Velika glad pohodila je srpske zemlje posle bitke na Marici, 26. septembra 1371. godine. Starac Isaija, prevodilac dela Pseudo-Dionisija Areopagita, ostavio nam je čuveni zapis koji se sa puno razloga ubraja u najlepše stranice naše srednjovekovne književnosti:
„A knjigu ovu svetog Dionisija, velim u dobra vremena počeh… a svrših u najgore od svih zlih vremena. …
A po ubijanju muža ovog hrabrog despota Uglješe prosuše se Ismailćani (Turci), i poleteše po svoj zemlji, kao ptice po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu.
A one koji su ostali smrt prerano pože. Oni koji su od smrti ostali glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svima krajevima, kakva ne bi od postanka sveta, ni potom takva, Hriste milostivi, da bude.
A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem Božjim vuci noću i danju napadajući žderahu.
Avaj, jadan prizor bi da se vidi!
Osta zemlja od svih dobara pusta: i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne beše kneza, ni vožda, ni predvodnika u narodu, ni izbavitelja, ni spasitelja…
I zaista, tada živi zavideše mrtvima.“
Starac Isaija
Ukras 1
Glad je i kasnije mnogo puta pogađala srpske zemlje. Naročito su bile teške godine uoči propasti srpske države, bila je to šesta decenija XV veka.
Izvori: Srpski Akademski Krug, Vikipedija
Ukras 1
Isaija Serski
Isaija Serski (oko 1300 – kraj XIV v.), Inok Isaija, Starac Isaija, bio je srpski srednjovekovni pisac, prevodilac i diplomata.
Rodom sa Kosova, kao mladić napustio je dvorsku službu i otišao najpre u manastir Svetog Joakima Sarandaporskog u severnoj Makedoniji, a onda na Svetu goru, gde je proveo najveći deo života i kao iguman obnovio ruski manastir Sveti Pantelejmon.
Uživao je veliki ugled kod srpskih vladara, a 1375. godine odigrao je značajnu ulogu u pregovorima o okončanju crkvenog raskola i konačnom pomirenju između Srpske patrijaršije i Carigradske patrijaršije.
Na Svetoj gori je posle Maričke bitke 1371. preveo na srpskoslovenski Pseudo–Dionisija Areopagitu (Nebeska jerarhija, Crkvena jerarhija, Mističko bogoslovlje i Božanska imena), nezaobilazna dela za vizantijsku teologiju i hrišćansku kulturu posle VI v.
U kratkom zapisu uz prevod Pseudo-Dionisijevog dela Isaija je ostavio snažno svedočanstvo o Maričkoj bici i prilikama u opustošenoj Srbiji posle naleta Turaka.
Izvor: Rasen
