Kad bi se zezali

Ne znam kako drugde, ali u Srbiji još postoji par miliona onih koji su naivni kao da jedu Bebelak i koji veruju da negde postoji iskren[1] patriota, koji će proći kroz kalјugu srpskog političkog života i koji će, iz svih ovih naših govana, nataloženih u politici već 30 godina, izaći u belom odelu, bez i jedne fleke na sebi.

Takav bi bio, u optici lumpenpatriota, pošten, pravdolјubiv, iskreni[2] vernik i, u skladu sa čudnom zbrkom hrišćanstva i srpskih mitova, taj bi sva naša sranja preuzeo na sebe i mi bismo se oprali za sve budalaštine, za pohlepu, za glupost i za svu pokvarenost, koju smo pokazivali više od kvarat veka. Uvek se radi samo o jednom čoveku, mesiji, a ne političaru. Srbi stalno brkaju ta dva pojma: političara i mesiju, baš kao što u politiku, iz gluposti i neznanja, unose termine kao što su moral, pravda, poštenje, iskrenost jednakost i slične gluposti.

Doživlјaj politike, kao mistične delatnosti, siguran je znak da će narod koji tako misli, veoma dugo patiti.

Drugo lice mesijanstva je tovarenje na onoga ko prestane da bude mesija. Dok je mesija, i govno mu je med, kad više nije, kriv je za sve. Tako je hrvatsko-habsburško-jevrejsko-polјski kaplar J.B.Tito sve redom tukao da mu se poltronišu, da viču „Tito-partija“ da bi dobili stanove, da ne slave slavu, da bi napredovali u partijskoj hijerarhiji i na Goli otok slao pesnike koji nisu hteli da spevaju pesmice, u kojima se Tito voli više nego mama, a naročito tata.  Mi smo bili divni, bez greha ali, eto, pokvareni kaplar nas je razbucao za čitavu večnost. Ono što su pisali Nušić i Domanović, o pokvarenoj vlasti, o podmitlјivim državnim činovnicima, o ministarskim krađama, o poltronima, koji u bulјucima gledaju da se ušlihtaju nekom moćniku – sve to, dakle – nije tačno. Mi smo nebeski narod, koga je Tito upropastio. Pre njega smo bili jaganjci, a ne lјudi.

Misao da je istorija kontinuum, veoma je daleko od iskrenog srBskog patriote, jer on meri samo patriotizam, dok ga činjenice i ne zanimaju, u stvari. Da je komunizam samo jedna varijanta građanskog društva, samo retkima, i to tek danas, pošto su videli usrećitelјski neoliberalizam, dolazi iz dupeta u glavu. Zapravo, mnogi to već vide, ali ne mogu da poreknu ono što su lupetali četvrt veka, Srbi upornije brane svoju grešku, nego svoj uspeh.

Danas već postoje termini kao što je „javni radnik“, „pravoslavni publicista“, ili „patriotska delatnost“. Iza termina se ne gleda, inače bi se čudo videlo. Kurve su javne radnice od ugleda, u odnosu na veliku većinu onih koji sebe zovu javnim radnicima; veliki broj pravoslavnih publicista se, koliko juče, cepao pajdom i alkoholom, a nisu retki ni oni koji su prethodno bili u nekoj sekti, pa se setili pravoslavlјa; patriotska delatnost je veoma čudan pojam, koji je nastao u vanbračnoj zajednici koristolјublјa i tajnih službi. Patriotizam je posao za čitav život. Neke od najvećih hulјa koje sam sreo su, bar tako sami tvrde, patrioti i bave se patriotskom delatnošću. Drugosrbijanci su bar to što jesu: otvoreno trampe naciju i državu za mobilni i obrok u Mekdonaldsu. Samoproklamovani patrioti su to isto, samo što  su prikriveni, zaklonjeni su iza nacije, što se, obično, otkrije tek kad se dokopaju skupštinskog restorana, ili neke unosne sinekure.

Akademici su propustili da kažu svom predsedniku koliko im je stalo do Kosova, ali nisu propustili da, putem Apela za odbranu KiM, to saopšte narodu. Profesori, koji velike patriotske istine nikako ne saopštavaju studentima, imaju patriotski iberlauf u peticijama. Bezopasno je, a i ne košta, što da se propusti prilika da se poentira. Tamo gde košta, mali broj patriota je spreman da zagrize.

Iskreni srBski patriota o svemu ovome ne misli. On voli, on mrzi, on oseća, on veruje, on ceni sučelјavanje stavova, pod uslovom, naravno, da to sučelјavanje afirmiše ono što on već misli, on malo čita, mnogo priča, malo zna, a mnogo pametuje. U njemu od politike nema ničega, a on veruje da je sav u njoj. U srži svojoj, srBski patriota je apsurdno nepolitički tip, već ga patriotom čini potreba ili za emocionalnim pražnjenjem, ili za afirmacijom njegovih, činjenica sasvim oslobođenih, istina.

Usled nepolitičnosti, patrioti imaju neobično veliku razliku između doživlјaja sebe i potvrde tog doživlјaja od strane drugih. Primer su Apel za odbranu KiM i Narodna rezolucija, čiji su autori sebe videli na milion-dva potpisa, a skupa dobili oko sedamnaest hilјada. Uspeli su da animiraju, dakle,  2,5 promila srskog javnog mnjenja, što je potpuni i neosporni fijasko. Naravno, patriotske rane se blaže pravdom, istinom, budućnošću, poštenjem i svim ostalim vanpolitičkim pojmovima i, kao što red i običaji nalažu, krivci se pronalaze svuda oko sebe, samo ne u sebi. Priča je, otprilike: „Dajte mi RTS i Pink, pa ćete videti kako će narod da me voli i kakav sam ja patriota“, preko onog: „Vilotići su prekinuli vezu“, odnosno: „Izdajnici i plaćenici ometaju uspeh“, do patetičnog: „Narod još nije spreman da prihvati dubokoumne istine koje mu se nude“.

Ovo navodim samo zbog jedne stvari: neverovatno je kako se, posle ničim izazvanog optimizma, u početku neke rabote, sklizne u potpuno nepolitičku tugovanku, sa dečijim durenjem i traženjem krivca, uz neverovatno pražnjenje mržnje i zlobe, što pokazuje infantilnost aktera. Odrasli, zreli lјudi, takve izlive sebi ne dozvolјavaju, osim u slučaju nekakve duševne slabosti, alkoholizma, ili nečeg još goreg.

Uopšte, sa nešto izuzetaka, patriotska scena uglavnom i liči na one dane u ludnicama, u kojima duva južni vetar. Drugosrbijanska scena je slična, s tim što su tzamo likovi nešto namazaniji, pa mržnju za nijansu bolјe kanališu, odnosno pretvaraju je u borbu protiv fašizma, na primer, ili u borbu za lјudska prava, političku korektnost i slične malјeve za pripalјivanje neistomišlјenika. Patrioti su ostali u matrici: patriot-izdajnik i iskreni patriota-plaćenik. Učili se, učili, od srede do petka, al’ se nisu makli dalјe od početka… Od kad je Šešelј, početkom Devedesetih, počeo obračun sa izdajnicima i plaćenicima, matrica se nije promenila, a nije čak ni apgrejdovana. Mrtvo patriotsko more.

Od drugosrbijanaca sam optuživan samo da sam fašista i ništa više; patiote su daleko sočnije, jer su  ujedno,  i vernici naše mnogostradalne crkve i poštovaoci milosrđa i smirenja, kao najvećih hrišćanskih vrlina. Od njih sam slušao da sam izdajnik, plaćenik (u obe varijante: domaći i strani), ateista, komunista i – peder. A, da! U poslednje vreme i defetista. Defetista je, u njihovoj optici,  onaj ko očigledne patriotske poraze neće da proglasi za pobede. Patriotska plјuvačka daleko leti.

Na izlive mržnje i zavisti nisam odgovarao, bar ne na ličnoj osnovi. To je svinjac u koji odbijam da uđem, makar, za života, ne stekao status patriote. S druge strane, nikada za sebe nisam ni tvrdio da sam patriota, jer je to neukusno i blјutavo[3], kao što je nepristojno drugima dosađivati svojim verom. Misionarenje je, nekako, više katolička, nego pravoslavna priča.

Ne mislim, naravno, nikome od ovih da se sklanjam, ni patriotama, ni novovercima, a pogotovu onima koji su „anti fa“, a za koje sam ja „fa“. Zašto bih? Dobar sam prognozer političkih događaja, što pokazuje da imam nešto znanja i pameti, a kad negde i pogrešim, što se retko, čak veoma retko događa, krivca ne tražim u sudbini kletoj i mračnim izdajnicima i plaćenicima, već u sebi, jer se jedino tako može napred. Kada sam, onomad, govorio da od Žute patke nema ništa, da je to način da stranci istrguju s Vučićem, bio sam izdajnik, a moji drugari koji su išli na proteste su bili znalci. Kad sam ubeđivao patriote da ne pišu peticije, da ne bi otkrivali svoju nemoć i slabost, oni su bili znalci, koji će skupiti milione potpisa, ja sam – pogađate – bio izdajnik. Sad, kad su se ukakili, opet su oni znalci, a ja izdajnik. Kako je to moguće? Vrlo prosto: patriotizam ne postoji u vremenu, prostoru, ili delu, koji bi bili neki reperi, neke kontrolne tačke, gde bismo proverili da li neki patriota, ili neka patriotska akcija „radi“. Rodolјubi ove vrste ne vole da budu ograničeni tricama kao što je ostvarenje cilјa u nekom realnom vremenu, već odmah zbrišu u Nebesku Srbiju. Prosto: patriotizam je tamo gde su oni. Ne mogu da dožive poraz, jer se odmah pomere, zauzmu drugu tačku gledišta, podele etikete – ko izdajnik, ko plaćenik – i idu dalјe, u nove poraze u zemalјskoj Srbiji. U osnovi – deca. Niko nikad nije razbio prozor loptom, niko nije prosuo sok po šustikli – uvek je to neko drugi. Svi su učili i učili, ali nisu naučili. Ipak, opravdano očekuju da za učenje, bez stečenog znanja, dobiju peticu. Pošteno.[4] Prava srpska priča.

Nama je, kao naciji, potreban neki, makar mali uspeh, a ne novi porazi i bežanje u Lazarevu Srbiju. Da bi se postigao uspeh, da bi, recimo, neka peticija imala uspeha, potrebno je nekoliko meseci rada pre potpisivanja. Međutim, nikom ne pada napamet da se potrudi, već samo želi da sebe predstavi javnosti kao patriotu i onda idu te ad hok akcije, koje propadaju jedna za drugom, jer nisu pripremlјene. Kad bi se zgrade i mostovi gradili kao peticije, povetarac bi ih rušio. Dobra namera nije isto što i uspeh, bar ne u klјuču politike. U njoj se ne radi o namerama, poštenju, iskrenosti, već samo uspeva li nešto, ili ne uspeva. Ovo nesvršeno prošlo vreme u Srba je poražavajuće: radio, ali nije uradio; kopao, ali nije okopao; spasavao, ali nije spasao; čuvao, ali nije sačuvao, jeste potpuno siguran put u neuspeh. Raditi da bi se radilo, a ne da bi se nešto uradilo, je golootočki poduhvat, nikako politički. Sa istim rezultatom bi jedna gomila kamenja mogla da se premešta s mesta na mesto, bez ikakvog cilјa.

Ako se hoće uspeh, mora se ozbilјno raditi. Bescilјno je prvo se pozivati na zakone i koriti Vučića što ih se ne pridržava, a onda ih sam odbaciti. Bescilјno je pričati o tri miliona potpisa (to ni Slobodan Milošević ne bi skupio 1991.), a kad se spadne na 3500 u zakonskom roku, onda se neko seti da nemaju medije. Nemoguće da to nisu znali ranije? Šokirani su što im RTS nije otvorio kanale? To je sve zezanje.

Razumevanje pre svega: ulični protesti, peticije, plakati i tribine su prevaziđeni načini političkog rada. Imaju šansu samo ako neki krupan strani igrač zalegne za nekog, ali sumnjam da će iko upumpavati pare i vreme u luzere.

Mnogo godina je porpagandna mašina radila na sužavanju srpstva: Srbin je samo onaj koji se Bogu moli, koji piše ćirilicom, koji potpisuje peticije i šesticije, koji pravilno izgovara „Vaskrs“, a ne „Uskrs“ i slično. Sve su to gluposti, koje su smišlјene u nekoj laboratiriji,  da bi se lakše radilo sa masom, koja ima utisak da je sama došla do tako tupavih zamisli. Što je interesantnije: matrica opstaje utoliko upornije, ukoliko više poraza trpi.

Rešenje nije mnogo komplikovano, ali je nevidlјivo za patriote jer, kao što rekoh, oni neće uspeh, već ličnu promciju.

Dakle, pojam srpstva se mora raširiti i mora u sebe uklјučiti svakoga ko pripada srpskoj kulturi i nacionalnoj ideji, bez obzira da li je ateista, komunista, da li piše ćirilicom, ili kaže „Uskrs“. Baza onog lјigavog, ekskluzivističkog patriotizma je otanjila, prebrojana je sada ovim peticijma i, ako neko malo dobre namere i mozga ima, proširiće pojam srpstva.

Drugo: u prvi plan moraju da se isture praktična pitanja, poput prava naroda da poseduje tle na kome živi, a valјa bataliti HAARP, K-200, masone i slične budalaštine, koje patrioti neobično lјube. S tim u vezi je i nemoć patriota da prošire kadar, odnosno da vide total. Kad vas zovu, onako isparcelisanih mozgova, da sprečite neko izvršenje, ili prinudno iselјenje, oni ne vide veliku sliku, a ta je – o, jeretičke li misli – da su kapitalizam i okupacija prauzrok svih srpskih muka. Zašto nema patriota pred američkom ambasadom? Nemačkom? Britanskom? Da sam maliciozan, pomislio bih da vođe patriota ne žele da se posvađaju sa mogućim partnerima.

Srbin kapitalizam vidi na pilјarskom nivou: gazda ovaj, gazda onaj…Uopšte se ne shvata njegova prava priroda i njegova razorna snaga kada je nacija u pitanju. Ljudi, i kad vide da je to ludilo, ne smeju da se jave, jer patriotski lopovi odmah urliču: „Dr’žte komunistu!“ Kapitalizam je dokazao da razara Srbiju, a moroni još sanjaju o pravednijem kapitalizmu i malom srpskom pilјaru, koji pobeđuje Koka-kolu. Kapitalizam, odnosno ovaj njegov stadijum je svetski proces, a ne neka greška koja je počinjena u Srbiji. Dakle, zahtev za oslobođenjem u centru mora da ima antikapitalističku agendu. Ko to ne zna, pisaće peticije još 20 godina.

Tle, kao i sva dobra koja na njemu postoje, nisu vlasništvo političke elite i s njom skopčane mafije, već čitavog naroda. Dok budemo gledali HAARP i masone, pokupiće nam šume i vode. Praktična pitanja su ustuknula pred apstraktnim.

Normalan čovek bi, kad kupuje auto, obratio pažnju da li ovaj ide, a ne da li je badnjak zakačen ispred hladnjaka. Srećom, u patriotskoj priči taj stepen funkcionalnosti nije potreban, pa čak ni poželјan. Ne ide? Nema porblema, dodaj još krst na retrovizor i magnet-ikonu na cajger!

Onaj ko hoće da bude nacionalno odgovoran, mora da poseduje sledeće osobine:

1. Odgovoran je samo narodu i državi, a ne pravdi, pravičnosti, veri, moralu itd. Što bi nekog srpskog državnika, čak i običnog, ali ozbilјnog političara, bilo briga koliko će drugih naroda, u Africi, ili bilo gde drugde, da pati i gladuje? Tu si da naharniš svoj narod, a ne da brineš o drugima. Valјda ti drugi imaju nekog ko brine o njima?
2. Mora da mrzi poraz i neuspeh i da ne beži, kad se usere, u moral i Nebesku Srbiju, nego da, ako nešto krene naopako, smanjuje štetu, umesto što je patriotskim cmizdrenjem samo povećava. Politika ili uspeva, ili ne uspeva. Nema one srpske jadikovke: „Nije uspelo zato što…“, ili „Ja sam mislio da će da…“, to je kraj svake politike.
3. Mora da bude spreman na laž, prevaru, čak i na nasilјe, jer je vlast previše ozbilјna stvar, da bi se prepustila popravlјačima sveta. Političar je tu da radi sa svetom kakav jeste, a ne kakav treba da bude.
4. Iz politike se moraju isklјučiti lumpenproletrski i lumpenpatriotski nagoni, koji su ropski i koji svaki poduhvat obesmišlјavaju i razvodnjavaju. „Nišči“ u crkvu, tamo je njihovo carstvo, a sposobni u politiku. To je prirodna podela. U ozbilјnoj zemlјi, roblјe ne vodi politiku, niti ima ikakvog uticaja na nju.
5. Odgovoran političar shvata da je demokratija farsa; ako mora da je simulira, bar ne mora da veruje u nju. Samo neodgovorni lјudi oživlјavaju mrtvaca, odgovorni rade sa živima.
6. Odgovoran političar plјačka narod da bi mu stvorio moć, a neodgovoran stvara moć da bi plјačkao narod.
7. Moć je isto što i pravda, gledano iz ugla onoga ko moć ima. Dakle: moćan je i pravedan. U crkvi to nije tako, ali u politici jeste. Pilat je razapeo Isusa, a ne Isus njega. Srbi ne shvataju, opet zbog zbrke vere, mitova i ropskih nagona, da je pobeda apsolutna prednost u istoriji i da, protiv nje, prigovora nema. Može da se priplakuje, to je u redu, ali moćnome se prigovor ne izjavlјuje, nego se radi na tome da sam budeš moćan.Obožavanje poraza i poraženih je ropski nagon, koji se, kroz priču, pretvra u težnju ka istini i pravdi. Nema istine i pravde izvan moći.
8. Dobrog političara krasi nagon za pobedom, za moći, nemilosrdnost prema neprijatelјu i korišćenje svake njegove slabosti. Količina svega na svetu je ista, samo se preraspoređuje. Kad drugi raste, ti padaš i obrnuto: da bi ti rastao, neko mora da opadne.
9. Ozbilјan političar shvata da ne sme svoj narod da izgladnjuje, da ga laže, da ga potkrada, ne iz moralnih, već iz funkcionalnih razloga. Gladan, varan i potkradan narod, nije sposoban ni za kakav poduhvat.
10. Ozbilјan državnik želi i dobre oponente, slab političar želi poltrone.

Ovu besplatnu lekciju dajem, dakle, patriotama, ne bi li se odučili od ideje da svet ima, pa sa njim i politika, nekakav moralni poredak. Svet, shvaćen kao politika, nema takav poredak i neće ga nikad ni imati, osim u galvama diletanata.

Možda je neko, kad je DSS slavodobitno predao 13 000 potpisa na Apelu za odbranu KiM Vučiću, i mislio da je izrazio narodnu volјu (zapravo, 99% Srba nije ni imalo pojma da se Apelom izražava njegova volјa), dok je Vučić, sasvim ispravno, registrovao fijasko potpisnika i tvoraca i obrisao stražnjicu epohalnim papirom. Vučić kapira ono što mudraci ne kapiraju: sve narodne injicijative, ma kako se krstile, jesu sredstva zatočnika i lјubitelј demokratije, a ovde je on njen gospodar. Genijima promiče ta sitnica, jer vazda veruju da postoji neka demokraatija izvan procedure, demokratija sa nekom mističnom crtom, kojoj mora da se povinuje i onaj ko je glavni baja u kraju. Glupost.

Isto tako, ideja da će se neka peticija skuplјti dok se ne skupi odgovarajući broj potpsnika, osim što je protivzakonita, sasvim je smešna. Sad, ili nekad. Odsustvo banalnog pitanja „kad?“ krasi istinske diletante u politici. Sve ima svoj rok. Dok se skupi tri miliona potpisa za preotimanje suvereniteta od Vučića, neće biti ni Vučića, ni demokratije, a možda ni Srbije. Braćo peticionaši, naš suverenitet se nalazi u stranim ambasadama, nemojte da ga otimate od Vučića, on nema suverenitet. Znate vi gde je, nego se pravite naivni. Ili jeste naivni, ali onda batalite.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com

______________

[1] Omilјeni izraz svih demokratski obrađenih budala.

[2] Ovo je omilјena floskula neopravoslavaca. Kada bi postojao iskren vernik, onda bi morao da postoji i neiskren, a ne znam ko bi to bio, ako ne ovi domaćini koji ispituju iskrenost. Slično je i kod patriotizma: davalac atesta obično i nije neki patriota, već neko ko na patriotizmu zarađuje.

[3] Kaže narod: „Fal’te me, usta“! U osnovi, patrioti se, po samohvalisanju, ne razlikuju od Vučića. Ista matrica – i on je jednom bio jedan od njih.

[4] Nedavno me je, pre dva dana, mislim, jedan slušalac pitao zašto ne suočim mišlјenje sa tvorcima peticija. Meni uopšte nije jasno šta bi bio predmet suočavanja gledišta i mišlјenja. Fijasko? Ili bismo okrenuli na Vučićevu priču: „Oni bar nešto rade“? Možemo, u nekom vanpolitičkom kontekstu i da se suočavamo, ali u političkom onaj broj potpisaa ne ostavlјa sumnju da li se radi o pobedi, ili teškom porazu. Prema tome, u političkom klјuču, jedini predmet razgovora bi bio objasniti poraz i njegove aktere, a nikako pričati kako je to, u stvari, pobeda, samo ne sada i ovde, nego negde i nekad. O transcedentiranju poraza ne želim da pričam.