Kada smo prestali da postojimo i počeli da prihvatamo..?
Kada se zbio taj lom koji nas je učinio preplašenom lovinom, ljudima tišine, bezličnom masom onih koji strahuju da čuju sami sebe prihvatajući da je život nametnuto zlo na koje se valja svići?!
Šta nas je učinilo sramotom predaka i potomaka, koji pristaju na svaki kompromis dok god to podrazumeva da je nekom drugom barem za prstohvat teže i da je tuđi pad dovoljan za naš let?!
Pobogu, ljudi, na sahrane smo počeli da odlazimo tek kako bismo se uverili da smo još živi, ali pod uslovom da se ta glasina ne raširi, ne raspriča, da ko ne primeti i dojavi kako nad tuđim grobom ne žalimo sebe dovoljno, ili što je još gore- žalimo isključivo sebe!
Nije nam dato da preživljavamo već živimo, aman, jer beda je bedan izgovor za siromaštvo duha, volje i svesti!
Kada smo to prestali da postojimo i počeli da prihvatamo?!
Ne znam, razmišljam o tome svakog dana i sve sam dalji odgovoru, zapravo, ubedio sam sebe u toj bedi da sam sve dalje od odgovora jer ih ima toliko, a zapravo je jedan možda i odgovor na sve- pad helikoptera i sedam zaboravljenih humki!
Prijatelj, uman čovek (neću ga pominjati, zna on ko je i koliko cenim njegov sud) sveo je naš pad na to prokleto veče kada smo pristali da zauvek zaćutimo!
I jeste tako, zaista! Mnogo se zla dogodilo i pre i posle te strahote, al nekako je baš ona, čini se, bila prag preko kojeg mi nismo smeli da prekoračimo pa su ga ONI pretrčali shvativši da više nemamo ni snage, ni volje, niti želje za istinom!
Kad čovek nema volje za istinom nema je ni za životom, barem ne dovoljno da bi život bio njegova žrtva za veće dobro već NJIHOVA žrtva za sopstveno loše!
Sedam grobova je tada govorilo više nego što smo želeli i smeli da čujemo, pitamo, podviknemo i…
I možda jesmo baš tad prestali da postojimo i počeli apsolutno da prihvatamo, tako da OVI ne čine ništa za šta im nismo dali blagoslov da im se može i sme.
Žalosno je što sad svako može da probere takvih trenutaka kada smo pali koliko mu volja, i svaki će biti jednako istinit odgovor na pitanje: kada smo prestali da postojimo, ali ni jedan neće biti opravdanje za to što znamo da nad tuđim grobovima- žalimo sebe!
Nisu nas ONI ubedili da sutra bez njih ne postoji već smo sami pristali da verujemo kako ne postoji, u strahu da će sutra ipak postojati ali da nemamo kome više da nazovemo dobar dan jer smo čoveka u sebi premetnuli u osuđenika na doživotnu robiju, preplašenog od života i mogućnosti pomilovanja za greh koji nismo počinili!
Jednostavno, zavoleli smo svoje tamnovanje verujući da van kazamata više nema ničega što bi nas sačekalo i za šta se vredi boriti…
Bukagije su njihove, ali volja da ih nosimo kao znamenje je isključivo naša!
Strah me je od vere ljudi da nemaju za šta da glasaju, jer umesto glasa imaju još samo tišinu kad pokušaju da vrisnu!
Kažem nemaju za šta a ne za koga da glasaju, jer su nas na onom i sličnim pragovima prokleli da ukoliko ih prekoračimo rizikujemo da sretnemo čoveka, a čovek je, tvrde, najveći teret koji čovek može poneti na sebi!
Jesmo li na kraju zaista prestali da postojimo ili smo tek zastali, strahujući da nemamo dovoljno istine za NJIHOVE laži?!
Nije ovo slovo o izborimo, ne o ovima na kojima glas ubacuje u nekakve kutije već o onim suštinskim- u kojima nema te kutije koja će zbrajati glasove ljudi!
O izborima za čoveka u nama, glasove od kojih će ONI, svi ONI strahovati znajući da više ne pristajemo ni na šta manje od toga da postojimo!
U suprotnom, između predaka i potomaka, prošlosti i budućnosti biće tek pustahija od koje će zazirati!
Sahrana na kojoj smo ispraćali čoveka a žalili za sobom.
Bes koji nam je oglodao živote do kostiju.
Godine u kojima smo sami sebi kidali meso zubima, gladni čoveka…
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
U tu kafanu u prvo doba nisu smeli niti su hteli zalaziti hrišćani, niti se u njoj služilo što drugo do kafa, ratluk i česmenska voda.
Bla, bla, bla… Zbog takvog katastrofalnog razmisljanja i pseudo-mitoloskog palamudjenja, Srbija je tu gde je. I naravno ceo svet je kriv, samo smo cisti kao prvi sneg. A nismo, svi znamo, ali nece nam se da znamo. Jer da priznamo da znamo, morali bi nesto da promenimo. Srbi ne vole promene, narocito one na bolje. Vise vole da kukumacu, bogorade i zale sami sebe po vasceli dan.
Odgovoricu gospodinu Srdjanu
Srbi vole promene, vidite li Vi da nam se od 1991. godine menjaju politicari u krug. Ako vidimo stvari realno i pogledamo kakvi su drugi mi srbi i jesmo cisti kao sneg zasto prvi mislis li da je on najcistiji. Da Vam kazem mi zarko zelimo promene, narod Srbije ispasta zbog toga sto nemamo zakon koji ce da pohapsi lopove i kriminalce koji su od 1991. g. pa do danas pokrali sve drzavne firme, sto se krade i dan danas, i niko nije odgovarao. A masa naroda sa porodicama ostala je bez elementarne egzistencije. Tu je nasa velika greska hocu reci Srba sto nismo slozni pa umesto da kukumacemo kako Vi kazete ustali i doneli zakon koji ce biti kao u svim pravnim drzavama. Vi verovatno dolazite iz grupe koja nema potrebe da kukumace.
Ja ne bih poistovećivao potrebu za istinom sa željom za životom. Nisam često sretao ljude kojima je istina na prvom mestu, iznad svega. Takođe u drugim epohama i u drugim narodima takvi su ljudi retki. Ovde je reč o nečem mnogo opasnijem – gubitku vitalnosti. Kad ne bude nikoga, neće imati ko da promišlja istinu.
Hm,hmm… https://www.prvosu-dosli