KADA SU POLITIČARI AUTISTI, KOJI BI DA BUDU SAVANTI

0
63

 

autor:Vladimir Umeljić

Od samog početka ovog novog, kako geopolitičkog, tako i vojnog, ekonomskog i socijalnog zemljotresa globalnih razmera, stiče se utisak da se vodeći političari Zapada neprestano uživljavaju, praktikuju i potenciraju onu čuvenu sopstvenu dinamiku događaja, koje su sami inicirali, ali su im se oteli kontroli; da se nalaze u jednoj vrsti transa i otuđenja od realnosti, koji blokiraju svako zdravorazumsko razmišljanje, planiranje i komunikaciju.

Oni su ustali da navodno reše jedan problem i – obelodanili sebe kao njegov elementarni, esencijalni deo.Nevaljalo dete je uhvaćeno sa prstima u tegli marmelade a to režija nipošto nije predviđala.

U toj reakciji zaista ima nečeg nedoraslog i malodušnog, dezorijentisanog, fatalističkog, pa u izvesnom smislu(znači samo uslovno rečeno) i autističkog, mada se oni upinju da pokažu svima da je politika njihovasnaga i um („ostrvski dar“), gde su oni nepogrešivi, jer krajnje verzirani, talentovani,nenadmašni.

Pri tome ni u kom slučaju ne želim da povredim ili uvredim autiste.

Ali ako dakle već autisti, onda sve sami genijalni Savanti (otprilike svaki deseti autista), kao što je npr. bio čuveni Kim Pik, koji doduše nije mogao bez tuđe pomoći ni da se obuče, ali jesvoj svetski poznati nadimak „Kimpjuter“ dobiozahvaljujući senzacionalnom „ostrvskom daru“ fotografskog (eidetičkog) pamćenja.

Bilo je naime dovoljno, da mu se kaže naslov knjige i broj stranice, da bi on potom naizust citirao tu stranicu (ili čitav tekst) iz oko 12.000 knjiga, koje je jedan jedini put u svom kratkom životu pročitao.

Ili slepi Lesli Lemke, koji nikad nije progovorio nijednu reč, ali je jednom čuo prenos jednog koncerta na televiziji, potom po prvi put u životu seo za klavir i perfektno izveo dotični Prvi klavirski koncert Čajkovskog.

Srećni narodi, čije vođe poseduju takvugenijalnost u politici!

Zapadni političari istupaju, dakle, sa autoritativne pozicije skoro papinske nepogrešivosti i iznose uvek nove i maltene sholastičke„dokaze“ za to. Ako se ruska strana npr. usudi da pomene njihovo obećanje da se NATO neće širiti ka njenim granicama, oni su uvređeni takvom drskošću, jer da je to tako, to bi bilo neizbrisivo urezano u njihovo eidetičko pamćenje, nije li tako?

A ugovori iz Minska između Rusije i Ukrajine za mirno rešenje krize oko Donbasa? Sa Nemačkom i Francuskom kao garantima i potpisnicima? Koje su Zelenski i njegovi zapadni tutori jednostavno ignorisali, naknadno potvrdili da nikada nisu ni mislili da ih ispune, već da samo kupe vreme, te što bolje naoružaju i indoktrinišu kijevski režim?

Ne, ili su nam ti papiri svojevremeno bili tako podmetnuti, da su se našli u fokusu „slepe mrlje“ našeg duhovnog oka, znači tamo gde nerv vida stiže na mrežnjaču, te ih nismo videli ili su ordinarno lažljivi Rusi i to izmislili a mi tada bili zapravo u Pentagonu, gde nam je Glavnokomandujući virtuozno izvodio Prvi klavirski koncert Čajkovskog.

Ne, mali lapsus, to je bila dobra staraVagnerova muzika u brodvejskom aranžmanu i uz prateći Kan kan plesačica iz pariskog Mulen Ruža.Dakle prava kultura, kakav Čajkovski i slične trice i kučine, tam-tam istočnih primitivaca!

Da Vas podsetimo:  Tata, zašto ste pustili prljavu vojsku da dođe na Kosovo?

Verujte nam vi autisti, mi smo vaši Savanti! Juče, danas, sutra, kraj istorije!

Svakako, gornje se može shvatiti kao (prilično neumešna) satirična televizijska emisija ili kao začetni pokušaj jednog provincijskog amaterskog pozorišta da stane na noge.

Nevolja je, međutim, jer je ovo realnost, jer se pri ovome radi o predvodnicima moćnih nuklearnih sila i o jednom nesumnjivo odsudnom momentu u istoriji čovečanstva.

Postoji li gori trenutak da se svet preobrazi u nepregledni lavirint, u kome iza svakog ćoška vreba nešto nepredvidivo, neuračunljivo i samo opasno? Ne mora se biti Kasandra, da bi se postavilo pitanje – šta je sa učenjem iz istorije i strašnim iskustvom svetskih ratova?

Drugim rečima, ne samo pisanje istorije, već i ona sama je ponovo zapala u ćorsokak.

Emanuel Makron sve češće priziva direktan sukob sa Rusijom i time finalni svetski rat, što i njegovi saveznici (za sada) zapanjeno primaju k znanju i samo se može nagađati šta ga je na to navelo.

Da li je njegov akcionizam zapravo odraz želje da pokaže da nije u stanju nemoćne letargije, već da kipti od (naravno pozitivne) energije, doslednosti i rešenosti da spreči da „NATO-demokratije“ uđu u udžbenike kao samo jedna relativno kratka istorijska epizoda?

Ili mu se možda u nevreme probudila osnovna ljudska savest, jer Zapad se već eto godinama bori do poslednjeg Ukrajinca a u nadi da će pri tome život izgzubiti i što je moguće više Rusa? Ovako ili onako, takva razmišljanja i govor su najblaže rečeno infantilni a primereno, bez dlake na jeziku – ubilački i samoubilački.

No dobro, na sreću ga još nisu podržali Lihtenštajn i Monako, ima dakle nade…

Mada se Rusi, kao i obično, i ovim povodom ponašaju samo nerazumno. Tako njihov glavni obaveštajac Sergej Nariškin nije sraskida da izjavi: „To su krajnje neodgovorne izjave zapadnih političara. Čak se i same izjave mogu smatrati eskalacijom sukoba sa njihove strane” (Politika, 09.05.2024.).

Tja, ko će još razumeti te čudake…

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen sluša obraćanje američkog predsednika Džoa Bajdena na temu „ruske invazije na Ukrajinu” 25. mart 2022. (Foto: Evan Vucci/AP Photo)

Džozef Bajden pumpa uvek nove desetine milijardi dolara u američku vojnu industriju i šalje Zelenskom, koji se začudo još uvek nije preimenovao u Banderovskog, još više oružja, uz to neumorno ponavlja da će to činiti sve dokle god bude bilo potrebno. A kada to postaje nepotrebno?

Kada i poslednji Ukrajinac ode ili pod zemlju ili iz nje?

Velika Britanija pak sanja svoju nepovratno ugaslu imperijalnu prošlost, Poljska čezne za statusom velike sile a liliputanske zemlje u baltičkom području se sa jezom (i opravdano) sećaju Staljinovih vremena i grčevito drže za skute svog zapadnog „Velikog brata“.

Italijani, Grci, Španci i Portugalci uzdišu, sležu ramenima i prilično nevoljno klimaju glavom, Turska se ograđuje od jednoglasnog evroatlantskog eha i bezuspešnonudi posredničke usluge, Mađari i Slovaci sve snažnije podižu glas protiv opasnog igranja vatrom i pozivaju na razum.

Ne gubimo reči o minornom značaju Hrvatske, Slovenije i Crne Gore u ovom kontekstu.

Nemačka se konačno bez packi svojih NATO.tutora, koji od kraja Drugog svetskog rata stražare nad njenim pacifizmom, ponovo intenzivno militarizuje, peva doduše solidarno u zapadnom horu, ali očigledno razmišlja i o budućnosti.

Da Vas podsetimo:  Srebrenica u Ujedinjenim nacijama, ili: Gde je Vanuatu i šta kaže Nikolaj Patrušev?

Tako Berlin, pored ostalog, gleda da što pre konsoliduje „svoje“ balkansko dvorište i konačno zaokruži istorijsku reviziju svojih teških poraza u svetskim ratovima, u ovoj oblasti naravno – nanetim im od Srba.

Zato sad ona interesno motivisana i drastična revizija pravne definicije zločina genocida, koju je spremno izvršio Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY), mora da dobije dodatnu „međunarodno-pravnu legitimaciju“ u UN.

A „genocidni Srbi“ moraju da ostanu parije i raskomadani, i da služe kao taoci za potkusurivanje, bilo u užoj Srbiji, bilo u okolnim, pronemački i antisrpski nastrojenim državnim i paradržavnim tvorevinama.

Nemačka kalkuliše godinama i decenijama unapred, stremi ka što jačoj polaznoj poziciji, kada se po završetku krize ponoovo budu delile karte u večitom nadgornjavanju država i naroda.

Jer varaju se svi oni, koji od (neminovne) pobede Rusije u Ukrajini očekuju, da će to biti nekakav novi „kraj istorije“ i značiti katastrofalnu propast Zapada, ne, on će ostati veliki igrač n u dolazećem novom svetskom poretku, u novom globalnom geopolitičkom i geoekonomskom odnosu snaga u svetu.

No biće sveden na svoju pravu meru, veliki među velikima, (ne)jednak među (ne)jednakima.

To je budućnost, za koju se Nemačka sprema, reklo bi se u mnogo većoj meri, po običaju mnogo solidnije nego što to čine druge „NATO-demokratije“ No teško da će i Berlin ostvariti svoje očigledno odavno zacrtane i neprevidivo maksimalističke ciljeve, naime, stari/novi status velike sile sa izlaskom na Jadransko more i neposrednom granicom ka Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji….

Jer Srbi nisu doduše nekakvi genijalnii Savanti, ali nisu ni autisti.

Vratimo se kratko na pitanje – šta je sa učenjem iz istorije i strašnim iskustvom svetskih ratnihkataklizmi?

Već i svetski ratovi su se, to se danas može prilično jasno sagledati, prevashodno vodili protiv Istoka, protiv Rusa, usput i Srba, itd. a tadašnja raskoljenost u zapadnom taboru može se shvatiti kao jedna vrsta porodične svađe, kao borba za prevlast i preuzimanje vođstva u okviru naroda zapadne kulturološke tradicije.

Nemačka je dva puta bila udarna pesnica Zapada, ali njena specifična, jer krajnje brutalno ogoljena radikalnost, ideološki ekstremizami samoprecenjivanjesu doživeli fijasko završetkom Drugog svetskog rata.

Pitanje vođstva je time bilo rešeno i ona vraćena u porodično okrilje.

Bilo je znači samo pitanje vremena kada će se isti scenario pri borbi za svetsku prevlast ponoviti. Danas su,međutim, prisutnadva nova elementa u ovoj „igri bez granica“, Zapad je sada po prvi put zaista ujedinjen i – nuklearno oružje je faktor, koji postavlja u pitanje opstanak čovečanstva. Drugim rečima, u slučaju još jedne takve reprize istorije, čitav ljudski rod bi po skoro svakom zakonu verovatnoće bio gubitnik.

Potreban je definitivno jedan novi i mnogo razumniji način razmišljanja.

Jedan enormni aktuelni problem predstavlja, dakle, odbijanje zapadnih vodećih elita da se suoče sa stvarnošću, nespremnost da razmisle kako da ograniče štetu, odnosnonesposobnost da prestanu da rade (kao i obično) samo u korist tuđe, već sada i u korist sopstvene štete.

Da Vas podsetimo:  Narcis - idealni vladar okupirane države

Ova asocijacija na njihovo, u izvesnom smislu autističko ponašanje se, znači, odnosi u prvoj liniji na njihovu reakciju na izazove današnjice, koja u sebi zaista ima nečeg nedoraslog i malodušnog, dezorijentisanog, apsolutno neprimerenog.

A u prvoj liniji – teško razumljivog.

Bilo bi, naime, u konkretnom slučaju već dovoljno da bez ikakve halabuke, bez ikakvog izlaženja u javnost, Zapad zategne svoje konce, natera svoju banderovsku marionetu u Kijevu da u skladu sa pozitivnim ukrajinskim zakonima raspiše već predviđene izbore i da ga potom, isto tako ćutke ne podržava u izbornoj kampanji.

Sve zapravo samo demokratski i pravno utemeljeno, zar ne?

Jer vrlo teško, sa verovatnoćom od preko 90%, on ne bi bio i sledeći predsednik države, i novim vlastodršcima bi bio otvoren put ka kraju krvoprolića, ka pregovorima i mirnom rešenju sukoba.

A Volodimiru Zelenskom se (još jedan mali izlet u satiru) može ponuditi holivudski azil, da ne bi došao u mučnu situaciju da za sva svoja činjenja odgovara pred svojim narodom, i u američkoj „fabrici snova“ potomneko možda dođe na ideju da snimi film o ukrajinskom „ocu otadžbine“ Stepanu Banderi i njegovim krvavim pogromima nad Jevrejima i Rusima u Drugom svetskom ratu, i ponudi mu glavnu ulogu.

Možda dobije i Oskara za to, ko zna?

Iako je od samog početka aktuelne krize bilo kristalno jasno, da je nemoguće da Ukrajina vojno pobedi i baci na kolena Rusiju, kako su to nadmoćnoprorokovali i svečano najavljivali vodeći zapadni političari,odnosno da postoji jedna jedina mogućnost ruskog poraza a to je da dođe do opšteg nuklearnog rata, posle koga bi svi bili gubitnici.

Sve ostalo su bile i ostale „moje pesme, moji snovi“, politička bezobzirnost, beščašće i beskrupuloznost i nešto, što bi se uslovno rečeno moglo očekivati od autista, koji bi hteli da budu Savanti.

Tu ne pomažu ni ekstremni, krajnje maštoviti napori „NATO-demokratija“, ideje skoro na granici genijalnosti, kao npr. činjenica da „SAD vrbuju pripadnike latinoameričkih narko kartela, koji se trenutno nalaze u zatvorima, nudeći im slobodu i oproštaj, ukoliko se odluče da se bore za Ukrajinu i popune ukrajinske redove.“ (Politika, 08.05.2024.).

Ko će ako ne teški kriminalci da se izbori za demokratiju, pravdu i istinu?

Zaključno i još jednom, iskreno se nadam da ovim izlaganjem nisam povredio i uvredio autiste. U tom slučaju se od srca izvinjavam, to mi apsolutno nije bila namera. Jer ti naši sugrađani i ravnopravni građani sveta su ne samo apsolutno punovredni ljudi, čiju različitost medicina a time i socijalna zajednica jednostavno još uvek nije u dovoljnoj meri odgonetnula i shvatila.

Oni uz to nikada nisu činili porazne greške političara, živeli njihovo po pravilu agresivno samoljublje, manifestovali svoju posvećenost kultu bliznakinja arogancije i ignorancije, i vodili svet iz jedne katastrofe u drugu.

Čast izuzecima. Ali to su i autisti, koji samo obogaćuju ovu Božiju baštu, što se za političare ne može bezuslovno reći.

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime