Kosovo i Metohija – prostor bogate istorije, duhovnog i kulturnog nasleđa i neprolazne simbolike za srpski narod – i danas ostaje mesto susreta sa sopstvenim identitetom. Tokom nedavne posete ovom delu južne srpske pokrajine, sa prijateljima sam obišao deo najznačajnijih svetinja i istorijske lokalitete, u želji da osetim ono što se ne može preneti rečima – snagu vere, vreme sažeto u kamenu i tišinu u kojoj vekovi govore. Zbog ovoga se toplo zahvaljujem prijatelju Zoranu Vukićeviću koji je organizovao ovo pokloničko putovanje Kosovu I Metohiji.
Putovanje je započelo u severnom delu pokrajine, u blizini Zvečana, posetom manastiru Banjska, zadužbini kralja Milutina iz početka 14. veka. Iako delimično obnovljen svojom evidentnom veličinom i bogatstvom ostavljenim u kamenu-mermeru naročito sa povratkom monaštva, manastir ostavlja snažan utisak. Njegovi ostaci i zidine svedoče o zlatnom dobu srpske srednjovekovne države i njegovom ktitoru, ali i o stradanjima kroz vekove.
Nedaleko odatle, na uzvišenju iznad kosovske ravnice, nalazi se polje Kosovo – mesto velike istorijske bitke i žrtve iz 1389. godine. Nažalost, moji sunarodnici ga danas nazivaju Gazimestan, što je turcizam, ime koje potiče od dva turska barjaktara – Gazija i Mestana i njihovog turbeta u blizini spomenika Kosovskim junacima ( da u mom društvu nije bio gospodin Nenad Trajković, umro bih a ovo ne bi saznao). Nazivati ovo mesto pravim imenom – Spomenik Kosovskim Junacima na polju Kosovo – nije samo stvar jezičke tačnosti, već i duboko ukorenjen čin očuvanja istorijskog i duhovnog identiteta. Ime Gazimestan, kao nasleđe osmanske vlasti, unosi distancu između nas i stvarnog značenja boja i stradanja koje se ovde odigralo. U njegovom turskom prizvuku ne oseća se zavetna snaga kneza Lazara, ni žrtva njegova i srpskih vitezova koji su, boreći se za veru, slobodu i otadžbinu, sebe položili u istorijski nezaborav i temelje srpske i svetske svesti.
U vremenu kada se kulturni i istorijski pojmovi sve češće preinačuju, prilagođavaju ili brišu, važno je da svojim jezikom branimo istinu. Naziv polje ‘’Kosovo’’ nije samo geografski termin – to je simbol stradanja i postojanosti, ime koje priziva Vidovdan, molitvu, gusle, crkvene zvonike i tihe molitve monaha i majki koje su sinove pratile u bojeve bez povratka.
Vraćanje tog imena nije politička poruka, već čin poštovanja prema precima. Onima koji su ovde pali, ali i onima koji danas dolaze, da se sete, da nauče, da zapamte. Polje Kosovo nije samo tačka na mapi – to je temeljni kamen stradanja Kosovskih junaka za Srbiju i srpsko pamćenje, mesto na kojem prošlost nije završena priča i bitka, već poziv savesti i zavet budućnosti. Sa tog mesta pogled seže daleko, ali još dalje dopire svest o istorijskom značaju koji taj prostor nosi i koji nas obavezuje.
O svemu ovome svedoči i beli mramorni stub, pored Spomenika kosovskih junaka na polju Kosovo, koji je sa svojim pesničkim natpisom-tekstom Despot Stefan Lazarević, postavio neposredno posle boja u znak sećanja na velikog samodržca, čudo zemaljsko i riga srpski, zvanog Lazar, knez veliki sa pobožnošću nepokolebivim.
Manastir Gračanica – svetlost vere pod svodovima večnosti …
Sledeća stanica na našem putovanju bio je manastir Gračanica, biser srednjovekovne arhitekture i jedno od najsvetijih mesta Srpske pravoslavne crkve. Uzdiže se na blagom uzvišenju nedaleko od Prištine, na mestu gde se nekada nalazila starohrišćanska bazilika iz VI veka. Ova svetinja, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, podignuta je 1321. godine zahvaljujući ktitorskoj ruci kralja Milutina iz loze Nemanjića – jedne od najmoćnijih i najpobožnijih ličnosti srednjovekovne srpske države.
Gračanica je poslednje veliko zadužbinarstvo kralja Milutina, koji je sagradio ili obnovio više od 40 crkava širom tadašnjeg srpskog kraljevstva. Od svih njih, Gračanica se izdvaja kao jedinstveni spoj umetnosti, teologije i duhovnosti. Njena arhitektura predstavlja vrhunac takozvane „srpske vizantijske škole“ – petokupolna građevina u obliku dvostruko upisanog krsta, sa centralnom kupolom koja se uzdiže nad prostorom kao simbol neba koje se spušta na zemlju.
Unutrašnjost manastira oslikana je freskama neprocenjive vrednosti koje potiču iz vremena kada je crkva tek bila završena. Živopis u Gračanici delo je vrhunskih majstora vizantijskog slikarstva, a najpoznatije scene obuhvataju Veliki praznični ciklus, kao i prikaze stradanja Hrista, Bogorodičin život, fresku ktitora kralja Milutina i kraljice Simonide, ali i izuzetno snažne prikaze Strašnog suda. U freskopisu se može primetiti i rana upotreba realističnijeg izraza u prikazima lica i pokreta – što Gračanicu čini značajnom ne samo verski, već i umetnički.
Procenjuje se da manastir danas sadrži oko 4000 likova na 3000 kvadratnih metara zidnih površina, što ga svrstava među najbogatije oslikane manastire pravoslavnog sveta. Međutim, ono što Gračanicu izdvaja nije samo broj, već dubina izraza i duhovna snaga svakog prizora – kao da svaka figura na freskama diše, moli se i opominje posmatrača.
U dvorištu manastira vreme kao da staje. Iako je ograđen zidovima, gustim zelenilom i bodljikavom žicom, ovaj prostor pruža osećaj bezvremenog mira. Često se čuje tiha molitva, šum lišća i zvuk zvona sa zvonika koji zove i opominje. Ovde se i danas svakodnevno služe liturgije, a sestrinstvo manastira, predvođeno igumanijom, svedoči tihu, ali nepokolebljivu želju i borbu za opstanak duhovnog života i nasleđa Srba na Kosovu i Metohiji.
Manastir Gračanica nije samo istorijsko svedočanstvo, već i živa svetinja. Uprkos teškim uslovima, nepriznavanju i povremenim pritiscima, prisvajanju, ostao je simbol postojanosti srpskog naroda u ovom delu sveta. Zbog svoje izuzetne istorijske i kulturne vrednosti, manastir je upisan na UNESKO-vu Listu svetske kulturne baštine 2006. godine, kao deo „srednjovekovnih spomenika na Kosovu“.
Naselje koje ga okružuje – takođe nazvano Gračanica – jedno je od retkih mesta u okolini Prištine gde Srbi danas čine većinu. Upravo tu smo i prenoćili, nedaleko od manastira, u društvu prijatelja, dobro vino i još bolju priču. Noć je bila spokojna, nebo vedro, a osećaj prisustva nečeg uzvišenog prisutan u svakom pogledu na kupole koje su se crnele u mesečini. Te večeri, daleko od buke i svakodnevnih briga, činilo se da svet i dalje ima centar – i da je on upravo ovde na Kosovu i Metohiji.
Sutradan smo posetili obližnje selo Sušica, do prelepo uređenog manastira sa malom crkvom posvećenom Sv. Dimitriju, gde nas je dočekala i ugostila bogobojažljiva igumanija Irina, nakon čega smo se uputili ka carskom gradu – Prizrenu.
U podnožju Šar-planine, na reci Bistrica, leži Prizren – grad u kojem svaki kamen svedoči o vekovima srpskog postojanja, duhovnosti i državnosti. Nekada ponosno srpsko središte, danas je sveden na tiho prisustvo preostalih Srba, kojih je, od nekadašnjih 12.000, ostalo svega desetak.
A ipak, i tih nekoliko ljudi, mnoštvo crkava, svetinja, spomenika i neizbrisivih tragova ovog nekadašnjeg srpskog carskog grada– više je nego dovoljan razlog da se Prizren obilazi i u njega vraća.
Sveti Arhangeli: Mauzolej cara Dušana
Na samom izlazu iz grada, uz tiho žuborenje na obali Bistrice, nalaze se ostaci manastira Svetih Arhangela – monumentalne zadužbine i grobnog mesta cara Stefana Dušana Silnog. Nekada veličanstven manastirski kompleks, izgrađen u prvoj polovini 14. veka, bio je ne samo duhovni centar, već i simbol moći srpske srednjovekovne države.
Danas od njega ostaju temelji, kameni zidovi i tišina ispunjena istorijom. Monasi, u svoje vreme, prenosili su kamen po kamen kako bi manastir vaskrsavao što i danas čine, ali je vekovima trpeo razaranja – od turske okupacije do najnovijih talasa mržnje i nasilja krajem 20. veka. Ipak, ono što nije uspelo silama razaranja, čuvaju uspomene i grobnica cara Dušana. Poseban emotivni doživljaj bio je stajati kraj grobnice najmoćnijeg srpskog vladara. Grobnica je obnovljena šezdesetih godina prošlog veka.
Obilazak ovog mesta ne ostavlja ravnodušnim. Ispod kamene ploče, u miru tišine i sunca koje se spušta niz planinu, oseća se prisustvo onoga što je nekad bilo veliko, bogato i moćno. Njegove mošti danas počivaju u beogradskoj Crkvi svetog Marka, ali duša tog velikog vladara ostala je u dolini Arhangela, gde je želeo da mu se podigne večni dom.
Bogorodica Ljeviška: Freske koje su preživele pogrom
U samom srcu Prizrena, tik uz uske, kaldrmisane ulice, uzdiže se crkva Bogorodice Ljeviške – remek-delo srpske srednjovekovne umetnosti i arhitekture. Podignuta u vreme kralja Milutina, na temeljima ranohrišćanske bazilike, crkva odiše vizantijskim stilom i duhovnošću. Danas opasana bodljikavom žicom, svedoči o stradanju ove svetinje i srpskog naroda.
Unutrašnjost crkve krije jedne od najlepših fresaka srpske i vizantijske umetnosti – prikaze Hrista Pantokratora, Presvete Bogorodice i sveštenih scena iz Novog zaveta. U njihovim pogledima i linijama očituje se svetlost duhovne zrelosti jedne civilizacije.
Ipak, ni Bogorodicu Ljevišku nisu poštedela moderna vremena. Tokom pogroma 2004. godine, crkva je spaljena i oskrnavljena. Freske su pretrpele nepovratnu štetu, zidovi su bili crni od dima, a njeno dostojanstvo narušeno divljaštvom. Danas je pod zaštitom UNESKO-a, ali i pod budnim okom istorije – kao simbol stradanja i nepokorne vere.
Crkve i crkvice Prizrena: Tihe straže prošlosti!
Osim Bogorodice Ljeviške, Prizren čuvaju brojne druge crkve, koje su razasute po gradskim brežuljcima i zavučenim ulicama. Tu je i crkva Svetog Spasa, skromna po veličini ali moćna po značaju, iz 14. veka, kao i crkva Svetog Nikole – u kojoj se još može osetiti dah minulih liturgija i svećenjaka.
Saborni hram Svetog Đorđa sa svojom malom crkvom zvanom crkva Runovića, u centru grada, obnovljen je i ponovo služi kao živa svetinja, mada uz stroge mere obezbeđenja. Nekadašnji hram, koji je okupljao hiljade vernika, danas čuva tek nekolicinu – i upornost sveštenika kao i obližnje monaštvo Bogoslovije sa svojim štićenicima, koji nisu napustili Prizren.
Svaka od ovih crkava, iako često zatvorena ili oštećena, govori jezikom tišine i svetosti. One su svedoci duhovne moći srpskog naroda i tragične sudbine jednog grada koji je kroz vekove bio podložan udarima, ali nikada duhovno pokoren.
Prizren: Grad koji pamti, iako ga zaboravljaju
Prizren je nekada bio pravi kosmopolitski grad – trgovački, verski i kulturni centar. U njemu su vekovima živeli Srbi, Albanci, Turci i drugi narodi. Srbi su činili značajan deo populacije, imali svoje škole, sudove, crkve, trgovačke kuće.
Većina je napustila svoje domove posle dolaska međunarodnih snaga, a crkve i kuće su spaljene, opljačkane ili pretvorene u ruševine. Danas, Srbi u Prizrenu žive u strahu, tiho i povučeno, često u zgradama pod obezbeđenjem. Deca retko izlaze sama, a liturgije se obavljaju uz pratnju međunarodnih vojnika.
Ipak, ni takva stvarnost ne briše ono što Prizren jeste – jedan od najvažnijih gradova srpske istorije i duhovnosti. U njegovim zidinama, rečima, pesmama i molitvama, još uvek živi neizbrisiv duh srpskog naroda.
Poseta Prizrenu nije običan put. To je povratak u vreme i susret sa istinom – o postojanju, trpljenju i neprekidnoj nadi. Manastir Sveti Arhangeli, grob cara Dušana, Bogorodica Ljeviška i ostale crkve sa tvrđavom i potkaljajom– nisu samo spomenici. Oni su deo nas samih.
I dok se Srbi ne vrate u Prizren u većem broju, dok se ne začuju dečji glasovi oko crkava i dok se liturgije ne budu služile bez straha – ostaje nam obaveza da Prizren ne zaboravimo. Jer grad koji pamti, podseća i opominje – ne sme i ne može biti zauvek izgubljen.
U tradiciji Prizrena, često se govori: „Ko popije vodu sa šadrvana, ponovo će se vratiti u Prizren.“ To nije samo puki folklor – to je tihi zavet, poziv srca, simbol nevidljive niti koja veže čoveka za grad iz kojeg, duhovno gledano, nikada nije ni otišao. Moji prijatelji i ja smo je popili!
To što si popio vodu sa šedrvana ima posebnu težinu. Nisi ti samo prošao kroz Prizren – Prizren je prošao kroz tebe. Taj gutljaj vode, hladan i bistar, iz kamene česme na Šadrvanu, u središtu grada, zapečatio je tvoje mesto u njegovoj priči. Voda je ušla u tebe, a sa njom i duh grada – duša kaldrme, miris bistričke noći, tuga praznih domova i svetlost nad ikonostasima.
Vratićeš se. Možda ne znaš kada, možda ne znaš kako, ali vratićeš se. Ne samo ti, već svi oni koji su sa srcem hodali njegovim ulicama, zastali ispred Svetih Arhangela, osetili mir kod Bogorodice Ljeviške, pomolili se u tišini oštećenih crkava.
Prizren čeka. U njemu su ključevi zaključanih vrata još uvek u bravi. Crkvena zvona, iako često nema ko da zvoni, još uvek se čuju a šadrvan – on ne prestaje da teče. Za svakog ko veruje da povratak nije samo korak unazad, već pogled napred, ka pravdi, miru i ponovnom životu.
Put nas je zatim vodio ka Velikoj Hoči…
Pre skretanja za Veliku Hoču produžili smo do obližnjeg sela Zočište i istoimenog manastira sa crkvom posvećenom Sv. Vračima Kozmi i Damnjanu, koji je postradao u više navrata kroz vekove ali se uvek vraćao iz pepela u svoj svojoj lepoti, vrednosti i značaju gde i dans mnogi dolaze na molitvu, blagoslov i spas od raznih bolesti i nedaća.
Velika Hoča, metohijsko selo kod Orahovca, čuva čak trinaest pravoslavnih crkava, mnoge iz srednjeg veka. Ovo mesto je autentičan primer upornog trajanja srpskog naroda uprkos vekovnim nedaćama. Svaka crkva – bilo da je obnovljena ili oštećena – čuva priču o duhovnosti koja ne iščezava.
Obišli smo kuću Spasića iz 1830. godine, gde nas je ljubazni domaćin proveo kroz nekada impresivno zdanje i podelio uspomene i dokumente o prošlim vremenima i slavnim precima. Obišli smo crkvu Sv. Stefana u centru sela kao i grobljansku crkvu Sv. Nikole pokrivenu kameni pločama. U Velikoj Hoči smo prenoćili u domu porodice Petrović – vrednih ljudi, koji imaju svoju vinicu pored Dečanske, entuzijasta koji se uporno trude da očuvaju život Srba u ovom značajnom mestu. Sada grade i muzej vina u ovom selu po kojem su nadaleko poznati. Inače, u Srednjem veku u Velikoj Hoči živelo je oko 30.000 ljudi. Danas ih je svega oko 450.
Naredna stanica bio je manastir Visoki Dečani – monumentalna zadužbina kralja Stefana Dečanskog. Ovaj manastir, pod zaštitom UNESKO-a, čuven je po svojoj arhitekturi i izuzetno očuvanim freskama, koje predstavljaju vrhunac srpskog zidnog fresko slikarstva. Njegove zidine pune su duhovnosti, mira i spokoja, oseća se večnost u svoj svojoj nespokojnosti okruženja u kojoj se nalazi. To je jedini srpski manastir koji tokom vekova nije bio uništavan niti napuštan. Ipak, često je bio meta albanskih terorista – od Drugog svetskog rata (kada je to bila italijanska okupaciona zona) pa do danas, kada ga čuvaju italijanski vojnici u sastavu KFOR-a. U tom periodu život su izgubila tridesetorica italijanskih vojnika. Tog dana, tokom liturgije, prisustvovali su i italijanski vojnici.
Posebno zanimljiva je priča o dve voštane sveće.
U manastiru Visoki Dečani, monasi su vekovima čuvali dve velike voštane sveće. Prema predanju, one su bile namenjene srpskom kralju – oslobodiocu Kosova. Kroz vekove otomanske vladavine, ratova i razaranja, monasi su te sveće brižljivo čuvali, uz zavet da će ih zapaliti samo kada se srpski kralj ponovo vrati na Kosovo kao oslobodilac.
Jedna sveća upaljena je kada je princ, (kasnije kralj) Aleksandar sa srpskom vojskom ušao na Kosovo tokom Prvog balkanskog rata. Druga još uvek čeka – jer monasi veruju da će pravi trenutak nastupiti kada dođe vreme duhovne obnove i trajnog mira, a ne samo vojnog prisustva. Danas se ova legenda prenosi kao podsećanje na veru, strpljenje i nadu u obnovu i jedinstvo srpskog naroda. Sveća i dalje čeka – da pravda, istina i sloboda ponovo zasijaju na Kosovu.
Naše hodočašće Kosovom I Metohijom smo završili u Peći posetom našem manastiru Pećkoj Patrijaršiji.
Na zapadnom rubu Kosova i Metohije, uz reku Bistricu, okružen čempresima, stablima duda i stenama, uzdiže se Pećka Patrijaršija – duhovno srce Srpske pravoslavne crkve i svedočanstvo vekovne borbe naroda za veru, identitet i opstanak.
Tokom svoje nedavne posete ovom svetom mestu, imao sam retku priliku da, osim što sam video svaku crkvu, svod, fresku i isposnicu, slušam i predavanje kustosa – profesorice istorije iz Zagreba. Sa preciznošću akademskog duha, ali i sa neobičnim poštovanjem i emocijom, ispričala mi je istoriju ove svetinje do najsitnijih detalja. Svaka reč bila je ključ koji je otvarao novo značenje zidova koje sam do tada gledao samo očima, a sada – i dušom.
Sveti kompleks četiri crkve sa pripratom ništa manje značajnom …
Pećka Patrijaršija nije jedan hram. To je kompleks četiri crkve: Crkva Svetih Apostola, Crkva Svetog Dimitrija, Crkva Bogorodice Odigitrije i Crkva Svetog Nikole, koje zajedno čine svojevrsnu duhovnu simfoniju. Spojene u jedno telo, a duhom različite, one prate razvoj srpske duhovnosti od 13. do 18. veka.
Najstarija, Crkva Svetih Apostola, zadužbina je arhiepiskopa Arsenija Prvog. Tu su vekovima krunisani i sahranjivani poglavari Srpske crkve. Njeni stubovi i freske, sa pogledima svetaca koji deluju kao da posmatraju svakog posetioca pojedinačno, svedoče o prvim temeljima duhovne samostalnosti srpskog naroda.
U crkvi Svetog Dimitrija i Bogorodice Odigitrije, kroz freske se može videti i procvat srpskog srednjeg veka – lica svetitelja puna su izraza, boje još uvek žive i tople. Kustos nam je ukazao na detalje koje običan posetilac ne bi primetio: na način na koji se Isus Hristos prikazuje u različitim epohama, promene u ikonografiji, duboko značenje svake scene.
Zidovi koji pamte …
Šetajući kroz kompleks, nisam mogao da ne osetim vidljiv protok vekova. Patrijaršija nije muzej – ona je živo središte molitve, mesto gde je svaki kamen dotaknut rukom nekog monaha i mučenika, gde svaka ikona ima svoje čudo, a svaki ugao svoju priču.
Kustos je govorio sa autentičnim poštovanjem prema ovom mestu. Objasnila je kako Pećka Patrijaršija nije samo verski objekat, već simbol identiteta jedne nacije. Ona je bila sedište srpskih patrijaraha još od 13. veka, kada je Arsenije Prvi, naslednik Svetog Save, iz Žiče premestio arhiepiskopiju u Peć, tražeći bezbednije okruženje. Kasnije, 1346. godine, ovde je ustanovljena Pećka patrijaršija kao autokefalna Srpska patrijaršija, u vreme cara Dušana.
Kroz vekove otomanske vladavine, dok su manastiri razarani, a hramovi pretvarani u ruševine, Pećka Patrijaršija je opstajala, obnavljala se, čuvana žrtvom i molitvom. Njeni čempresi, pod kojima sam stajao, stari su više vekova – senke tih stabala padale su na rame svakog srpskog patrijarha.
Tišina koja govori …
Posebno me dirnulo kako tišina ovog mesta nije obična. To nije tišina odsustva zvuka, već prisutnost večnosti. Nije to tišina smrti, već svedočanstvo o životu. Čak i kada nema bogosluženja, svaki korak po dvorištu, svaki pogled na fresku ili kupolu nosi unutrašnji glas koji tiho ponavlja – ovde ste svoji, ovde pripadate.
Na trenutak sam zažmurio, slušajući Bistricu kako žubori i vetar kako se provlači kroz lišće. Osetio sam neobičan mir. Ne onaj turistički osećaj „biti negde“, već duboku duhovnu prisutnost, kao da sam pronašao nešto što mi je pripadalo odavno, ali sam to tek sada spoznao.
Zavet za budućnost …
Danas, Pećka Patrijaršija se nalazi pod zaštitom UNESKO-a, ali i pod jakim merama obezbeđenja. I dalje je sedište srpskog patrijarha gde se i ustoličavaju kroz vekove. I dalje se u njoj služi liturgija, moli za narod, čuva ono što nijedna sila kroz istoriju nije uspela da uništi – vera i identitet.
Moja poseta bila je više od obilaska svetinje. Bila je to lekcija iz istorije, vere i izdržljivosti naroda koji, uprkos svemu, ne napušta ono što je sveto. Bila je to i tihi susret sa sopstvenim korenima.
I dok sam napuštao ovo sveto mesto, znao sam da ga zapravo ne napuštam. Jer Pećka Patrijaršija ne može da se ostavi iza sebe. Ona se nosi u srcu. Poput žive vatre koja ne sagoreva, već greje – kroz vreme, kroz uspomenu, kroz zavet.
Ova poseta Kosovu i Metohiji nije bila obično putovanje za mene i moje prijatelje – bila je to duhovna ekspedicija, susret sa sobom i sopstvenim nasleđem. Svetinje koje smo obišli nisu samo istorijski spomenici – one su živi čuvari narodne svesti, vere i postojanja. Uprkos izazovima savremenog vremena, Kosovo i Metohija ostaje kolevka, srce duhovnog, kulturnog i materijalnog identiteta srpskog naroda.
autor: Miloš Zdravković
