KAD NEKOME SMETA REČ „SRPSKI“ – KO NAM BRIŠE IME IZ PAMĆENjA?

Postoje reči koje u sebi nose vekove, pamćenje, stradanje, pobede i poraze, jezik, kulturu i identitet jednog naroda. Jedna od takvih reči za srpski narod jeste – SRPSKI.

Zato treba postaviti jednostavno pitanje: kome i zašto danas smeta reč „srpski“?

Zašto nekome smeta kada kažemo Srpsko pozorište, Srpska pošta, Srpska vojska, Srpska književnost, Srpski ustav, Srpska kultura, Srpska istorija, Srpski jezik?

Šta je sporno u tome da narod svoje ustanove, kulturu i tradiciju naziva imenom svog naroda?

To nije pitanje mržnje prema drugima. To je pitanje – prava na sopstveni identitet.

A GDE JE „SRPSKO“ U MUZEJU ŽRTAVA GENOCIDA?

Postoji, međutim, jedan primer koji posebno otvara ovo pitanje. Danas imamo državnu ustanovu koja se zove Muzej žrtava genocida. Sam naziv je snažan, ali postavlja se pitanje: zašto u njemu nema reči „srpskih“?

To nije nebitno pitanje.

Prema zvaničnim podacima samog Muzeja, ustanovu je Narodna skupština Republike Srbije osnovala 1992. godine radi trajnog sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima. Muzej danas navodi i da je njegova delatnost usmerena na prikupljanje i čuvanje građe o stradanju i genocidu počinjenom nad Srbima na prostoru nekadašnje Jugoslavije, uz bavljenje Holokaustom i Samudaripenom.

Dakle, kada pogledamo njegovu istoriju i osnovnu misiju, postavlja se sasvim legitimno pitanje:

Zašto se zove Muzej žrtava genocida, a ne, na primer, Muzej srpskih žrtava genocida?

Ako je srpski narod bio centralni razlog osnivanja ove ustanove, zašto to nije vidljivo već u njenom imenu?

I tu dolazimo do suštine.

IME NIJE NEVAŽNO

Neko će reći: „Nije važno kako se zove. Važno je šta Muzej radi.“

Jeste važno.

Ime institucije je njena prva poruka. Kada neko pročita Muzej srpskih žrtava genocida, odmah zna šta je njegova istorijska i nacionalna misija. Kada pročita Muzej žrtava genocida, mora da traži objašnjenje..

A kada je reč o stradanju srpskog naroda, zar nije prirodno da to bude jasno već iz samog naziva?

NEMA NIČEG SRAMNOG U REČI „SRPSKI“

Naša država je Srbija. Zamislimo sada obrnutu situaciju.

Da postoji institucija koja čuva pamćenje o žrtvama nekog drugog naroda. Da li bi bilo čudno da u njenom imenu stoji nacionalna odrednica?

Ne bi.

Niko normalan ne bi rekao da je „francuski“, „jevrejski“, „jermenski“, „grčki“, „poljski“ ili neki drugi nacionalni pridev nepotreban kada se govori o stradanju konkretnog naroda.

Zašto bi onda reč srpski bila problem?

Sve to na prvi pogled deluje bezazleno.

Ali kada se nacionalna odrednica godinama i decenijama potiskuje, postavlja se pitanje šta će ostati posle nekoliko generacija.

Jer dete koje stalno sluša „naše“, a sve ređe „srpsko“, jednog dana može da zaboravi šta to „naše“ uopšte znači.

Naše – čije?

Pitanje je: Zašto nije u samom nazivu institucije koja je, prema njenim zvaničnim dokumentima, osnovana pre svega radi trajnog sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima?

To je pitanje o kojem vredi razgovarati.

NE TREBA SE PLAŠITI SOPSTVENOG IMENA

Srbi su, nažalost, tokom istorije mnogo puta bili u situaciji da svoje ime brane. Zato danas ne treba sami sebi da ga skrivamo. Ne treba da ga uklanjamo tamo gde prirodno pripada. Ne treba da se plašimo reči srpski zato što će neko reći da je to „nacionalizam“. Postoji ogromna razlika između rodoljublja i mržnje. Rodoljublje kaže: volim svoje.

Mržnja kaže: mrzim tvoje. To nisu iste stvari. Možemo poštovati sve narode, a da volimo svoj. Možemo poštovati tuđe žrtve, a da ne zaboravimo svoje.

SRPSKO NE ZNAČI PROTIV NEKOGA

Ovo moramo stalno ponavljati. Kada kažemo srpska kultura, ne kažemo da druge kulture ne vrede. Kada kažemo srpski jezik, ne kažemo da drugi jezici ne postoje. Kada kažemo srpska istorija, ne brišemo tuđu istoriju. Kada kažemo srpske žrtve, ne negiramo žrtve drugih naroda.

Samo kažemo:

I naše žrtve imaju pravo na svoje ime. I naše žrtve imaju pravo na svoje pamćenje. I naši preci imaju pravo da ih nazovemo onako kako su se sami izjašnjavali i kako ih istorijski izvori prepoznaju.

AKO MI NE ČUVAMO IME – KO ĆE?

Nijedan narod ne može da očekuje da će drugi narodi čuvati njegovo istorijsko pamćenje bolje nego on sam.

Zato je naša odgovornost ogromna.

Na nama je da deci objasnimo šta znači biti Srbin.

Da znaju ko su bili Sveti Sava, Nemanjići, knez Lazar, Karađorđe, Miloš Obrenović, vojnici sa Cera i Kolubare. Da znaju šta su preživeli Srbi u Prvom i Drugom svetskom ratu. Da znaju šta znače Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, Kozara, Glina i mnoga druga mesta stradanja. Da znaju da je pamćenje obaveza. I da reč srpski ne treba da bude reč koju ćemo tiho izgovoriti, kao da se zbog nje nekome moramo pravdati.

JEDNA REČ – VEKOVI PAMĆENjA

Zato kada neko kaže: „Šta vam znači taj pridev srpski?“ odgovor je jednostavan: Mnogo.

U toj reči su naši preci.

Naši hramovi, manastiri, knjige, jezik, ćirilica, pesme, pobede, porazi, seobe, stradanja, grobnice, potomci. I naše buduće generacije.

Zato ne treba da uklanjamo reč srpski iz sopstvenog javnog prostora. Treba da je koristimo dostojanstveno, odgovorno, ponosno i bez mržnje prema bilo kome. Jer Srbin koji kaže srpski nije time nikoga uvredio.

On je samo rekao – čije je.

A ako je nešto naše, onda imamo pravo da to nazovemo svojim imenom. SRPSKO. I nema čega da se stidimo… naprotiv. Posle svega što je naš narod preživeo, imamo obavezu da to ime čuvamo.

Ne da bismo bili protiv drugih. Nego da bismo, konačno, prestali da budemo protiv sebe.

ČUVAJMO SVOJE IME, PAMĆENjE, SVOJE ŽRTVE, SVOJ JEZIK I ĆIRILICU.

Jer narod koji zaboravi kako se zove, jednog dana može zaboraviti i ko je.

KAD JE „NACIONALNO“ NORMALNO – A KADA POSTAJE „PROBLEM“?

Ovde treba biti krajnje kritičan. Pogledajmo svet oko sebe.

U Sjedinjenim Američkim Državama niko se ne stidi reči American… i zastava američkih na svakom koraku, što i tako treba da bude, ponosno. U Nemačkoj nije sporno reći deutsch. U Engleskoj nije problem reći English. U Francuskoj – français. U Italiji – italiano. U Poljskoj – polski. U Grčkoj – ελληνικός.

Nacionalna odrednica tamo nije nikakva „opasna reč“. Ona označava pripadnost, poreklo, kulturu, jezik, istoriju ili instituciju… to je nacionalni ponos.

I nikome razumnom ne pada na pamet da će reč „američki“ ugroziti nekog Kanađanina, da će „nemački“ uvrediti Francuza ili da će „engleski“ predstavljati mržnju prema nekom drugom narodu.

Pa zašto onda kod Srba ponekad mora da se objašnjava zašto smemo da kažemo – srpski?

Zašto se kod nas nacionalna odrednica tako lako predstavlja kao „nacionalizam“, dok se kod drugih naroda ona podrazumeva kao nešto potpuno prirodno?

U svim zemljama se pinosno na svakom koraku viore zastave… a kod nas to može biti viđeno drugim očima.

Tu treba postaviti pitanje koje nije prijatno, ali jeste važno: Da li smo mi sami prihvatili da sopstveno ime doživljavamo kao nešto od čega treba da zaziremo?

Jer nije problem u reči.

Problem nastaje onda kada jedan narod počne da se izvinjava zato što postoji… a nekada smo se izviljavali za ,,svašta”.

A to nije zdrav odnos prema sopstvenom identitetu.

Naravno, treba praviti razliku između zdravog nacionalizma i šovinizma. Nacionalna svest nije poziv na mržnju. Ponos na sopstveni narod nije prezir prema drugom.

A IMALI SMO I PERIOD KADA SMO SE SAMI ODREKLI IMENA

I tu dolazimo do jednog bolnog dela naše istorije koji ne smemo prećutati.

Imali smo period u kojem je srpsko ime bilo potisnuto čak i unutar sopstvenog naroda.

Deo Srba se u određenim istorijskim periodima izjašnjavao kao Jugosloven… i dve je bilo sa prefiksom ,,Jugoslovensko”.

Stvorena je ideja nadnacionalnog jugoslovenskog identiteta u kojem je nacionalna pripadnost trebalo da bude potisnuta u drugi plan, a zajedničko „jugoslovenstvo“ postavljeno iznad starih nacionalnih imena… što se kod Srba najviše primilo.

I ne treba se praviti da to nije ostavilo posledice…. duboke, nažalost ukorenjene i danas.

Jer kada generacije počnu da se izjašnjavaju drugačije od svog istorijskog nacionalnog imena, vremenom se menja i svest o sopstvenom poreklu, pamćenju i pripadnosti… što se nama Srbima i desilo… i još se lečimo.

Najtragičnije je kada narod ne mora niko spolja da natera da zaboravi svoje ime – nego to uradi sam… zaveden lažima.

Ne treba, naravno, danas osuđivati svakog čoveka koji se u određenom vremenu izjašnjavao kao Jugosloven.

Novi sistem je to definisao. Istorijske okolnosti bile su složene, a ljudi su imali različita uverenja.

Ali kao istorijska pojava moramo postaviti pitanje: Šta se dešava sa narodom kada mu se godinama govori da je njegovo nacionalno ime manje važno od neke nove, šire zajednice?

Posledice takvog procesa mogu biti duboke… taj narod počinje da baulja u svom beznađu i traži sebe.

I zato danas moramo biti oprezni. Jer ako smo jednom imali period u kojem smo sopstveno ime potiskivali u ime neke šire ideje, onda valjda imamo dovoljno istorijskog iskustva da znamo koliko je važno da svoje ime čuvamo.

Jugoslovenstvo je deo naše istorije. Srpstvo je naše istorijsko ime. Jedno ne treba brisati da bi se drugo razumelo. Ali svoje ime ne smemo ponovo izgubiti… i ako i danas to neko želi… i smeta mu i dalje to SRPSKI.

Živela Srbija!

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija