U susret 13. Litiji od podnožja do vrha Gučeva
Približava se dan obeležavanja Bitke na Gučevu. Svesrpska organizacija „Srbi na okup“ ove godine organizuje tradicionalnu, trinaestu po redu Litiju od podnožja do vrha Gučeva — putem kojim se ne prolazi samo kroz prostor, već i kroz pamćenje. Svaki korak prema vrhu ove planine istovremeno je korak u susret onima koji su pre više od jednog veka, u rovovima i pod granatama, branili Srbiju.
Gučevo je planina u blizini Loznice, koja se uzdiže iznad Banje Koviljače i koje je u jesen 1914. godine postalo jedno od najstrašnijih poprišta Velikog rata. Borbe su se vodile u okviru šire Bitke na Drini. Posle novog austrougarskog napada na Srbiju, započetog 8. septembra, srpske trupe su najpre potisnute, ali su zatim u snažnom napadu Kombinovane divizije povratile Gučevo i uspostavile novu liniju odbrane.
Borbe su se vodile na samom planinskom grebenu i vrhovima (poput Crnog vrha i Kulišta), koji direktno kontrolišu prolaz kroz Koviljaču i put ka Loznici. Na planini je usledio rovovski rat koji je trajao 55 dana, od druge polovine septembra do 6. novembra 1914. godine. Ovo je bila jedna od prvih rovovskih bitaka na svetu („bitka iznad oblaka„) gde su rovovi bili udaljeni svega nekoliko metara. Na frontu dugom oko 17 kilometara vojnici su mesecima živeli u neposrednoj blizini neprijatelja. Artiljerijska vatra, kiša, hladnoća, nestašica municije i neprekidni juriši pretvorili su Gučevo u mesto krajnjeg napora. Srpski vojnici su se, pored pušaka i artiljerije, oslanjali na bajonete, ručne bombe i mine postavljane u tunelima ispod neprijateljskih položaja.
Gučevo je bilo jedno od mesta na kojima se rano pokazala sva surovost modernog rovovskog rata. Na najužem delu fronta, dugom približno deset kilometara, fronta borilo se oko 60.000 vojnika, pri čemu je austrougarska strana imala brojčanu i vatrenu nadmoć. Srpska odbrana je, posle gotovo dva meseca otpora, probijena 6. novembra, kada se Kombinovana divizija povukla sa planine. Ipak, povlačenje nije izbrisalo značaj bitke. Gučevo je ušlo u pamćenje kao simbol istrajnosti, hrabrosti i spremnosti na žrtvu.
Cer i Gučevo — dve planine jednog ratnog prostora
Kada se govori o ratnom putu ljudi iz novobrdskog kraja, Gučevo ne treba posmatrati izdvojeno od Cera. Te dve planine nisu isto bojište, niti su bitke na njima vođene u istom trenutku, ali su geografski blizu i pripadaju istom velikom ratnom prostoru zapadne Srbije. Između njih se u leto i jesen 1914. godine prelamao jedan od najtežih perioda srpske ratne istorije.
Pre Gučevske bitke odigrala se Cerska bitka, od 12. do 19. avgusta 1914. godine – jedna od prvih velikih pobeda srpske vojske i prva saveznička pobeda u Velikom ratu. U noći između 15. i 16. avgusta srpske i austrougarske snage sukobile su se na obroncima Cera, a borbe su se narednih dana proširile i na Iverk. Posle sloma austrougarskih snaga 19. avgusta, neprijatelj se povukao ka Drini. Za uspeh u ovoj bici general Stepa Stepanović dobio je čin vojvode.
Iz novobrdskog ugla, Cerska bitka ima posebno mesto. Prema porodičnim kazivanjima i živom sećanju koje se prenosi u ovom kraju, u njoj su učestvovali Simijon i Filimon Arsić, dva rođena brata iz sela Izvir. Simijon je na Ceru ranjen. Filimon je zajedno sa bratom delio ratni put i strahote velikog boja.
Na istom bojištu poginuo je 1914. godine Manasija Martinović iz novobrdskog sela Plavica. Njegovo ime treba sačuvati od zaborava kao ime jednog od onih koji su ostali u zemlji za koju su se borili. Velike bitke imaju svoje datume, komandante i vojne izveštaje, ali se njihova prava cena vidi tek u sudbinama ljudi koji se nisu vratili svojim kućama.
Iz Jasenovika je na Ceru ratovao i Stojan Petrović (1888–1972), učesnik oba Balkanska rata. Na Ceru je teško ranjen i ostao bez jedne noge. Njegova sudbina pokazuje da se učešće u ratovima 1912–1918. nije završavalo jednim bojem. Isti ljudi nosili su rane iz prethodnih ratova, nastavljali vojni put i plaćali cenu slobode svojim zdravljem.
Tako se između Cera i Gučeva uspostavlja prirodan istorijski luk. Na Ceru su se borili i stradali Simijon i Filimon Arsić, Manasija Martinović i Stojan Petrović; na Gučevu je svoje vatreno krštenje doživeo Petar Marković. Svi oni pripadaju istom zavičajnom sećanju, ali svakom imenu treba sačuvati njegovo pravo bojište.
Sa Kosova i iz novobrdskog kraja u redove srpske vojske
U tu istoriju treba upisati i ljude iz krajeva koji su se tek nedavno našli u državnom okviru Kraljevine Srbije. Posle Balkanskih ratova 1912–1913. godine, oslobođene oblasti Stare Srbije, među njima Kosovo i novobrdski kraj, ušle su u sastav Kraljevine Srbije. Za mnoge porodice to nije bilo samo pitanje nove uprave i granice. Bio je to trenutak u kojem su sinovi tih krajeva pozvani da svojim životima učestvuju u odbrani zajedničke države.
Zato se u priči o Gučevu i Ceru ne smeju videti samo pukovi, divizije i brojevi. Iza vojnih naziva bili su ljudi iz sela, varoši i planinskih krajeva; mladići koji su tek stupili u vojnički red, dobrovoljci, regruti i obveznici koji su sa sobom poneli govor, običaje i pamćenje svoga zavičaja. Njihov ratni put nije se završavao jednim bojem. Iz Cera i Gučeva vodio je dalje, preko Albanske golgote, do Solunskog fronta.
Danilo Dika Martinović iz novobrdskog kraja vratio se iz rata, ali tek pošto je prošao put stradanja koji je srpska vojska platila povlačenjem preko Albanije i kasnijim oporavkom i borbama na Solunskom frontu. U porodičnom pamćenju ostao je kao čovek koji se vratio kao Solunac — kao živi svedok jednog vremena u kojem su se Cer i Gučevo, Albanija i Solun nastavljali jedan na drugi.
Ljudi sa Kosova i iz novobrdskog kraja nisu bili izdvojena pojava. Sa njima je u vojsku ulazila i jedna tek oslobođena istorija — istorija kraja koji je vekovima čuvao svoje ime, veru i pamćenje, a sada svoju pripadnost potvrđivao i na bojištima zapadne Srbije. Iz tih krajeva dolazili su i regruti i dobrovoljci, a njihovi putevi vodili su različitim pravcima: jedni ka Ceru i Gučevu, drugi prema Skoplju i daljim frontovima.
Mita Kostić — kurir vojvode Mišića
Iz istog novobrdskog kruga pamćenja izdvaja se i Mita Kostić (1878–1961). Bio je lični kurir, odnosno posilni vojvode Živojina Mišića, i nosilac Medalje za hrabrost. U vremenu kada su naređenja prenošena preko kurira, kada su putevi bili pod vatrom i kada je svaka poruka mogla da bude pitanje života i smrti, služba uz vojvodu nije bila mala ni beznačajna stvar.
Mita Kostić nije imao dece. Zbog toga se, kako se pamti, odrekao svake pomoći od države. Nije tražio ono što mu je pripadalo, niti je svoje ratne zasluge pretvarao u korist. Taj gest mnogo govori o ljudima njegovog naraštaja, o njihovom poimanju časti, obaveze i dostojanstva.
Medalja za hrabrost koju je nosio bila je priznanje za ono što je učinio, ali je pravo svedočanstvo o njegovom karakteru ostalo u načinu na koji je živeo posle rata. Za njega odlikovanje nije bilo razlog za razmetanje, a državna pomoć nije bila nešto što mora da uzme samo zato što mu pripada. Njegov život ostao je skroman, ali je njegovo mesto u pamćenju veliko.
Mita Kostić tako stoji uz ostale novobrdske ratnike kao čovek koji je svojim životom povezao zavičaj sa najvišim krugovima srpske vojske. Između sela, rovova, kurirskih puteva i štaba vojvode Mišića protezao se jedan isti osećaj dužnosti — da se bude tamo gde je najpotrebnije.
Petar Marković – Gučalo sa Jasenovika
Evo još jednog takvog ratnika. Petar Marković iz Jasenovika bio je živa legenda svoga kraja. Kasnije su ga najčešće zvali Solunac, ali je u pamćenju ostao i kao Petar Gučalo – po imenu Gučevo, koje je u narodnom govoru, kroz njegovu ratnu priču, dobilo ovaj pogrešno izgovoreni oblik.
Kada su ga jednom pitali otkud mu nadimak „Gučalo“, nije govorio o slavi, odlikovanjima ili junaštvu. Odgovorio je jednostavno:
„Pa tu mi je bilo najteže u životu, na samom početku rata, kada sam uz Božju pomoć izbegao smrt.“
Prema njegovom kazivanju, tokom prve mobilizacije 1914. godine prijavio se kao dobrovoljac. Posle prozivke i raspoređivanja na železničkoj stanici u Bujanovcu, prošao je kratku obuku i upućen je prema ratištu. Tri dana pre kontraofanzive kiša nije prestajala. Vojnici su bili ukopani u dubokim rovovima i čekali naređenje za pokret.
Kada je naređenje stiglo, usledio je juriš. Posle artiljerijske pripreme, srpski vojnici su izlazili iz rovova sa puškama i bajonetima, uz poklič „Ura-a-a!“ Za regruta od dvadeset pet godina, to je bilo prvo vatreno krštenje.
U naletu je Petar, zbog malog rasta i kraćeg koraka, umesto da preskoči rov — upao u njega. Istog trenutka iznad njega je grunula granata i skoro ga zatrpala. Po izlasku iz rova našao se u borbi prsa u prsa, gde je umalo bio proboden bajonetom. Ranjen u levo rame, ipak je ostao živ.
Za kraj te priče, kako je kasnije govorio, prekrstio se, poljubio pušku i bajonet i rekao sam sebi:
„E, kad sam ovde ostao živ, biće valjda tako do kraja rata.“
Tako je i bilo.
Posle rata, kada su ga meštani zapitkivali gde je bilo najteže, Petar je ispričao ovu uspomenu. Tako je naziv Gučevo, u priči o njegovom preživljavanju, postao „Gučalo“ — nadimak koji mu je narod dodao i koji je ostao uz njegovo ime.
Taj nadimak nije nastao iz daleke legende, već iz jednog preživljenog trenutka. Čovek pada u rov, granata ga zatrpava, bajonet mu preti, a on ipak ustaje. Gučevo se tako uselilo u njegovo ime, dok je ime Solunac svedočilo o njegovom daljem ratnom putu i preživljavanju Velikog rata.
Litija kao hod pamćenja
Zato Litija na Gučevu nije samo uspon na planinu. Ona je susret različitih zavičaja u jednom mestu stradanja. Na Gučevu se sastaju Loznica i Jadar, Srbija i njeni oslobođeni krajevi, imena poginulih i imena preživelih.
Sa novobrdske strane, taj put nosi uspomenu na Simijona i Filimona Arsića iz Izvira, na Manasiju Martinovića iz Plavice, na Stojana Petrovića iz Jasenovika, na Mitu Kostića koji je služio uz vojvodu Mišića, na Danila Diku Martinovića koji se vratio kao Solunac i na Petra Markovića Gučala.
Kada se na Gučevo krene od podnožja ka vrhu, dobro je setiti se da su srpski ratnici 1914. godine išli u suprotnom smeru – iz rovova ka neprijateljskim položajima. Današnji hod nije juriš, već molitveno i istorijsko sećanje. Ali njegov smisao ostaje srodan: da se ne zaborave oni koji su u najtežem času stajali tamo gde je bilo najteže.
U tom hodu ima mesta i za Cer, jer su sećanja na Cer i Gučevo ne mogu da se razdvoje od sudbina ljudi koji su iz istih sela odlazili u različite bitke. Jedan je ranjen na Ceru, drugi je na Ceru ostao, treći se vratio bez noge, četvrti je preživeo rov na Gučevu, a peti nosio poruke vojvodi. Svi su oni deo iste priče o jednom kraju koji je svoju pripadnost Srbiji plaćao krvlju, ranama, odricanjem i dugim godinama posle rata.
A među njima, kao jedna mala i velika priča novobrdskog kraja, ostaje Petar Marković – Gučalo. Čovek koji je upao u rov, izbegao smrt i nastavio da živi tako da se jedna planina zauvek useli u njegovo ime.
Kada se sa Gučeva ponovo bude čula molitva, neka u njoj bude mesta za sva ova imena. Za one koji su pali, za one koji su ranjeni, za one koji su se vratili i za one koji su do kraja života nosili svoje ratne uspomene. Jer dok se pamte njihova imena, ni njihov zavičaj ni njihova žrtva nisu zaboravljeni.
Autor: Srećko Martinović
