Kad se delije malo „preigraju“

Od gotovog veresija

0
507

Kao jedna od relativno malobrojnih nesumnjivih tekovina postpetooktobarske Srbije često je navođeno etabliranje tzv. „izborne demokratije“, odnosno činjenica da su za ovih 15-ak godina rezultati izbora prihvatani od strane aktera i smene vlasti prolazile mirno. Tako je bilo 2004. kada je Koštunica preuzimao vlast od ostataka razbijenog DOS-a. Tako je bilo 2008. kada je Tadić (DS) preuzimao vlast od Koštunice – kao i 2012. kada je Tadić gubio od Nikolića (a Vučić u neobičnom slalomu od izbornog gubitnika postajao najmoćniji čovek u Srbiji). Elem, ma koliko različiti, u svim ovim slučajevima aktuelna vlast je mirno prihvatala rezultate i ustupala mesto pobedniku.

Predsednik-RIK-a-Koleginica-morala-u-Urgentni
Predsednik-RIK-a Dejan Đurđević

Zato niko ne bi smeo da ostane ravnodušan prema aktuelnim nagoveštajima da bi i ta elementarna demokratska tekovina uskoro mogla doći u pitanje. Ne zato što je ona sama po sebi dovoljna za pravdu i sreću (naravno da nije), već zato što sa njom u vodu padaju praktično sve institucionalne brane diktaturi jednog čoveka i širom otvara perspektiva povratka u „prirodno stanje“ – od kojeg i inače nismo daleko – u kojem je u pravu samo onaj ko ima dužu batinu i jače očnjake.

Lepo je to (kažem ovo bez ironije) što se SNS potrudio da odgovori na jedan od opozicionih prigovora da je na izborima glasao i izvesni Sreten Branković rođen 1872. Ispostavilo se da je ipak rođen sto godina kasnije i da je u pitanju pogrešno upisan jedinstveni matični broj. (Doduše, ostaje dilema kako je sa pogrešno upisanim JMBG brojem uopšte mogao da glasa, ali to je već druga tema.) No, mnogo je manje lepo što je taj slavodobitni SNS-ov demanti ispunio najveći deo medijskog informativnog prostora u vaskršnjem danu – uz vest o premijerovoj pobedi u tucanju uskršnjim jajima. Najzad, nije uopšte lepo – i istovremeno veoma mnogo govori o medijskoj i političkoj atmosferi u Srbiji – to što je najveći broj građana Srbije za taj slučaj i taj opozicioni prigovor saznao tek preko ovog naprednjačkog demantija. (Kao što o toj atmosferi mnogo govori način na koji je „javni servis“ u subotu propratio veliki protestni skup opozicionih pristalica.)

Da Vas podsetimo:  Dve slike Srbije ili Jesmo li zaista najgori

Isto tako, nije ni malo lepo što, pomenuti, najveći deo srpskih građana koji se informiše preko velikih elektronskih medija uopšte ne zna za još čitav niz vrlo konkretnih primedbi do kojih je opozicija došla prilikom parcijalnog uvida u birački materijal. I što za njih neće nikada ni saznati, ili će saznati tek na osnovu naprednjačkog odgovora na ove primedbe, kad i ako tog odgovora bude.

Tako, recimo, DS konkretno navodi da su istim potpisima potpisane desetine i stotine birača u biračkim spiskovima sa biračkog mesta 1, 2, 4 i 6 iz Kosovske Kamenice, kao i da su menjani zapisnici na biračkom mestu 1 u Novom Brdu, ili na biračkom mestu 193 u Leskovcu,

Pokrajinski odbor DSS i Dveri bio je još direktniji: utvrdili su da je u Kosovskoj Mitrovici na izbornom mestu broj 3 SNS sebi dopisao 200 glasova, a da je na biračkom mestu broj 5 u ovom gradu SNS čašćen sa 70 glasova, što se takođe, navodno, događalo i u Leposaviću, kao i širom kosovskog pomoravlja.

U Kosovskoj Mitrovici na izbornom mestu broj 5 „glasalo“ je čak nekoliko stotina Albanaca koje niko nije video da su se pojavili na glasanju. Na biračkom mestu broj 2 u opštini Vučitrn, sudeći po spisku i potpisima, glasalo je i desetak Srba iz sela Gojbulje koji se nalaze na privremenom radu u Norveškoj. Na izbornom mestu broj 6 u Kosovskoj Mitrovici, tvrdi DSS, svi koji su glasali potpisani su jednim te istim rukopisom. Bizarno deluje podatak da je, sudeći po spisku, glasao i izvesni Bojanić Jovan iz Leposavića koji se za to vreme nalazio u bolnici u Kosovskoj Mitrovici. (A još bizarnije da je, npr. u Leposaviću „glasao“ i pokojni otac kandidata za narodnog poslanika Gorana Bogdanovića.)

Možda i na ove primedbe postoji neki logičan odgovor. Mada iskreno sumnjam, jer da ga ima verovatno bi – kao u slučaju pomenutog Brankovića – već o tome naširoko trubili režimski medijski servisi. A, s druge strane, svaka od pomenutih primedbi je toliko snažna da – ukoliko bi se pokazala kao tačna – ozbiljno delegitimiše čitav izborni proces. I to ne samo na Kosovu i Metohiji.

Da Vas podsetimo:  Zločin u jami istorijske revizije

Posebna priča (a o kojoj se nedovoljno govori) su tzv. „fantomske liste“, to jest, skupina učesnika na izborima kojima je režim obezbedio i novac i potpise za kandidaturu, da bi, pod jedan, uz pomoć njih stvarao dodatni medijski šum i koristio ih kao toljagu za obračun sa onim, malobrojnim, pravim opozicionim strankama. I, pod dva, na konto njih ubacio svoje članove kao posmatrače na biračkim mestima ispred ovih „stranaka“ – kao i za članove Republičke izborne komisije, na šta svaka prihvaćena lista ima pravo. Tako je obezbeđena potpuna dominacija SNS-a, kako u RIK-u, tako i na terenu, to jest, biračkim mestima.

Jednom izgubljeno poverenje u izborne procedure teško se i sporo vraća. Logički gledano, najveći interes da se te sumnje otklone trebalo bi da ima onaj ko je na izborima najbolje prošao. Ne tvrdim da je Vučić lično naredio zloupotrebe. Deo propusta je verovatno i do aljkave administracije i nesposobnih kadrova u biračkim odborima – mada je, ipak, najblaže rečeno, malčice sumnjivo to da su u 99 odsto slučajeva ove „slučajne greške“ bile u korist vlasti, a na štetu opozicije. Najverovatnije su revnosni lokalni SNS prvaci pokušali po svaku cenu da ispune premijerov nalog da „želi apsolutnu pobedu na Kosovu“. Pa su se malo zaigrali u nastojanju da se dobro pokažu i premaše zadatu normu. Ali nije ovde reč samo o Kosovu. „Bugarskih vozova“, zloupotreba, pritisaka i krađe je bilo praktično svuda i na svakom mestu.

Kada neko osvoji 48 odsto glasova, a njegova lista 131 mandat, svakako se ne može nazvati izbornim gubitnikom. Naprotiv. Ali ostaje činjenica da je iz ovih – nepotrebnih – vanrednih parlamentarnih izbora Aleksandar Vučić ipak izašao slabiji nego što je u njih ušao. Jer danas ima jaču, ljuću i složniju opoziciju i ima manje mandata nego pre. No, to se još može savladati i ne mora biti fatalno. Veći je problem što će sa svakim danom trajanja ove postizborne krize i sa svakim arogantnim i bahatim odgovorom na konkretne primere osporavanja rezultata, ili kritike na račun čudnih odluka RIK-a, Premijer i njegov tim imati sve manje autoriteta i legitimiteta.

Da Vas podsetimo:  Perjanice čika Soroša opet dižu iz naftalina problem „srpskog silovanja“

Što se, pak, tiče opozicije – one „prave“, a ne fiktivne, fikus-opozicije koju će režim isturati u prvi plan – i ona iz ovih nazovi-izbora ima šta da nauči i izvuče pouke, ukoliko ne želi da nestane. Kao prvo, mora se širiti i ukrupnjavati na principijelnim i programskim osnovama (kako na „nacionalnoj“, tako „građanističkoj“ strani – a ovaj put je teško reći ko je od njih bio rascepkaniji). I mora međusobno sarađivati – bez utapanja i bez napuštanja svojih ideoloških premisa – oko obezbeđivanja elementarnih demokratskih i zakonskih pretpostavki za fukcionisanje nezavisnih institucija i pravne države. I ne treba da dozvole da ih – tobože zabrinuti – režimski gebelsi zbune pričom o „neprincipijelnoj koaliciji“ sa „onim izdajnicima“, s jedne, odnosno „onim fašistima“, s druge strane. Uostalom, ima li i može li se uopšte zamisliti neprincipijelnija, „izdajnističkija“, „fašističkija“, nekompetentnija i luđa koalicija od liste na kojoj se nalaze i jedan Vučić i Vulin i Zorana i Vuk Drašković i Nenad Popović i Karić i Marijan Rističević?

U svakom slučaju, ona čuvena „stabilnost“, koju su Aleksandar Vučić i moj oponent na stranicama Politike Vladimir Vuletić navodili kao glavni razlog i argument u prilog raspisivanja vanrednih izbora, danas je, očigledno, mnogo manja i mnogo dalja nego pre 24. aprila. A za to, barem ovaj put, nije kriv nikakav „spoljni“ ili „unutrašnji“ neprijatelj (što naravno ne znači da to neće iskoristiti), već pre svega onaj ko je iz ličnog hira ili straha za rezultat na pokrajini i lokalu, ove besmislene parlamentarne izbore bespotrebno raspisao, a onda još na njima pokušao da krade, ne bi li mu ionako zagarantovana pobeda bila što „apsolutnija“.

Đorđe Vukadinović

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime