Bojkot izbora je vanredno sredstvo političke borbe. Kao takav, on odgovara samo vanrednim uslovima. O tome šta su vanredni uslovi valja raspravljati. To nije pravno određena situacija kao što je vanredno stanje. Iako i vanredno stanje podleže proceni i odluci, što je uvek stvar političkog subjekta koji je ustavno ili na drugi način određen da deluje, ono je ipak pravno uređeni institut. Ako legalno određeni državni organ proceni da su se stekli ustavni uslovi za proglašenje vanrednog stanja i shodno tome donese odluku, više nema rasprave.
Nasuprot tome, vanredni uslovi jesu stvar za raspravu, jer politička volja koja ih zagovora nema izričito pravno pokriće kao što ga ima vanredno stanje. Pošto bojkot izbora pretpostavlja ocenu političke situacije zemlje kao vanrednu, jer u suprotnom ne bi imao opravdanje, ovde ćemo razmotriti sadašnju situaciju Srbije. Povod je, razume se, stav većinskog dela srpske opozicije da treba bojkotovati naredne redovne izbore, jer za njih ne postoje normalni uslovi.
Izborni uslovi, o kojima je na javnoj sceni najviše reč, ovde predstavljaju samo vrh ledenog brega. Izbori koji su u Srbiji održavani od 2012. godine, kada je na vlast došla današnja politička garnitura, samo su jedan mehanizam novog političkog poretka, koji smo u više navrata odredili kao plebiscitarnu diktaturu (vid. ovde). O tome svedoči fenomen koji najviše protivreči opštoj parlamentarnoj praksi – da je vladajuća koalicija predvođena tzv. neprednjacima dva puta organizovala vanredne parlamentarne izbore (2014. i 2016. godine) u vreme kada je raspolagala apsolutnom većinom u Skupštini i kada nisu postojali nikakvi simptomi krize Vlade. To bi se ponovilo i posle dve godine (2018), kada su uz redovne lokalne izbore bili nagovešteni još jedni vanredni parlamentarni, da Vučiću to u Briselu nije bilo zabranjeno u direktnom kontaktu sa evropskim zvaničnicima.
Izbori su, dakle, bili korišćeni u druge svrhe a ne za izborno takmičenje sa opozicijom. Suočavan sa ličnom obavezom da prihvati pravno priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, Vučić je novim izbornim pobedama nastojao da pribavi nove slojeve biračke podrške i time svoju ličnu odgovornost prebaci na narod. Ovaj naum je terao njegovu stranku i koalicione partnere da bezočno krše izborna pravila i zakonske okvire i koriste sva državna sredstva – budžet, medije, organe prinude – i ogroman deo privatnih kapaciteta – domaće medije i strane investicije – da marginalizuje opoziciju i uveri birače da u Srbiji nema izborne alaternative.
Mislim da su već prvi neredovni izbori (2014) bili dovoljan znak opoziciji da se suprotstavi Vučićevoj samovolji, jer je to bio znak neredovne situacije, volje vladajuće klase da i izbore upregne u svoju strategiju okupacije države. O drugim vanrednim izborima (2016) da i ne govorimo. Predsednički izbori 2017, i beogradski izbori 2018. bili su samo nastavak izbornog rituala, koji je u zemlji uznapredovale korupcije, političkog klijentelizma i organizovanog kriminala, rutinski rušio sva izborna pravila i moralne norme javnog života.
Najzad, godinu dana pre redovnih izbora (mart 2020) veći deo opozicije, okupljen u Savezu sa Srbiju ili oko njega, najavila je bojkot izbora ukoliko se ne uspostavi redovna izborna situacija sa jednakim pravima za sve učesnike. Tome je prethodio izlazak opozicionih stranaka iz Skupštine u kojoj je cvetala diktatura većine. Istovremeno sa najavom bojkota u javnosti je otvorena rasprava na ovu temu. U datim uslovima ova bi rasprava imala manji realni značaj da inicijativa o bojkotu nije koincidirala sa pripremama za završnu rundu razgovora u vezi Vučićevog priznanja nezavisnosti Kosova. Zbog svih neočekivanih odugovlačenja (carine vlade Kosova, pad te vlade i vanredni izbori), konačno rešenje ovog pitanja pomereno je za proleće iduće godine, negde u vreme redovnih izbora u Srbiji.
Kada je postalo jasno da opozicija misli ozbiljno o bojkotu, zapadni učesnici odmah su se umešali i u ovo unutrašnje pitanje Srbije. Naterali su Vučića i Vladu Srbije da relativno brzo pruže neke koncesije iz reda izbornih uslova, što je do skoro bilo nezamislivo. Kao posmatrač koji je nesklon stranoj intervenciji u domaća pitanja, moram da naglasim da je ovaj pritisak stranaca na vlasti Srbije samo posledica ozbiljne pretnje bojkotom. A zašto stranci tako osetljivo reaguju na mogući bojkot? Zato što žele da izbori prođu što urednije, kako bi nova Skupština krajnje legalno i legitimno ratifikovala Vučićev sporazum o priznanju Kosova.
Ali, sa ovom epizodom posao zapadnih umešača (Otvoreno društvo, Evropski parlament) nije završen. Zapravo, tek ovde situacija postaje zanimljiva. Opozicija sklona bojkotu ovu inicijativu uzima mnogo šire i dublje nego što su sami izbori. Ona kaže: nisu dovoljni izborni uslovi, već i njihova primena u realnom životu od bar šest meseci od njihovog usvajanja, ili za vreme u kojem će se videti da li ovi uslovi zaista rade. Ovo je, po mom mišljenju suština zahteva opozicije. To znači, da ona ozbiljno misli na unutrašnje reforme, te da prvi normalni izbori mogu da se obave tek posle žive reformske probe povodom izbora. Ako ostane pri ovim zahtevima, opozicija će postati zrela za neko potonje preuzmanje vlasti, posle prvih ili nekih drugih izbora.
Ali, pored toga, ovaj deo opozicije praktično skida s dnevnog reda diskusiju o važnosti bojkota. Jer, bojkot više nije reč-pretnja, već reč-delo koje ne pravi kompromis ni sa papirnatim popravkama vlasti ni sa umešačima iz EU. Time praktično otpada prigovor druge opozicione grupacije, koja kaže: odlučićemo o izlasku ili bojkotu kada se izbori raspišu. U svetlu verodostojne pretnje bojkotom, koja jedina može da pomeri problem sa mesta, ovaj stav ostatka opozicije deluje neubedljivo kako god postupili u času raspisivanja redovnih izbora: ako izađu po postojećim ili neproverenim uslovima, znači da im je stalo samo do jednokratnog dobitka, a ne uzdrmavanja vlasti; ako ne izađu, pitanje je zašto nisu podržali i pomogli bojkot.
Ostaje još pitanje o načinu. Glavni argument vlasti, koja je na čelu sa šefom države lojalnija ustavu tzv. Kosova nego Ustavu Srbije, jeste da bi se pomeranjem izbora za, recimo, šest meseci kršio domaći ustav. Ali, ne računajući na ovo neubedljivo dovijanje vlasti, ostaje objektivni problem – kako premostiti ovu ustavnu prepreku. To je moguće samo uz pretpostavku da stanje faktički nije normalno nego venredno. Tu, rezume se, ne mislim da treba poteći ustavne odredbe o vanrednom stanju, jer ovde nije reč o toj vrsti pravno uređene situacije. Reč je o faktički neredovnim okolnostima, ali i protivustavnom delovanju vlasti, sa čime živimo već sedam godina. Tako, i samom Ustavu je potrebno jednokratno premošćivanje okolnosti koje ga takoreći svakodnevno dovode u pitanje.
Budući da su naredni redovni izbori povod celoj ovoj priči, i neophodno i moguće je ovaj kompleks urediti uz pomoć lex specialis-a. Ovaj poseban zakon o posebnim prilikama treba da uredi ne samo izborne uslove u stvarima koje ni zakoni nisu predvideli, nego i način na koji bi se on, lex specialis, primenio. On bi, osim nove izborne materije – kako sprečiti dosadašnju praksu zloupotrebe – uredio i mehanizam primene. To bi bile mešovite komisije vladine i opozicione strane, koje bi pratile primenu posebnog zakona i javnost učestalo obaveštavale o primerima kršenja. Podrazumeva se da bi se odluke na komisijama donosile saglasnošću predstavnika dve strane. To na prvi pogled deluje složeno, zbog izgleda da vladina strana u komisijama vrši opstrukcije. Ali, pošto se zakon donosi u Skuštini, to bi već bio pokazatelj dobre volje da se izađe iz državnog ćorsokaka. Odgovornost komisija za dostizanje cilja, a to je održavanje fer izbora i izlazak iz neredovnog stanja, naterala bi učesnike da posao obave sa što manje otezanja.
Da li bi vlast na ovo morala da pristane. Naravno da ne bi. Ali, od svoje veličanstvene pobede od devet desetina poslaničkih mesta ona ne bi dobila ništa više od onog što već poseduje, a to je apsolutna vlast. O njenom nesporazumu sa stvarnošću govorila bi i znatno slabija izlaznost zbog bojkota. S druge strane, opozicija koja bi izbore bojkotovala imala bi rastuću popularnost svih onih koji nemaju koristi od današnje vlasti. Stanje bi iz današnjeg neredovnog a mirnog prešla u nesnošljivo za sve, a posebno za vlast.
Što se stranaca tiče, koji ovde deluju kao da su neizbežni, najbolje bi bilo da ih opozicija uveri da bi prvom narednom prilikom, kada dođe na vlast, poništila sve međunarodne sporazume koje bi potpisala ova vlast bez izborne legitimnosti.
Odlicna analiza, odlican tekst.Jednostavno receno da svako razume.