Niske plate, prekovremeni rad, zlostavljanje i česte povrede na radu su svakodnevica zaposlenih u tekstilnoj industriji u Srbiji.
Ilustracija rada u tekstilnoj industriji; Foto: Yevgenia Belorusets / Clean Clothes Campaign
Centar za politike emancipacije (CPE) objavio je novo istraživanje koje pruža detaljan uvid u uslove rada u tekstilnoj industriji Srbije. Istraživanje, zasnovano na dubinskim intervjuima sa radnicima i radnicama iz pet fabrika, ukazuje na ozbiljna kršenja radnih prava i loše uslove rada u ovom sektoru.
CPE skreće pažnju na to da je svakodnevica zaposlenih u tekstilnoj industriji obeležena niskim platama, prekovremenim radom, zlostavljanjem i čestim povredama na radu.
Radnici i radnice u tekstilnoj industriji Srbije suočavaju se sa izuzetno niskim primanjima koja često nisu dovoljna za pokrivanje osnovnih životnih troškova. Produžavanje radnog dana za sat ili dva je uobičajena praksa, a i subote su vrlo često radne.
„Prosečna isplaćena neto zarada ispitanica iznosi oko 65.000 dinara, odnosno, 554 €, uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad. Ovaj iznos je nešto veći od onoga koji navodi Privredna komora Srbije, 61.133 dinara, odnosno, 521 €. Ugovorena zarada je dosta niža, i u proseku iznosi 50.000 dinara, odnosno, 426 €. Gledajući ispitivane fabrike zasebno, najniža prosečna isplaćena zarada iznosi 59.600 dinara, odnosno, 508 €, i zabeležena je u fabrici u kojoj su bonusi značajno niži nego u drugim ispitivanim fabrikama. Generalno, bonusi predstavljaju ključan dodatak na zaradu čineći da primanja budu nešto veća od zakonski garantovane minimalne zarade“, apostrofira se u istraživanju.
Četiri od deset ispitanica i ispitanika radi dodatni posao kako bi nadomestilo manjak u budžetu za najosnovnije životne potrebe, navodi se. U pitanju su honorarni sezonski poslovi u poljoprivredi, čišćenje zgrada, dostava, prodaja polovne garderobe ili molerski radovi. „Ostali radnici i radnice kažu da ih postojeći posao toliko iscrpljuje da ne mogu da rade dodatno“, konstatuje se.
Pretnje i omalovažavanje
Većina radnica navodi da su bile izložene različitim vrstama zlostavljanja, uključujući pretnje otkazom, uvrede i omalovažavanje od strane nadređenih, a preovlađuje osećaj nesigurnosti i konstantni strah od gubitka posla.
„Nadređena se drala na jednu radnicu što ne nosi prsluk, a to je čista sintetika. Radnica joj kaže: ‘inženjerka, nije mi dobro moram da skinem’. Ova joj nije dala. Radnica se vratila na mesto sva uplakana. I kad je otišla kući završila u bolnici prekjuče, infarkt.”
„Zbog bolovanja, zbog pada performansa, ide šefica i priča da si glupa. Vređaju te stalno, kada odeš nešto da pitaš, da ti daju slobodan dan, vratiš se uplakana. Verujem da imaju treninge kako da nas kinje, nisu toliko pametni da smisle to sami.”
„Videla sam neke koleginice, posebno kada tek počnu da rade, kako skoro čitavo vreme plaču“, samo su neka od svedočanstava iz istraživanja.
Povrede na radu su česte, a padanje u nesvest zbog premora i visokih temperatura je redovna pojava u većini fabrika. Kako se navodi, povrede na radu su imale – ili su svedočile povredama svojih koleginica – gotovo sve ispitanice. „One smatraju da se dosta povreda na radu dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i prevelikog pritiska za postizanjem previsokih normi“, konstatuje se.
CPE zahteva hitnu reakciju nadležnih institucija
Kako naglašavaju iz CPE-a, posebno zabrinjava činjenica da mnoge od ovih fabrika posluju u sklopu lanaca snabdevanja velikih modnih brendova, što dodatno ističe potrebu za poboljšanjem standarda rada i većom odgovornošću međunarodnih kompanija.
„U istraživanju smo se trudili da sačuvamo što više direktnih izjava samih radnica i radnika, imajući u vidu da njihova reč opisuje stanje realnije od svake interpretacije istraživača. Verujemo da je ovo posebna vrednost publikacije koju vam ovim putem predstavljamo“, navode istraživačice i istraživači.
CPE zahteva hitnu reakciju nadležnih institucija, koje godinama ignorišu kršenja radnih prava u tekstilnoj industriji:
„Država ne samo da ne reaguje na sistemske zloupotrebe, već ih aktivno podržava kroz subvencije stranim investitorima i poslodavcima koji izrabljuju radnike. Poslodavci, uz prećutnu saglasnost vlasti, nastavljaju sa praksama koje ugrožavaju zdravlje i dostojanstvo zaposlenih. Istovremeno, veliki modni brendovi, koji ostvaruju ogromne profite, odbijaju da preuzmu odgovornost za uslove rada u fabrikama svojih dobavljača u Srbiji“.
Centar za politike emancipacija zahteva hitne i konkretne mere kako bi se osiguralo poštovanje radnih prava i dostojanstveni uslovi za sve zaposlene u ovom sektoru. CPE je deo međunarodne mreže Clean Clothes Campaign. Dok je ovo istraživanje deo sveobuhvatnih napora ove mreže da prati i beleži sistematsko kršenje radnih prava u globalnoj industriji mode.
I.K.
