Kad moj nevidljivi stanar glasa – Napredna zona sumraka

Pred izbore u Beogradu u mom poštanskom sandučiću sam zatekao glasačke listiće za mene i za izvesnog Petra (Petra) Spasojevića. Usud, slučaj ili neka druga viša sila udesio je da se sa nevidljivim stanarom sretnem lice u lice

Pre nekoliko decenija na ovim prostorima se prikazivala kako sam verovao u svojoj neupućenosti naučno fantastična serija „Zona sumraka“. Ona se bavila natprirodnim pojavama i bićima, između ostalih i duhovima. No, na sopstvenom primeru sam se uverio da je život maštovitiji od mašte scenarista, te da u Srbiji postoji napredna verzija „Zone sumraka“, što uopšte nije čudno, s obzirom da je vodi stranka koja u svom imenu ima taj pridev.

Uverio sam se da duh može da bude nevidljiv, potom da se materijalizuje u čoveka od krvi i mesa (što u pomenutoj seriji nije moglo da se desi, dok se u ovoj životnoj i naprednoj dogodilo) a potom da se opet dematerijalizuje.

Evo kako se odvijala ona životna i napredna verzija „Zone sumraka“.

Nekoliko dana pred gradske izbore u Beogradu u mom poštanskom sandučiću sam zatekao glasačke listiće za mene i za izvesnog Petra (Petra) Spasojevića. Zbog svoje neverice u natprirodne pojave pomislio sam da je u pitanju greška. Tog listića nije bilo ni na jednom od prethodnih izbora, a u stanu gde živim već trideset godina nisam primetio da se potrošnja struje i vode povećala, a u gotovo stalno praznom frižideru – zbog napredne verzije standarda koju većina nas ima – svakako bih uočio bilo kakav nedostatak hrane. Nikakvih drugih tragova nečijeg stalnog boravka osim mog, takođe nije bilo.

Međutim, moje neverovanje u natprirodne pojave raspršilo se na dan izbora kao što se prethodno raspršilo obećanje da smanjenja plata i penzija neće biti, kao što su se raspršila i mnoga druga obećanja. Usud, slučaj ili neka druga viša sila u koje sam počeo da verujem posle onog što se dogodilo udesio je da se sa nevidljivim stanarom sretnem lice u lice.

Kao član biračkog odbora bio sam prisutan kada se dotični Spasojević (Petra) Petar pojavio i glasao. Dok sam reagovao i prijavio da sam ja jedini stanar, opet je nestao, a stalni članovi odbora su rekli da je za njih glasanje regularno jer je narečni u biračkom spisku, a i ima važeću ličnu kartu, doduše čipovanu, na kojoj nije upisana adresa. Komisija nema čitač, pa nije mogla da je proveri. Uputili su me na MUP, ali mi uopšte nije jasno kako MUP koji se bavi ovozemaljskim kriminalom može da istražuje pojave iz onostranog. Možda i može, jer ako postoje duhovi, onda postoji i policija za duhove, što je opet, gle čuda, obrađeno u jednoj seriji.

U međuvremenu, molio bih nadležne da me upute kao je moguće živeti kod nekog u stanu a da se to ne primeti, kako je moguće uopšte živeti a da se to ne primeti, kako je moguće živeti bez da se jede, pije, bez odeće i obuće (jer ni nje mog nevidljivog stanara u mom stanu nije bilo). To bi mnogima u ovoj državi značajno olakšalo preživljavanje do ulaska Srbije u EU, jer tamo kao što znamo teče med i mleko, a pečene ševe same uleću u usta, što i jeste strateško opredeljenje vlasti u Srbiji (pogrešno bi bilo upotrebiti izraz srpska vlast jer je ona preevropska i još mnogo toga na „pro“).

Kao uspomenu na ovaj neverovatan događaj čuvam glasački listić sa imenom, prezimenom i imenom oca mog nevidljivog stanara. Mislio bih u svojoj lakovernosti da se to desilo samo meni, međutim čuh da je to bila masovna pojava.

I šta sad da radim? Odgovor je sasvim logičan. Čekam sledeće izbore, u uverenju da duhovi postoje i da će se opet tom prilikom pojaviti, jer živimo u zoni sumraka.

Uopšte više ne sumnjam u to.

Ljubiša Spasojević

stanjestvari.com