Svakih nekoliko godina, kada se u Srbiji, našoj matičnoj kuci ili državi, menja Vlada ili se postojeća rekonstruiše, otvara se pitanja odnosa dijaspore prema matici i matice prema nama koji živimo i radimo sirom sveta. Najčešće se to postavlja kroz personalno pitanje ličnosti novog ministra pa se tako propusti prilika da se razgovara o suštini.
Već dugo godina u tim diskusijama učestvuju uglavnom isti ljudi, sa uglavnom istim stavovima i naravno uvek istim velikim obećanjima. U dosadanjim vladama Srbije, bar u poslednjih desetak godina, resor Dijaspore redovno je pripadao minornim, malim, gotovo beznačajnim strankama – uglavnom Srpskom pokretu obnove i njegovim isto takvim kadrovima.
Naši „takozvani predstavnici dijaspore“ sa ponosom su isticali da mi šaljemo kući, znači u Srbiju, ogromne pare – čak trećinu državnog budžeta. To je potvrđivalo Ministarstvo finansija ističući da ta sredstva drže likvidnost zemlje i čuvaju kurs dinara, a ministar Srđan Srećković otišao je čak i dalje tvrdeći da njegovo Ministarstvo raspolaže ili „usmerava“ milijarde koje mi „gastarbajteri“ šaljemo u Otadžbinu. Naravno on je time hteo veći uticaj svog ministarstva, a za sebe veća ovlašćenja.
Sve ovo bilo bi smešno kao vodviljska igra, ali stvari vezane za dijasporu i našu državu su postale suviše ozbiljne i važne da bismo se time i dalje igrali. Srpski natalitet opada i to rapidno. Već poodavno više nas umire nego što nas se rađa. Broj državljana Srbije se smanjuje, a i broj Srba uopšte, bilo da su u srpskim državama kao što je Republika Srpska, delimično srpskim – kao što je Crna Gora ili bivšim delimično srpskim – kao sto su Hrvatska, Makedonija, pa i Slovenija. Drastično smanjivanje broja državljana, a naročito Srba u Srbiji krije se prilivom izbeglih Srba iz Hrvatske, sa Kosova I Metohije i Bosne i Hercegovine, koji su se tu skućili posle progona. Javno se priča da u rasejanju živi skoro četiri miliona Srba, što je gotovo polovina stanovništva Srbije po poslednjem popisu ili trećina svih Srba uopšte.
Bilo ovako ili onako, mnogo Srba živi negde u rasejanju, a to znači da država, koja treba da je Matica, mora da brine o svima njima. Mora da brine bar približno onoliko koliko brine o građanima koji žive u Srbiji jer većina od nas nismo se odrekli srpskog državljanstva, ni naše države, ni naše nacije ni vere.
Mnogi od nas nameravaju da se vrate u Srbiju i žele da ona bude spremna da nas primi i da nam pruži sve ono sto savremene države pružaju i obezbeđuju svojim građanima. Mi mislimo da Ministarstvo za dijasporu ili Kancelarija za naše ljude u susednim državama i širom sveta treba da radi na tome i da učini sve što je moguće, odnosno koliko je moguće, da se to , kad tad, ostvari. Nevolja je samo što nas iz rasejanja niko nikada nije pitao šta mi želimo i čemu se nadamo. Niko nas nije pitao ni šta mi možemo i hoćemo da učinimo da naša država napreduje, da prebrodi ekonomsku krizu, bolesti tranzicije, privatizaciju, korupciju… Pa kada je sve tako, a ne da je tako već je i mnogo gore – šta da se radi?
Najpre mi iz dijaspore treba jasno i glasno da definišemo sta očekujemo od Matice. Pre svega to je da se poštuju naša građanska prava na društveno, kulturno i političko učešće u životu Srbije. Glasačko pravo treba da je suštinsko i izvodljivo, a ne kao uvek do sada – formalno i praktično nemoguće za nas 99 procenata. Na poslednjim izborima glasanje nije bilo čak ni folklorno, a jedan bivši državni sekretar u bivšoj Vladi mi je u poverenju rekao: „Pa u celoj dijaspori glasaće vas samo hiljadu ili dve, a to je nebitno za bilo čiji uspeh. Zato vas niko ni ne smatra ozbiljnim, a ni važnim!“
Shvatio sam tada da odnos naše države – Matice Srbije – prema nama u Rasejanju zavisi samo od nas.
2.
Mi se moramo organizovati kao društvena snaga, kao pokret. Moramo definisati naše potrebe od Srbije i njenih organa i jasno reći naše zahteve. Na to imamo prava, ali treba da imamo snagu da to što tražimo i ostvarimo. Zašto nijedna naša organizacija, počev od raznoraznih Srpskih ili Svesrpskih kongresa pa nadalje, nije izričito tražila da Matica Srbija obezbedi da u svim zajednicama u kojima živi preko hiljadu porodica iz Srbije, budu obezbeđeni uslovi da deca uče bar osnovni srpski jezik i ćirilicu.
U celoj Americi nema ni jedne zvanične srpske škole, a imaju ih Grci, Italijani, Francuzi pa cak i Kinezi i Koreanci. Neke od tih škola pomažu njihove crkve, a najveći deo njihove države. Grci, Italijani i svi drugi zato ne gube svoj nacionalni identitet, čuvaju ga bolje i duže od nas, a bogme, i znatnije utiču na život u njihovim matičnim zemljama. Mnogi stručnjaci vraćaju se u svoje zemlje da im pomognu i budu zaista dobro primljeni, neki postaju ministri pa čak i premijeri…
Srpska dijaspora nije svuda ista, razlikuje se od države do države ili bar od kontinenta do kontinenta. Neko bi o tome morao da vodi računa, da sagleda specifičnosti i na osnovu toga deluje… A to znači da Kancelarija za dijasporu, koja se tek formira u novoj Vladi Srbije, treba da počne od početka, da počne da radi profesionalno i stručno svoj posao. Sramota je, i u najmanju ruku neozbiljno, da danas u informatičko doba, naša Matica Srbija nema prave podatke o tome koliko nas je uopšte rasuto po svetu.
Sta mislite o čemu i kako o nama može da brine neko ko uopšte nema pojma gde se nalazimo i koliko nas uopšte ima? No, ne bojte se, neću da kritikujem – hoću samo da ukažem na ono što svi verovatno znate, da se mora ozbiljnije i profesionalnije i odgovornije raditi na tome i kod nas u dijaspori, a i u našoj državi. Krajnje je vreme da kao velika grupa građana i državljana Srbije postavimo svoje uslove, ili ako hoćete blaže, da istaknemo naše potrebe. Budimo skromni i realni, ukažimo na ono najvažnije, a od Vlade – i to celokupne, zahtevajmo samo ono na šta svi ostali imaju pravo.
Ministarstvo kulture neka posveti pažnju i nama, isto važi i za Ministarstvo za obrazovanje pa i za Ministarstvo za ljudska prava na, primer…
Ako nacionalne manjine koje žive u Srbiji imaju pravo na školovanje na svom jeziku tražimo to i mi koji živimo u dijaspori i imamo malu – srpsku – decu. Ako tridesetak hiljada Slovaka, koji žive u Vojvodini, imaju pravo na svoj list i na svoje radio i TV programe, tražimo to isto i za više od pola miliona Srba koji žive u Čikagu. Na pitanje odakle, podsetiću na izveštaje Narodne banke Srbije o milijardama dolara i evra, koje stižu u Srbiju od nas i održavaju joj likvidnost i pokreću ono malo privrede što radi. Na sve što se kupi od tih para plaća se porez, a porez služi za podmirivanje potreba građana naše države i uopšte nije važno da li trenutno živimo u Kikindi ili Vankuveru, taj porez ide u budžet Srbije. Mi plaćamo i porez na imovinu i porez na podstanare, kada ih imamo, i sve ostalo, a ne dobijamo nazad ništa.
Pa eto, za početak uradite bar to malo. Probajte da prebrojite koliko nas ima rasutih po belom svetu i gde sve, a onda će slediti valjda i sve ostalo. Treba nam bar malo brige za nas i bar malo građanskih prava koja nam pripadaju. Eto, toliko, jer je krajnje vreme da mi iz dijaspore i naša Vlada Srbija (da, ona je naša, jer svi mi smo državljani države Srbije!) krenemo u istom pravcu. Ne sme ta Vlada da zaboravi da smo i mi njeni, kao što mi ne zaboravljamo da je država Srbija – naša. Verujte, interes nam je isti i htenja su nam ista, ali treba da se bolje razumemo i više poštujemo. Svet je sve manji, mogućnosti za upoznavanje, kontakte i saradnju su sve veće – internet pruža neslućene mogućnosti – iskoristimo to u našem – srpskom interesu.
3.
Iskoristimo to I OVDE I TAMO, kako je to rekao jedan sineasta u istoimenom filmu. Mnogo bolje i korisnije za sve je da to koristimo mi za dobrobit i napredak nego da neko zloupotrebljava za uske partijske interese ili za sopstvenu dobit i promociju. Naša država i naš narod moraju biti na istoj liniji – bez obzira na to gde se neko od nas kraće ili duže nalazi. Što pre to shvatimo biće nam bolje i lakše. U protivnom – zna se – preti nam odrođavanje od naroda, vere i države, gubitak identiteta i definitivno propadanje. I OVDE I TAMO.
