Pre neki dan čitam kako je na Zlatiboru zatvoren neki „Vojni kamp za omladinu“. Kako je napisano u novinama, ispade da su se, maltene, deca obučavala za nekakve napade 😃. Tako nam je objašnjeno. Nemušto i nejasno. Prvo sam se zaprepastila, pa sam se zaiteresovala i na kraju sam se iskidala od smeha. Bila sam, kao mlada, u izviđačima. To se kaže, „bila sam planinka“. Ono što smo mi učili u izviđačkom odredu, bilo je deset puta ozbiljnije i strože nego sve ovo što se pisalo o kampu na Zlatiboru. To smo radili kad smo bili skroz mali, dok smo još bili pionirčići To je jedno. A drugo je bilo kasnije: svi smo imali predvojničku obuku po školama, fakultetima, preduzećima i mesnim zajednicama. U srednjoj školi je bilo obuke u gađanju iz pušaka. I to je bilo obavezno. Na fakultetima si imao dve godine ispit iz predvojničke obuke. Tako se zvao predmet, pred-vojnička obuka! A momci posle išli u vojsku. Sad, odjednom, policija upada u „vojni“ kamp dan pre njegovog zatvaranja, zatvara ga i ostavlja decu nigde i bez prevoza. Što to? Da deca ne uznemire NATO? Nego – koga? Šta tu nije bilo u redu?
Sad se malo bolje prisetih svojih mladalačkih dana. Ako si dobra mačka, iz ONO (opštenarodna odbrana) i DSZ (društevena samozaštita) prvi ti u firmi čestitaju rođendan, jer je taj deo države imao sve podatke o svima. Kako? Zašto? Zato što je trebalo svi da znamo šta treba da radimo u slučaju opasnosti. Pa, civilna zaštita je dostignuće civilizacije, valjda…? Tako da meni, kao i mnogima, nije jasno šta se to na Zlatiboru desilo. Odnosno, zna se šta se desilo, nego ne zna javnost – zašto. Kaže jedna baba na pijaci: „Bog i duša, oni su ovo `teli da pokažu Stamatoviću da planina nije njegova“. Kad ti se izbeči druga baba na nju: „Pa i nije njegova! Jok, treba da puste da deca idu u kampove k`o da su, Bože me prosti, vehabije“. „Babeee“ – oteže se lenji glas pripitog nakupca, kome je znoj kapao u flašu s vrućim pivom – „`Ajde, razlaz! `Oćete da vas neko izpolometa?! Je l` to `oćete? Kol`ko ste matore, bre, a još niste naučile da i vazduh ima uši. I to nevidljive. Kupile ste, ` ajd, tutanj kući“. E, kad mu babe združeno nisu izvadile oči i prosule pivo! „Ko da ćuti više, sunce ti kalaisano!?“, povikaše uglas poludele žene. Nasmejah se. Ako neko hoće da zna kako se kotira u narodu, samo neka pošalje žbire na pijacu. Tako se uvek radilo, da bi se pritezalo ili popuštalo.
Pođoh s pijace, al` pođoše i one dve babe, moje vršnjakinje i čuješ ih, ma iako nećeš da čuješ: „Zasmetalo dečje rodoljublje ovoga veka, a rodoljublje i viteško osećanje širi se svetom kao nova nada brzinom munje. Što ne odu u Manasiju da zabrane deci da se mačuju? `Ajde, bre“. Nisam to razumela. Proveriću ja to na internetu, samo živa da uđem u kuću. I uđem. Gola voda. Kao da sam bila u sauni. Ko sad da kuva, beži, bre…?! Upalim klimu – da se smrznem. Ugasim – da se šlogiram. Kaže moja kuma Beba da mi je to od zuba. Od kakvih zuba kad su mi sve veštaci?! „Od zuba vremena“, kaže ona 😉.
Sednem za kompjuter da vidim šta je to u Manasiji i nađem ovo. Prenosim (i u zagradama komentarišem):
„Just Out je godišnji internacionalni festival jedinstvenog koncepta K.A.M.F. and New Technologies“. (Pojma nemam, kao ni vi, šta ovo znači. Čitam dalje):
„Održava se od 24. do 26. avgusta u veličanstvenom manastiru Manasija u znak sećanja na 600 godina od kada je Despot Stefan Lazarević sagradio jedno od najlepših srednjevekovnih zdanja sa crkvom Svete Trojice, 139 mašikula i 11 kula.
Domaćini manifestacije su Beli Orlovi, vitezovi iz Srbije, koji će ugostiti saborce iz više od sedamnaest zemalja (Francuska, Rusija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Mađarska, Republika Srpska, Hrvatska, Crna Gora, Slovenija, Češka, Slovačka, Turska, Austrija, Danska, Švedska, Belgija, Jermenija i Iran…). Novost je da će nam se ove godine pridružiti i gosti iz Turske, kao i skandinavski vikinzi iz Švedske i Danske. Velika atrakcija su i učesnici sa LJubičevskih konjičkih igara.
Za naše najmlađe, koji tek polaze u bitke života, organizovali smo različite dečije radionice sa vitezovima. (Ovo nije opasno, ne brinem, jer gde će lukom i strelom, ili mačem, na avakse…)
Na Just Out festivalu, prvi put u Srbiji moći ćete da čujete neverovatan spoj moderne i srednjovekovne muzike. Veliko iznenađenje za vas spremaju francuski izvođači srednjovekovne muzike.
Neverovatni mirisi raznovrsne divljači: iznenađenja majstora kulinarstva koji za vas će spremati razne srednjovekovne specijalitete. A kada naši vitezovi završe sa borbama i dođe vreme za odmor i opuštanje, pored sokova koji su tu za savesne vozače, moći će da se posluže najfinijim srpski vinom“. (E, baš me interesuje kako su spojili manastir, srednjevekovne specijalitete i post. Sad je post i to jako strog. Ni riba se ne jede. Taj deo sigurno organizuje neko drugi, verovatno turistička organizacija, opština, tako neko)
Videh da je predsednik države otvorio ovaj festival, uz reči „Treba i mi da održimo mir i stabilnost kao Despot Stefan“. Slažem se, ali treba i da se molimo Bogu koliko se molio Stefan Lazarević. I da posvetimo Beograd na vodi Presvetoj Bogorodici kao što je to uradio Despot Stefan… Jer Beograd jeste pod NJenim pokroviteljstvom. Nego smo se mi NJenog pokroviteljstva odrekli… Volim što je Vučić bio tamo. Otići u manastir, to je prirodno stanje, stanište i stanovište čoveka. To je i njegov, kao i moj manastir. Jedino se u Hristu i možemo sresti.
U tom razmišljanju o Bogu i politici, zapitah se: gde sam u svemu tome ja…? Stara, nemoćna, grešna, a inteligentna. Bar da sam glupa… Bilo bi mi lakše. Ili da sam bar manje obzirna…? I onda, kako to već biva, Bog pošalje poruku sa odgovorom. Otvorim mejl, a jedan divan, jako prijatan gospodin, koji piše mudro i korisno da se postidim sebe, poslao mi link ka filmu „Izlečiti strah“
Film je istinit, od onih koji imaju tematiku filma „Ostrvo“, ali je dublji, jer je, kažem, građen na faktografiji. Ima titl na srpskom. Zašto sam ubacila film u sve ovo? Zato što mi neko reče da se u Manasiji, ili vezano za Manasiju, priprema film o Despotu Stefanu kao o hrišćanskom vladaru, ali da se neće govoriti o imenima autora, kao što se u pravoslavlju nikad nije znalo ko je živopisao najlepše freske ili najlepše prepisivao stare knjige… Bog to zna. Čoveku samo ostaje da svojim talentom, kao instrumentom darivanim od Boga, umnoži ih na korist narodu. Uopšte ne sumnjam da će Bog sabrati prave. Najbolje.
Do tada, do tog filma, pogledajmo „Izlečiti strah“, jer je toliko univerzalan i vanvremenski da prestajemo da se bojimo i dečjih kampova na Zlatiboru, i da li će nas neko čuti na pijaci kad lajemo, proći će nas strah od bubašvabe i strah da budemo ono što jesmo. Film toliko menja pogled na teškoće, da ga treba pogledati svakako.
blogfrket.blogspot.com
