Kada bih, ne-daj-bože bio prisiljen da se vraćam kroz novinarsku arhivu i gledam kada je sve Aleksandar Vučić, trenutno zaposlen kao premijer Srbije, rekao da mu je teško što mora da donese neku odluku, morao bih da učinim dve stvari: da pored sebe stavim tablete za brzo snižavanje pritiska (i naravno, neke šarene pilulice za smirenje) i da ispred sebe, tačnije između sebe i (recimo) računara stavim neko neprobojno, a opet, fiksirano i dovoljno veliko staklo, koje bi me sprečilo da nanesem nepovratno oštećenje na ionako prastarom laptopu, koji vučem u svom rancu/torbi gde god da krenem…
Kada bih, ne-daj-bože bio Član stranke Velikog Vođe, morao bih, pak, da se sažalim na najvećeg sina našeg naroda u novijoj srpskoj istoriji koji po prvi put u istoj toj novijoj srpskoj istoriji donosi teške odluke na svakodnevnoj osnovi.
Železara. Telekom. FAP. Ikarbus. Galenika. Ikar. Aerodrom. Pošta. Hoće da proda. Teško mu je. Neće da proda. Traži više. Ali mu je teško. Lažni doktorati i master radovi. Teško mu je. Napad na brata. Teško mu je, ali neće da tuži. Smanjenje penzija i plata. Teško mu je. Skok evra. Teško mu je. Napad na vladu. Teško mu je, ali se smeška značajno. Gašić i helikopter. Neće da da Batu. A teško mu je. Nije bio državni udar. Ali mu je opet teško. Ide na posao. I to mu je teško? Ah, ne: to mu nije teško. To mu je čast. Gašić i novinarka B92? Teško mu je ali ovaj put će da da Batu. Ali, ako protiv toga glasaju poslanici, onda će Bata da ostane. A njemu je opet teško. I teško mu je što su botovi zbunjeni pa jedan viče „rafalno udri po Bati“, a drugi viče „rafalno udri po bandi izdajničkoj“. Babić se nalupa u parlamentu. Teško mu. Nalupa se Vulin, ili Nebojša. I to mu teško. I teško mu je što ima ovako nezahvalan narod, koji ga stalno nešto proziva. Pa zamislite, koliko čoveku može da bude teško kad on narodu obeća da će da gradi jeftine stanove od 390 evra za kvadrat, a onda, želeći najbolje narodu, počne da gradi stanove od 3.900 evra. A narod, đubre jedno, krene da ga pljuje.
Ama, sećam se ja kako je Vučiću bilo teško da napusti Vojislava Šešelja… Uvalio Tomi vruć krompir formiranja stranke (koju je on zapravo osmislio), a medijima davao izjave kako mu je teško i kako će se verovatno povući iz politike jer ne može da odluči i ne može protiv Dr Voje…
O Briselu da vam ne govorim koliko mu je teško. Toliko mu je teško da malo-malo mora da legne i odmori. Bilo mu je teško dok je Srbija predsedavala onim OEBS-om, pa je morao stalno da sluša onu Dunju Mijatović kako mu soli pamet oko slobodnih medija! A i to mu je teško! Kakvi bre, slobodni mediji, kad je čovek davnih dana naučio: stegneš medije i novinare za jaja, oni cvrče i cvile, ali pišu šta treba.
Nego, da se vratimo mi tom Briselu: on se raduje što će Srbija (pazite sad floskulu) „biti spremna za EU do 2019“. Ne kaže se „biti primljena u EU“, nego „biti spremna“… Ama, rođaci, pitamo li se mi nešto? Gde je onaj referendum? Onako, barem reda radi, da nas pitate da li mislite da treba da uđemo u istu? Ne bih se ja tako radovao otvaranju poglavlja da sam Vučić. Jer, tek tad bi mi bilo teško: jer će da se priča o vladavini prava… A na čelu ministarstva onaj žutokljunac koji nikad u sudu nije radio… Pa o slobodi medija… Pa o Kosovu… Uh, to će tek da bude teško… Oh, ne: neće, u pravu ste! Tu je sve odavno jasno i potpisano, napisano i zapisano.
Bio sam u prilici da sinoć razgovaram sa nekim novinarima iz iste te Evropske unije. I iznenadim se: pitaju me ljudi „Kako to da je čovek koji je bio desna ruka Vojislavu Šešelju i koji se zalagao za Veliku Srbiju sada forsira Evropu„… Pitaju me da li mu verujem… Meni došlo da se smejem. Objasnim ja njima da Velikom Vođi ne verujem ništa, ali da mu zbog toga nije teško. Jer – znam jednu veoma staru (političku) istinu, koju je izrekao Miki Rakić, čovek za koga mnogi govore da je bio genije, a drugi – da je bio najveće zlo novije srpske istorije: Ljudi su potrošna roba. I setim se kako je svojevremeno Slobodan Milošević bio garant mira i stabilnosti na Balkanu, pa je prebačen u Hag. Setim se potom kako su razne varijacije žute boje vladale ovom zemljom uz podršku iste te EU, pa su ih pustili niz vodu po unapred utvrđenom planu (setite se samo kako je Tomislav Nikolić dobio čestitku na pobedi nad Tadićem, iako birališta još nisu bila ni blizu zatvaranja)… Setim se onda da će verovatno posle poslednjeg potpisa na tom famoznom poglavlju koje se tiče Kosova, sve evropske i ine diplomate reći – „hvala, možete kući“.
Kao što reče za N1 moj vrli zemljak i legendarni karikaturista Predrag Koraksić Corax „Ova laž se gomila, balon samo raste, a prema zakonima fizike mora da pukne u jednom trenutku. A kad pukne, vlast će se promeniti“.
Kao što reče legendarni glumac Milan Lane Gutović „U vlasti su vucibatine, Skupština je puna Šojića. Vucibatine su se namnožile i vlast nije u stanju da ih obuzda“.
I zbog toga je Gospodaru Vučiću, između ostalog, teško. A još samo 20 dana do početka tog obećanog boljeg života. Uh, kako je to tek teško.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
