Hapšenje deset pripadnika Hrvatskog vijeća obrane (HVO), odnosno Hrvatskog veća odbrane, pre nekoliko dana u BiH, vratilo nas je u devedesete godine prošlog veka. Kao da postoji neko pravilo po kome se ciklično vraćamo u najstrašnije ratne događaje. Naime, Državna agencija za istrage i zaštitu, poznata pod imenom SIPA, po nalogu Tužilaštva BiH uhapsila je 10 pripadnika HVO sa područja Orašaja (opština u Posavini u BiH, sa Hrvatskom većinom), pod sumnjom da su počinili zločine protiv čovečnosti i ratne zločine protiv ratnih zarobljenika, u periodu od maja 1992. do jula 1993. po komandnoj i individualnoj odgovornosti.
Na prvi pogled ništa neouobičajno za BiH i postupanje Tužilaštva BiH u procesuiranju optuženih za ratne zločine. Ali nije baš tako. Sve bi bilo uobičajno, očekivano i poželjno, da su uhapšeni Srbi ili pripadnici VRS. No to nije tako. Uhapšeni su Hrvati, hrvatski državljani, pripadnici HVO, neki su „istaknuti branitelji Orašja“ tokom rata, „generali-pripadnici Hrvatske vojske“ (HV), a neki i posleratni rukovodioci u BiH (bivši zamenik direktora SIPE Marko Dominković).
Dok su zatvori u BiH, punjeni optuženim Srbima za ratne zločine Tužilaštvo BiH i Sud za ratne zločine „radili su po zakonu, izvršavali su važne poslove radi postizanja pravde i vodili ka pomirenju u BiH“.
Nije teško pogoditi sa koje strane i kakve reakcije su dolazile povodom navednog hapšenja. Srbi su pozdravili čin hapšenja navedenih lica, sa nadom da će biti kažnjeni svi oni koji su počinili teške zločine nad civilima i ratnim zarobljenicima Srbima sa područja Orašja. Bošnjaci u svemu vide priliku za jačanje pravosudnih institucija BiH, bez velikog oduševljenja što su uhapšeni osumnjičeni za zločine nad Srbima, ali smatraju ovo važnom prilikom za dokazivanje da BiH funkcioniše kao pravna država sa nezavisnim pravosudnim institucijama.
Šta na sve ovo kažu hrvatski političari u Hrvatskoj i u BiH? Sa vrlo oštrim stavovima o navedenim hapšenjima oglasila se hrvatska predsednica, hrvatska vlada, posvetivši ovom slučaju posebnu sednicu, zatim, ministar odbrane u Vladi R H- bivši ratni komandant jedne od gardijskih brigada HV, koja ima svoju značajnu ratnu ulogu u ratu u BiH, posebno u operacijama HV krajem 1995. u BiH, Hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović, Ministar pravde u Savetu minstara BiH (inače Hrvat), Kardinal Vrhbosanski Vinko Puljić, mnogobrojne hrvatske braniteljske udruge iz Hrvatske i BiH i dr.
Osnovna teza svih koji su stali u odbranu uhapšenih, mogla bi se pretočiti u isprazne političke floskule, kojima se želi i dalje manipulisati sa činjenicama o “agresorima“ i „žrtvama“ u proteklom ratu na prostorima SFRJ. Hapšenja su bila samo još jedna prilika da se ospe paljba po Srbima kao glavnim krivcima za sva zlodela, da se vlastita javnost podseti na mnogo puta izrečene ocene o Srbima kao “nepopravljivim agresorima i hegemonima, srpskim unitaristima i monarhistima, ljudima sa prirodnim nagonom za agresivnošću, fizičkim i političkim nasiljem itd.“ Nijednom rečju niko od navedenih nije pomenuo ratne strahote kao takve i stradanje žrtava, koje su predmet istrage.
Mnogi Hrvatski političari i dalje istrajavaju na tvrdnji da Hrvati u ratu nisu mogli, niti su počinili zločine, jer su oni vodili odbrambeni, domovinski rat, braneći se od „srspkog agresora“, protiv koga su u ratu dozvoljena sva sredstva. Uhapšeni se kvalifikuju kao „hrabri borci Orašja“, koji nisu dozvolili da i taj mali prostor u Posavini padne u ruke Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Potenciraju se žrtve na hrvatskoj strani, nijednom rečju se nepominju srpske žrtve, niti se u naznakama nagoveštava potencijalna mogućnost da je neko od Srba stradao u Posavini. Radi navodne političke korektnosti, iz usta onih koji osuđuju navedena hapšenja, otme se načelan stav: „svima koji su počinili zločin treba da se sudi“. Nakon ovih reči obavezno uslede gromoglasno izrečene reči „MEĐUTIM“ i „ALI“, i onda se nastavi, „ovde se radi o političkim namerama, reč je o ugroženosti hrvatskog naroda, ono što nije postignuto ratom na štetu Hrvata, želi se postići kroz suđenja, ovo je politička odmazda zbog izbora u Stocu“ (malom hercegovačkom gradu u kome su poništeni lokalni izbori). Za divno čudo niko ove događaje nije doveo u vezu sa referendumom u RS.
U ocenama koje je iznela hrvatska vlada o navedenim hapšenjima, glavni je problem u tome što su uhapšeni osumnjičeni za zločine nad Srbima. Jer, Srbin može, po njima, biti samo „agresor“ i „dželat“, a nikako žrtva. Advokat jednog od uhapšenih u večernjem dnevniku HRT (03.11.2016.) kaže, da su „Srbi na početku 1992. proglasili Srpsku opštinu Orašje, i da je samo stotinjak Srba ostalo u Orašju sa Hrvatskom većinom“, drugim rečima to i nije neki broj ljudi na kojima su počinjeni ratni zličini prema sumnjama Tužilaštva BiH. To je za njega mera stradalnika-žrtava, koja nije dovoljna za optužbe za ratne zločine.
Svakojake reakcije na pomenuta hapšenja su se mogle očekivati unutar BiH. To je kako svojevremeno reče profesor Nenad Kecmanović, „nemoguća država“, zemlja čuda i još čudnijih politika. Međutim kada salve napada na Tužilaštvo BiH, na ono isto Tužilaštvo, koje su i Hrvati i Bošnjaci zdušno branili, kao ključnu instituciju BiH, dolaze iz zemlje članice EU, tj. iz Hrvatske onda to dobija poseban prizvuk. To nisu vrednoti EU. Ni u jednoj zemlji EU na takav način se ne govori o pravosudnim institucijama.
No, česta je pojava da članice EU dele lekcije iz pravosudnog sistema, kandidatima za članstvo u EU, ili drugima, koje ne deluju kao pravne države. Očito da je i Hrvatska dočekala svoju priliku da se „istrese“ nad BiH, koju inače smatra svojim spoljnopolitičkim prioritetom.
Hrvatska inače, ne brani same uhapšene osobe, kao svoje državljane, nego se boji da se kroz sudski postupak može aktuelizovati hrvatsko vojno prisustvo u BiH tokom rata, koje je kao „agresija“ potvrđeno u haškoj prvostepenoj presudi u predmetu „Tužilac protiv Prlića i ostalih“. Zato je hrvatska vlada odmah napala formu „Udruženog zločinačkog poduhvata (UZP)“, jer se na taj način hrvatsko ratno rukovodstvo najlakše dovodi u vezu sa ratom u BiH. Međutim Tužilaštvo BiH je samo demantovalo, da je reč o takvoj vrsti optužbi, u formi UZP.
Hrvatska predsednica smatra da Hrvatska nije deo „Zapadnog Balkana“, nego je deo različitih evropskih regija, ali Zapadnog Balkana ne. Međutim različiti istupi hrvatske vlade i kako Hrvati kažu „očitovanja“ državnih činovnika u vezi sa pomenutim hapšenjima, Hrvatsku smešta u sam centar Zapadnog Balkana, ili bolje rečeno Balkana, u mentalnom, kulturološkom i civilizacijskom smislu. Može Hrvatska bežati od Zapadnog Balkana, ali njeni poltičari nemogu pobeći od samih sebe, kao što je to rekao nobelovac Ivo Andrić, parafraziram, od svagde možete pobeći, ali od samog sebe nemožete.
Da je sve navedeno rečeno u predvečerje nekih izbora, svi bi za to našli opravdanje. Međutim sve što je izrečeno od strane hrvatske vlade, izgovoreno je od strane vlade koja je tek preuzela mandat i pokazala vrlo ozbiljne namere prema BiH.
Vremenom se pokazuje prava istina o ratu u SFRJ i BiH, koja nije skoro od nikakve pomoći Srbima, ali jeste frustrirajuća za Hrate i Bošnjake, kao samoproglašene žrtve. Takođe Sud i Tužilaštvo BiH, čiji su glavni protagonisti Hrvati, Bošnjaci i neke zapadne zemlje, a protiv kojih su Srbi sami, možda će nesvesno naneti najviše „štete“ svojim utemeljivačima.
Teško će BiH na svom „evropskom putu“ savladati sve zamke „balkanizacije“, zbog kojih BiH i dalje čami u mraku, i može ponovo poneti naziv „tamnog vilajeta“.
Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS
www.fsksrb.ru
