„Normala“ je prema Milu Đukanoviću onaj odnos koji odgovara Đukanoviću. U NATO da spasi glavu, sankcije Rusiji da spasi fotelju, apostrofiranje da „Podgorica nema nijedan razlog da ne sačuva istorijski bliske odnose s Moskvom“ da spasi ekonomiju i turističke sezone.
Putin danima ne spava, a portparolu Kremlja Dmitriju Peskovu striktno je zabranio da mu donosi „Komersant“. Naime, ruski predsednik ne može da veruje da je otkriveno da zvanična Moskva pokušava da se izmiri sa „zapadnim partnerima“ tako što će se izmiriti sa režimom u Podgorici.
To što svi pratimo izveštaje sa Bliskog istoka gde ruski vojnici pokušavaju da spasu civilizaciju boreći se protiv DAEŠ-a, osluškujemo šta će proizvesti naglo pogoršanje odnosa sa Turskom, a posredno i sa NATO-om — ma, sve je to luk i voda. Pogoršanje odnosa između Rusije i NATO-a, kao i Rusije i EU, najslikovitije se danas prelama preko crnogorsko-ruskih odnosa.
Tako barem u intervjuu pomenutom „Komersantu“ tvrdi Milo Đukanović, premijer ove države koja nije članica ni EU ni NATO-a. Taj tričavi nesklad sa činjenicama ne menja Đukanovićevo uverenje da se cio svijet oko njegove glave vrti. A svi znamo da li Đukanoviću valja verovati.
„Đukanovića fatamorgana“
No, uozbiljimo se. Geopolitika je preozbiljna disciplina da bi je pojašnjavali izjavama koje već duže hroničari nazivaju „Đukanovića fatamorgana“.
Kao i ranije, Đukanoviću su i u intervjuu „Komersantu“ puna usta „demokratske volje građana“. Da nije što jeste, i da ne znamo kako stvarno izgleda kad Milo dozvoli građanima da imaju volju, pomislili bismo da glavna svetska bitka nije oko energenata već oko demokratije. Izvor je baš u Đukanovićevom kabinetu, pa ko prvi prigrabi, njegov je mir.
Reče još ovaj „apostol demokratije“ ispod Gorice da ne zaboravlja činjenicu da je Rusija bila među prvim zemljama koje su priznale obnovljenu crnogorsku nezavisnost 2006. Zato sugeriše da nema razloga da tako ne bude i sad, odnosno da neće proći mnogo vremena do trenutka kad će se odnosi Crne Gore i Rusije „vratiti u normalu“.
Ta „normala“ je prema Đukanoviću ono što odgovara Đukanoviću. U NATO da spasi glavu, sankcije Rusiji da spasi fotelju, apostrofiranje da „Podgorica nema nijedan razlog da ne sačuva istorijski bliske odnose s Moskvom“ da spasi ekonomiju i turističke sezone.
Ko lupa čvrge Majku Tajsonu
Inače, tačno je da Podgorica nema nijedan razlog da se zamera Rusiji, ali je još tačnije da sve čini kako bi joj se zamerila. Kad Crna Gora — ma koliko poštovali i ovu državu i sve njene građane — uvede sankcije Rusiji to za Moskvu predstavlja isto što i ujed komarca. Ali simbolički znači da se taj komarac drznuo da lupa čvrge Majku Tajsonu. Eta njevazmožna.
Dakle, vrti Milo, kao Balašević u pesmi, pa samo što ne kaže: reči su moje igračke. Danas ovako, sutra onako, prekosutra za pojas zađeni. Može „demokratska volja naroda“ za osamostaljenje, a nikako ne može kad odluka o ulasku Crne Gore u NATO treba da bude rezultat te „demokratske volje naroda“.
Možda Đukanović tako može da spinuje i iznova se nebrojeno puta igra rečima i sudbinama građana Crne Gore, ali je Rusija suviše ozbiljna država da bi se hvatala na jeftine udice. Vladimir Vladimirovič, spava dobro i ne muči ga Crna Gora. A kad se igra, to čini isključivo sa tigrovima.
Nenad Zorić
Sputnjik
