Ali to ne znači da ne treba da ga branimo, jer kuća bez temelja i nije neka kuća. To je više čardak ni na nebu ni na zemlji, gde obitavaju razna zla, ali ne i dobra. A Srbija je kuća i na nebu i na zemlji, jer ima Kosovo – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Aleksandar B. Đikić, predsednik Srpskog nacionalnog foruma.
Ne zalažete se ni za brzo rešenje niti za zamrznuti konflikt. Kakva je to treća opcija koju nudite?
Brzo rešenje, ili kako se javnosti reklamira „konačno rešenje“ je nemoguće i ne postoji. Zašto ne postoji? Zato što uvek ostaje „dan posle“. Šta nakon toga? Šta sutradan? A nakon toga, već sutradan dolazi na red: Republika Srpska, dolazi na red Raška, dolazi na red Vojvodina (ili neki njeni delovi) i ko zna šta još. Gubitkom „državnog razloga“ mi gubimo osnovni resurs odbrane. Mi tada ne bismo znali ni ko smo, ni šta hoćemo na unutrašnjem planu (jer nećemo znati šta je unutrašnje, kad je sve „na izvol’te), ni na spoljnom planu, nećemo imati saveznike i ispali bismo istorijski pajaci. Brzo rešenje je sinonim za izdaju.
S druge strane, termin „zamrznuti konflikt“ nosi u sebi dve opasnosti. Prvu: zagovornici rastakanja države će reći: „Kako ste vi sebični. Vi biste hteli da zamrznete konflikt za vašeg života, a da onda naša deca ginu“ i slično. „E mi to nećemo, mi hoćemo da budemo hrabri i da zarad budućnosti naše dece to rešimo“ i slično. Druga opasnost potiče od toga što se stiče utisak da zagovornici „zamrznutog konflikta“ (ne i predlagači) nepravilno shvataju taj pojam. Shvataju ga kao onu dečju dilemu: Šta da radiš kad sretneš medveda u šumi? Legneš i praviš se mrtav dok medved ne ode dalje. E pa ovaj „medved“ neće nastaviti dalje. Zamrznuti konflikt nema veze sa zamrzivačem. Zamrznuti konflikt je vrlo aktivna radnja. Uostalom, imali smo neku vrstu zamrznutog konflikta do 2012. i briselskih pregovora, pa se on odmrznuo vrlo nepovoljno po nas.
Stoga je Srpski nacionalni forum afirmisao ideju koja nije nova. Ona datira još iz doba „devedesetih“, kada je Milošević mislio da je postigao „konačno rešenje“, a koju su zastupali Tomislav Sekulić i Momčilo Trajković, ali SNF misli da je ona baš sada primerenija nego ikada pre. To je ideja rešavanja, a ne rešenja. Ona je nekada bliža „zamrznutom konfliktu“, a nekada „rešenju“, ali nije ni jedno ni drugo. Njena suština je aktivnost. Rešavanje je aktivna radnja koja mobiliše neprestano (24/7) sve relevantne državne resurse: ljudske, materijalne, naučne, kulturne, vojne, verske, diplomatske… To je neprestana radnja. Tu ideju izložili smo predsedniku Republike 30. januara i stekli utisak da ga je zainteresovala. Tada smo predložili i niz konkretnih mera kako bi se ta politika uspešno sprovodila. Predložili smo osnivanje državnog Saveta za KiM (sastavljenog od najumnijih ljudi koje Srbija i srpski narod imaju), zatim donošenje Zakona o finansiranju KiM (kako bi konačno ulaganje u KiM bilo zakonski uokvireno i transparentno), te čitav niz mera u oblasti obrazovanja, zdravstva itd.
Živite i radite na Kosovu. Da li je rat zaista alternativa čuvanju južne pokrajine?
Ma kakvi! To je priča za tabloide, i tabloidiziranu beogradsku javnost. Na Kosovu nikome nije do rata. To vam kažem kao neko ko je gotovo svakodnevno u kontaktu i sa Šiptarima. Ovakvo plašenje ratom mi na Kosovu zovemo „plašenje mečke rešetom“. Ko da ratuje? Zašto? Kako? Zašto bi Šiptari ratovali? Imaju sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast od Đeneral Jankovića do Pančićevog vrha. Štaviše, u procesima privatizacije koja je sakrivena od očiju Srba, Šiptari su postali vlasnici mnogih firmi i na Severu. Ne radi se samo o Trepči nego i o mnogim drugim društvenim firmama: trgovinskim, uslužnim itd.
Naravno, ne isključujem neku fingiranu intervenciju, kao što su to bile taktičke vežbe sa „šarenim vozom“ i slično, ali sve bi to bilo u cilju pravdanja eventualne izdaje u javnom mnjenju Beograda. O ozbiljnom ratu nema govora.
Kako su Srbi sa KiM protumačili predsednikovu izjavu o metru srpske zemlje? Kako razumeju poruke mira, pozivanje na realnost, odbacivanje mitova i brigu za budućnost naše dece?
Izjava o „metru zemlje“ najpre je prihvaćena katastrofalno. Analizirajući tu izjavu, shvatili su je kao još mnogo veću katastrofu. Ključna reč u toj izjavi nije „metar zemlje“ nego ono što joj je prethodilo: da mi na Kosovu nemao ništa (sic!). Osim onih zaista retkih Srba koji su funkcioneri SNS na Kosovu, dakle koji zbog toga primaju platu, svi ostali su konsternirani konstatacijom da „mi na Kosovu nemamo ništa“!? Dakle, ni kuće, ni zemlju, ni firme, ni Dečane, ni groblja, ni žrtve, ni ljude… Ništa!? E to je bilo poražavajuće. Ljude je pogodilo da predsednik sve to ne vidi. Ni njih, ni njihove žrtve, ni groblja, ni Dečane, ni firme, ni zemlju, ni kuće. Ništa. A pravdanje svega toga budućnošću naše dece je licemerje koje nije novijeg datuma. Bilo je toga i u doba devedesetih, i u doba „žutih“ pa i sada. Uglavnom, Srbi su bili zaprepašćeni tom izjavom.
Da li pravni argumenti, priroda ustanove referenduma, moralno stanje srpskog naroda, te stanje političkih sloboda govore u prilog raspisivanja referenduma ili protiv njega?
Referendum može da se raspiše samo u slučaju promene Ustava, u domenu preambule Ustava. Mnogi zaboravljaju da preambula Ustava ne govori samo o KiM kao delu naše države nego i o obavezama naših predstavnika da to brane „u svim domaćim i međunarodnim odnosima“. Da li oni to rade? Da li se drže Ustava? Referendum o tome da li je naše zaista naše ili nije ide u prilog tome da postanemo pajaci istorije. Glupi Avgusti, takoreći. Ali budimo realni, danas u Beogradu vlast može sve. U postojećim odnosima u društvu, pod međunarodnim pritiscima (Nemačke, pre svega), sa medijskom scenom, može da pobije i zakon gravitacije, ali će jabuka ipak pasti.
Da li formiranje ZSO prejudicira pitanje priznanja ustavno-pravnog poretka Kosova ili to pitanje nije ni postavljeno? Da li formirana ZSO može i na koji način uticati na položaj Srba na Kosovu?
ZSO je fikcija, kojom se već pet godina zamajavaju Srbija i međunarodna zajednica (istočna pre svega, jer je zapadnoj sve jasno). Uzgred, ona se po Briselskom sporazumu ne zove tako, nego Zajednica opština sa srpskom većinom, što je fundamentalno drugačije od ZSO. ZSO je u briselskom procesu imala ulogu klina iz čuvene priče „Klin-čorba“: Ubacite klin u vodu, zatim dodate brašno, ulje, meso, povrće, so, biber … pa kad se čorba skuva, izvadite klin i bacite ga u smeće, a ostane vam bogata čorba. E tako vam je i ovde: ubacili ste ZSO u ništa i „pobedili“ sa 5:0. Onda ste dali: civilnu zaštitu, policiju, sudstvo, međunarodni pozivni broj i tako dalje, pa ćete sada još i potpisati neki sporazum o mestu Kosova u UN, posvađaćete se s prijateljima, pa ćete na kraju izvaditi ZSO kao onaj klin iz priče i baciti u smeće, a Kosovo će biti članica UN. ZSO će biti formirana, o tome govorim već pet godina, ali sumnjam da će nam biti na korist, jer će pre svega biti organizaciona jedinica u ustavnom sistemu Kosova.
Koja bi to akcija mogla da mobiliše suverenističke snage da spremno dočekaju mogući ustavni referendum o KiM?
Čim pominjete suverenističke snage u suverenoj državi, znači da je ta država u problemu sa suverenitetom. Na osnovu poznavanja političke scene, a i vremenskog okvira koji se najavljuje, jedino SPC može da se odupre, pod uslovom da malo sagleda svoje slabosti i zatraži pomoć odozgo. Što se političkih snaga u Srbiji tiče, mrka je kapa. Zbunjeni su, ucenjeni, bezidejni, bez para naravno, tako da ne vidim osim Crkve nikoga drugoga. E na SPC je da se zapita da li je sposobna da odbrani ovaj narod kao što je to činila vekovima, i zašto nije.
Da li teritorijalna podela može biti model rešavanja „problema iz prošlosti“?
Može ako je sve drugo raščišćeno. U ovom slučaju ne može, jer je prošlost obilovala nasiljem nad Srbima, i sve je to pod tepihom. Međunarodno pravo ne priznaje nasilje. Ono podleže sili, ali ne priznaje nasilje. Tako da država ne može ni vertikalno ni horizontalno da se seče i deli kojekome.
Da li je moguće pomirenje sa Albancima ili je to tek iluzija?
Naravno da je moguće. Sve je moguće. Kad je od Crnogoraca za nekoliko decenija ispalo moguće napraviti Hrvate, pomirenje sa Albancima je mačji kašalj. Šalu na stranu, naravno da je moguće, ali je za tako nešto potrebno angažovati najumnije Srbe, i najumnije Albance, a to do sada sa srpske strane nije viđeno. I naravno da Zapad da zeleno svetlo, a to se skoro neće desiti.
Da li nešto znate o istrazi atentata na Olivera Ivanovića? Da li će se saznati istina?
Neće. Ne znam ništa o tom atentatu, osim da je izazvao dalekosežne posledice unutar srpskog bića. Ali prosta logika mi nalaže da ne verujem da će se ikada išta o tome saopštiti. Sa srpske strane istraga je nemoguća, jer su Briselskim sporazumom te ingerencije prešle na Prištinu i EULEKS. Kada bi Priština i otkrila ubice i nalogodavce, da li bi ih saopštila? Ne bi. Zašto? Ako su ubice sa „Juga“, zašto bi ih otkrivala? Da sebi skače u stomak (i džep)? Teško.
Ako pak to zlo dolazi sa Severa, zašto bi Priština to saopštila, ako to može da bolje materijalizuje? Zašto tim saznanjima ne bi ucenjivala? Zašto ne bi podmetnula Beogradu kostur u ormaru?
Mislim da se istina o Oliveru nikada neće saznati. Žao mi ga je ljudski, iskreno mi ga je žao, kao brata. Bio je pametan, hrabar i odlučan Srbin, i veliki doprinos je davao radu SNF nakon izlaska iz zatvora. Nažalost, bio je neoprezan.
Nataša Jovanović
stanjestvari.com/ Pečat
