Posle petnaest godina od ubistva Slavka Ćuruvije, Specijalni sud je odlučio da za svedoka pozove i Predraga Popovića, novinara, publicistu i bivšeg urednika novina Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda. Biće to prilika da se rasvetli i uloga Aleksandra Vučića u likvidaciji Slavka Ćuruvije, koji je u to vreme bio Miloševićev ministar za informisanje. Šire o tome, Popović piše u svom autorskom tekstu.
Aleksandar Vučić je odgovoran za mnoge tragedije koje su zadesile Srbiju u poslednjih 25 godina. Iza njegovog političkog avanturizma ostalo je nekoliko miliona izbeglih i prognanih, više od sto hiljada grobova i bezbroj obogaljenih i opljačkanih. Međutim, najkrvavija mrlja na njegovoj karijeri nastala je 11. aprila 1999, kada je izrešetan Slavko Ćuruvija, vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i najomraženiji neprijatelj tadašnjeg režima.
Umesto glogovog koca, kojim njegov politički otac Vojislav Šešelj preti mrtvim političkim protivnicima, Vučić je pre tri godine, kad je drugi put došao na vlast, odlučio da Ćuruvijinu avet, koja ga godinama progoni, zauvek upokoji montiranom istragom i suđenjem. Okupio je impresivnu ekipu saradnika – Milorada Ulemeka Legiju, Vladimira Popovića Bebu, Verana Matića, tužioce i istražne sudije, advokate, pa čak i pojedine članove žrtvine porodice – koji su učinili sve kako bi izbrisali ili zaboravili na Vučićevu ulogu u progonu Ćuruvije. Optužnica je napisana i potvrđena, održano je pripremno ročište i početak suđenja zakazan je za 1. jun.
Taman kad je izgledalo da je Vučićeva predstava uspela, Specijalni sud je odlučio da me pozove za svedoka, da se izjasnim povodom navoda iz moje knjige „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije – Oni ne praštaju“ i „na druge okolnosti“.
Ne znam ko je i zašto pristao na rizik da Sud i javnost budu obavešteni o mojim saznanjima o Vučićevoj odgovornosti za hajku koja je završena sa 17 metaka u Ćuruvijinim leđima. U ovom trenutku, to i nije bitno.
Obimnom optužnicom na optuženičku klupu su smešteni Radomir Marković, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, Milan Radonjić, šef beogradskog centra DB-a i Ratko Romić, glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi RDB. Miroslav Kurak, pripadnik rezervnog sastava RDB-a, nalazi se u bekstvu i sudiće mu se u odsustvu. Marković se tereti da je podstrekivao na izvršenje zločina „iz niskih pobuda“, dok su ostali optuženi kao saizvršioci. Ključni svedok u istrazi bio je Milorad Ulemek, koji je „na svoju inicijativu i bezuslovno“, dao iskaz Tužilaštvu i detaljno ispričao svoja saznanja o likvidaciji Slavka Ćuruvije. Istraga nije utvrdila ko je dao nalog za ubistvo.
O navodima iz optužnice, koji se tiču samog izvršenja zločina, ne znam ništa.
Ne znam ko je naredio streljanje i ko je pucao, ali znam da je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, predvodio policijski, sudski i medijski progon Slavka Ćuruvije i njegovih novina „Dnevnog telegrafa“ i magazina „Evropljanin“. Vučić je javno, u novinskim intervjuima, pretio osvetom Ćuruviji, montirao sudske postupke kojima su novine i odgovorna lica drakonski kažnjavana, zabranjivao je rad DT-a i „Evropljanina“ i, na kraju, burno proslavio likvidaciju omraženog neprijatelja.
Teško, ali ipak je moguće da Vučić nije imao saznanja o pripremi zločina, tako da ne mogu tvrditi da je i on saučesnik u ubistvu, ali neminovno mora da snosi svoj deo odgovornosti za brutalan progon i stvaranje atmosfere linča. U poslednja tri meseca njegovog života, sa Slavkom Ćuruvijom sam kontaktirao gotovo svakodnevno. U njegovom stanu snimili smo više od sto sati razgovora, pripremajući njegovu biografiju, koja je objavljena godinu dana posle ubistva. Veći deo tema odnosio se na hajku kojoj je tada bio izložen Ćuruvija. Pored geneze odnosa s Mirom Marković, Slobodanom Miloševićem i Šešeljem, Ćuruvija je detaljno opisao i odnos s Vučićem.
Uveren da je Vučić „obični mali kurton, koga će Šešelj odbaciti posle upotrebe“, Ćuruvija ga je potcenio.
– Vučića smatram običnim inferiornim klincem, beznačajnim u celoj priči. Kao ni prilikom tog susreta kod „Ruskog cara“, ni kad smo se sreli na Festu, gde se on, onako uštogljen i komično prepotentan, šepurio među ljudima koji se i ne obaziru na njega, nikad ni jednu ružnu reč nismo izmenili. Osim javnih istupa, obostranih, naravno, s njim nemam loših iskustava. Od kada je postavljen na mesto ministra, dva puta sam ga zvao, ne zbog njega, već zbog funkcije koju obavlja, da ga upozorim na gluposti koje radi. Oba puta on mi se nešto pravdao, sugerišući da on ne donosi već samo sprovodi odluke. Žalio mi se na pisanje „Dnevnog telegrafa“ – pričao je Ćuruvija.
Da mu od Vučića ne preti opasnost, uveravala ga je i jedna novinarka „Dnevnog telegrafa“, koja je tada, navodno, bila u nekoj vrsti emotivne veze s ministrom protiv informisanja. Ona je uspela da ubedi Ćuruviju kako ga Vučić poštuje i podržava, pa čak i da će ga, ako sazna da mu se nešto loše sprema, obavestiti da se na vreme skloni.
– Ta novinarka je najpodlije i najpokvarenije đubre koje poznajem. Zar je moguće da joj veruješ? Kad se pokaže da ti ona, sigurno u dogovoru s Vučićem, namerno plasira takve priče kako bi se opustio, biće ti kasno. Ne smeš da joj veruješ – upozoravao sam Ćuruviju.
Nažalost, pošto je znao da od ranije imam izuzetno loše mišljenje o toj „koleginici“, Slavko je nastavio da kontaktira s njom.
Istovremeno ga je i Aleksandar Tijanić ubeđivao da ne brine, ako prigusti, ako Služba počne da priprema nešto, to će saznati Jovica Stanišić, pa će ga na vreme obavestiti. Bez bezbednosne kulture, nedopustivo naivan, Ćuruvija nije posumnjao u vrednost garancija koje je dobijao od „koleginice“ i Tijanića. Nadugačko i naširoko je, kako sam objavio u njegovoj biografiji, objašnjavao ludačku konstrukciju o tome da je, u saradnji s Amerikancima, u Beogradu formirana tajna grupa za pučističko obaranje s vlasti Slobodana Miloševića.
U zavereničkom udruženju nalazili su se, navodno, general Momčilo Perišić, Jovica Stanišić, Milorad Vučelić, Tijanić i Ćuruvija. Kad je te stravične optužbe čuo od Hadži Dragana Antića, direktora „Politike“ i Miloševićevog čoveka od najvećeg poverenja, Ćuruvija se samo nasmejao, smatrajući tu teoriju samo izrazom totalne paranoje koja je zahvatila vladara i njegovo okruženje.
Ni presuda kojom je kažnjen na pet meseci zatvora, po tužbi tadašnjeg ministra Milovana Bojića, nije predstavljala dovoljno jasno upozorenje Ćuruviji da je došlo vreme da se dislocira iz Beograda. Bez obzira na sve alarme, verovao je da će ga Vučić ili Tijanić obavestiti kad postane kritično.
Nisu to uradili. Na Uskrs 1999, Ćuruvija je streljan, Vučić je uz šampanjac proslavio pobedu nad omraženim neprijateljem, a Tijanić je, sa mnom, pobegao u Banjaluku, u „Nezavisne novine“.
Tri i po godine posle likvidacije Ćuruvije, u predsedničkoj kampanji, Vojislav Šešelj je na konferenciji za novinare, sedeći pored svog generalnog sekretara, objavio da su u tom zločinu učestvovali Ratko Romić i Miroslav Kurak, za koga je tvrdio da je bivši telohranitelj Milorada Vučelića.
Od tog novembra 2002, sve do januara 2014, dok Legija nije ponovio Šešeljeve optužbe, istraga ubistva Ćuruvije tapkala je u mestu. Pokrenuta je tek zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Naravno, njegov motiv nije utvrđivanje istine i kažnjavanje krivaca, nego izbegavanje lične odgovornosti.
U maju prošle godine, dok je istraga još bila otvorena, Tužilaštvu za organizovani kriminal uputio sam dopis sa 88 pitanja. Najvažnija su se odnosila na objašnjenje razloga zašto istražni sudija nije saslušao Aleksandra Vučića.
Ako su iskazi traženi od surčinskih kriminalaca i mnogih drugih sporednih likova, logično je da istraga obuhvati i tadašnjeg ministra informisanja, čoveka koji je protiv žrtve montirao porno-pamflet i nebrojeno puta javno pretio brutalnom osvetom. U tom podnesku predložio sam i da ja budem saslušan, da i zvanično, u sudskim spisima, ostane zabeleženo da nisam prećutao svoja saznanja o hajci koju je Vučić vodio protiv Ćuruvije. Istražni sudija je ignorisao moje tvrdnje. Sud je, ipak, doneo odluku da me pozove da svedočim u postupku.
Nemam iluzije da će moj iskaz značajno pomoći u utvrđivanju istine o tome ko je naručio i izvršio ubistvo Ćuruvije, ali bar malo će skrenuti pažnju na ulogu Aleksandra Vučića. Šta mogu da očekujem, pokazao je i primer demonizacije Branke Prpe, jedinog svedoka ubistva. U trenutku kad je ubica ispalio šaržer, ona je Ćuruviju držala za ruku. Oborena je udarcem pištolja u glavu. Sa betona po kome se razlivala Slavkova krv videla je lice ubice. Čim je ustvrdila da to nije Miroslav Kurak, Vučićeva paklena medijska mašinerija, predvođena saradnicima Bebe Popovića i lično Ljiljanom Smajlović, optužila je Prpu da opstruiše istragu i time štiti zločince. Ipak, nisu uspeli da je zastraše. Neće ni mene.
Predrag Popović
Tabloid – list protiv mafije
