Gračanica kao istražni zatvor, Dečani kao prostor partijske škole, a hram Svete Trojice u Đakovici kao spomenik koji je komunistička vlast srušila.
Postoje delovi naše istorije o kojima se decenijama govorilo tiho, šapatom ili nikako, ne zato što nisu postojali, već zato što se nisu uklapali u sliku prošlosti koju je posle Drugog svetskog rata stvarala nova komunistička vlast.
Ono što je bilo pre revolucije proglašavano je zastarelim, ono što je bilo vezano za Crkvu potiskivano je na marginu, a ono što je podsećalo na srpsku državnost, vojsku, tradiciju i nacionalno pamćenje i rodoljublje često je posmatrano kao nešto što treba preoblikovati, umanjiti ili ukloniti.
Zato danas, kada govorimo o srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, ne smemo da pamtimo samo jedan deo njihove istorije.
Moramo da pamtimo sve.
Moramo da znamo šta su preživele pod Osmanlijama, šta su doživele u svetskim ratovima, šta im se dešavalo posle 1945. godine i šta su preživele tokom tragičnih događaja krajem XX veka… i 2004.
Jer ako istoriju podelimo tako da iz nje izbacimo sve što nam danas nije politički udobno, onda više ne čuvamo istoriju, već stvaramo novi mit.
A istina nam je potrebnija od mita.
GRAČANICA I ISTRAŽNI ZATVOR
Gračanica je jedna od najvećih srpskih svetinja, zadužbina kralja Milutina iz početka XIV veka i jedno od najvrednijih svedočanstava srpske srednjovekovne kulture.
Ali malo se govori o jednom periodu njene novije istorije.
Patrijarh srpski Pavle, koji je decenijama živeo i služio na Kosovu i Metohiji, ostavio je svedočenje da je Gračanica posle Drugog svetskog rata jedno vreme bila korišćena kao istražni zatvor nove vlasti i da su zatvirenici držani čak i u priprati hrama.
To nije priča nastala na internetu… to je svedočenje samog patrijarha.
Zamislite samo tu sliku. Hram koji je podigao srpski kralj, hram čije su freske preživele vekove, hram u kojem su se Srpske generacije molile Bogu, u jednom trenutku postaje mesto u kojem ljudi čekaju istragu nove vlasti.
To nije samo pitanje promene namene jednog prostora… to je duhovno sknavljenje.
To je simbol jednog vremena u kojem je nova ideologija pokušavala da pokaže da više ništa nije sveto osim onoga što je ona sama proglasila svetim.
Ali Gračanica je preživela.
I tu počinje njena najvažnija poruka.
Vlast se promenila… sistem se promenio… ideologija je nestala… a Gračanica je ostala.
DEČANI I ODUZETA ZEMLjA
Još snažniji primer predstavljaju Visoki Dečani. Manastir Svetog kralja Stefana Dečanskog vekovima je živeo ne samo od molitve svojih monaha već i od zemlje koju su mu ostavljali ktitori i kasniji darodavci, jer je manastirski posed bio materijalna osnova za život bratstva i očuvanje same svetinje.
Posle Drugog svetskog rata veliki deo te imovine je oduzet, otet.
U crkvenim dokumentima iz 1947. godine govori se o tome da su Dečani pretrpeli veliku štetu, da im je zemlja gotovo sva oduzeta, da su šume posečene i popaljene, a vinogradi i voćnjaci uništeni.
Kasnije se u literaturi i istorijskim pregledima navodi da je manastiru oduzeto oko 800 hektara zemlje i šume.
Kada jednoj monaškoj zajednici oduzmete zemlju, vi joj ne oduzimate samo imovinu.
Oduzimate joj deo ekonomske samostalnosti, deo mogućnosti da sama održava svoj manastir i deo materijalne osnove na kojoj je vekovima počivao njen život.
PARTIJSKA ŠKOLA U MANASTIRU
A onda dolazi još jedna činjenica o kojoj se takođe malo govorilo.
Prema objavljenoj građi iz Dečanske riznice, posle rata manastirske zgrade su stavljene pod državnu upravu i u konacima je jedno vreme bila smeštena i partijska škola „Maršal Tito“.
Ovde je važno biti precizan.
Ne treba reći da je ceo manastir bio pretvoren u „Titovu političku školu“.
Treba reći ono što izvori potvrđuju. U manastirskim konacima jedno vreme bila je smeštena partijska škola koja je nosila ime „Maršal Tito“.
I to je dovoljno snažna činjenica.
Jer manastir koji je podigao srpski kralj kao zadužbinu Bogu i koji je vekovima bio mesto molitve i duhovnog života, u novom sistemu dobija jednu potpuno drugačiju funkciju.
Stara duhovna škola zamenjena je školom jedne nove ideologije.
Samo što ideologija nije pobedila vreme.
Hvala Bogu… partijska škola je nestala, komunistički sistem je nestao. A Dečani su ostali.
ĐAKOVICA, MESTO GDE JE UNIŠTENO PAMĆENjE
A onda dolazimo do Đakovice.
Ovde je priča još teža, jer nije reč samo o oduzimanju imovine ili promeni namene prostora.
Reč je o rušenju hrama koji je bio zamišljen i kao mesto molitve i kao mesto nacionalnog sećanja.
Saborni hram Svete Trojice u Đakovici građen je od 1936. do 1940. godine i bio je zamišljen kao spomen hram i kosturnica.
U njegovoj kripti bilo je predviđeno čuvanje zemnih ostataka stradalih u ratovima 1912. do 1918. godine.
Dakle, to nije bio samo hram.
To je trebalo da bude mesto na kojem će se narod sećati svojih mrtvih.
Mesto gde će potomci dolaziti da upale sveću. Mesto koje će svedočiti o jednoj generaciji koja je prošla kroz ratove, stradanja i oslobođenje.
A onda je 1949. godine taj hram srušen.
Prema podacima koji se navode u Srpskoj enciklopediji i drugim istorijskim publikacijama, hram je miniran na Savindan, 27. januara 1949. godine.
Zamislite težinu te činjenice.
Hram posvećen Svetoj Trojici, spomen mesto i kosturnica, ruši se posle rata, u vreme mira i u vreme vlasti koja je sebe predstavljala kao nosioca novog društva… i to na Savindan.
A onda dolazi deo koji je postao jedan od najpotresnijih simbola odnosa nove vlasti prema starom pamćenju.
Na mestu hrama uređen je prostor koji je kasnije dobio drugu javnu namenu, a od građevinskog materijala porušene crkve, prema izvorima koji se bave istorijom Đakovice, napravljen je javni toalet.
Srušen je hram koji je bio zamišljen kao spomen kosturnica, a njegove cigle su upotrebljene za izgradnju javnog toaleta.
To je pokušaj promene prostora pamćenja.
Na istom mestu je kasnije, devedesetih godina, podignut novi hram Svete Trojice.
A onda je i taj hram doživeo tragičnu sudbinu. Posle 1999. godine bio je oskrnavljen, zapaljen i na kraju miniran i porušen.
Tako je jedna lokacija u Đakovici tokom pola veka postala svedok dva različita perioda razaranja srpskog duhovnog nasleđa.
Prvi put hram je srušen u vreme komunističke vlasti.
Drugi put novi hram je uništen u tragičnim događajima posle 1999. godine… u šiptarskom zulumu.
Ne treba te dve epohe izjednačavati, jer su istorijske okolnosti, ideologije i akteri bili različiti.
Ali jedna činjenica ostaje strašna.
Na istom mestu dva puta je nestajao srpski hram.
ISTORIJA NE SME DA BIRA ŠTA ĆE PAMTITI
Zato danas moramo da govorimo o ovim stvarima bez straha, ali i bez istorijskog falsifikovanja.
Ne treba nam preterivanje, izmišljanje, dodavanje detalja koji nisu dokazani.
Jer istina je dovoljno snažna.
Imamo svedočenje patrijarha Pavla o Gračanici. Imamo dokumenta o stradanju i oduzimanju dečanske imovine. Imamo arhivsku građu o korišćenju manastirskih prostora.
Imamo podatke o rušenju hrama Svete Trojice u Đakovici.
Imamo svedočenja, knjige, arhive i istorijske radove. I sve to treba sakupiti na jednom mestu.
Naš problem nije samo u tome što je neko pokušavao da izbriše istoriju.
Naš problem je i u tome što smo posle svega ponekad sami prestajali da je zapisujemo.
A ono što nije zapisano lako postaje tuđa priča.
KAMEN PAMTI
Možda je zato najlepša slika cele ove priče upravo ona najjednostavnija.
Komunistička vlast je prošla, Jugoslavija je prošla, partijske škole su nestale. Ljudi koji su bili uvereni da će njihov sistem trajati vekovima više nisu deo političke stvarnosti.
A Gračanica i Dečani i dalje stoje… njihove freske i dalje svedoče… njihovi monasi i dalje služe… njihova zvona i dalje govore jezikom koji je stariji od svake ideologije.
A tamo gde je u Đakovici srušen hram Svete Trojice, istorija nije prestala da postoji samo zato što je hram uklonjen.
Naprotiv.
Njegovo rušenje postalo je deo istorije. I danas, kada znamo šta se dogodilo, imamo obavezu da to pamtimo. Ne da bismo mrzeli bilo koga ili da bi se svetili. Ne da bismo svoju decu učili osveti… nego da bismo ih naučili istini.
Da znaju ko je podizao svetinje, da znaju ko ih je rušio a ko ih je branio… da znaju ko ih je sačuvao.
I da razumeju da se narod ne čuva samo granicama i državnim institucijama. Narod se čuva i pamćenjem. Čuva se jezikom, verom, knjigom, pričom koja se prenosi sa oca na sina.
Zato treba pisati o Gračanici, Dečanima, Đakovici… Treba pisati o svakoj crkvi i manastiru koji su stradali.
Jer ako mi ne budemo čuvali svoje pamćenje, neće ga čuvati oni koji su nekada pokušavali da ga izbrišu… a ni njihovi potomci.
Komunistička vlast je mogla da zatvori i oskrnavi vrata Gračanice, da oduzme i otme zemlju Dečanima i da sruši hram Svete Trojice u Đakovici. Ali nije mogla da sruši ono što je vekovima bilo upisano u pamćenje naroda.
Zato danas kamen mora da govori. Dok još imamo ko da ga čuje.
A ovakvih primera je mnogo… nisu jedini koji su oskrnavljeni.
*Ovaj tekst je pisan i inspirisan govorom Antinija Đurića, koji je zabeležen i video prilogom.
Eto jednog malog dela komunističkih zločina.A ko da ih nabroji.A ko da sve do danas nabroji koliko su zla naneli i nanose,samo da se održe i ne iznese se u javnost preko javnoh glasila koje su oni zatvorili videvši da je 2000 počela istina da se iznosi,pa da bi je sakrili.Evidentno je da je sve ovo danas isti cilj,održanje komunističkog poretka uvijenog u “novotariju“ potpomognutu onim istim zapadom koji ih je i stvorio i održavao do nanas i održavaće ga i dalje samo da se planski uništava pravoslavlje,uostalom kao i u Rusiji,kao zaštitnici pravoslavlja.I u njoj su planski uveli komunizam i planski proširivali to zlo.A sve će biti jasno ako se pogleda struktura onih koje su sa titom doveli i koji su održavani posle njega do danas.Pa ko bi od normalnih ljudi izabrao taj ološ,nego oni.Ako pogledamo kakav su oni svet napravili,kojima je satanizam zamenio Boga,onda se sve uklapa u tu monstruoznu tvorevinu.A dokaz je i koga su zločinac tito i njegovi satrapi koristili nakon okupacije Srbije za izvršenje komunističkih zločina,sve naj gori ološ.Uostalom danas je ogledalo 1944 – 45. kako se organizovali da sačuvaju okupacionu vlast.Danas je ista priča,i isti scenario,samo što to izvode deca titovih zlikovaca.Zato i ovaj članak i kaže,ne sme se ovo zaboraviti,već se mora preneti svakom mladom Srbinu koji ne zna za ove i druge zločine tita i njegovih komunističkih zlikovaca.Ja ću samo ponovo navesti samo jedan od mnogobrojnih zločina “zločine na starom savskom mostu u Šapcu“ i o pamćenju i podizanju male crkve izgrađene na obali Save u kojoj će se žitelji Šapca moliti za duše zverski ubijanih Šapčana koje su komunistički zločinci i mesni ološi ubili na zverski način bacivši ih u Savu,valjda da se sastanu sa mučenim Srbima koji su plutali od Jasenovca,logora koji je radio dok su komunisti vršili okupaciju Beograda i cele Srbije.Za sve zločine su krivi svi komunisti koji su pomagali titu,tu nema dvojbe,jer su zacementirali te zločine na KiM baš u skupštini 1974,proglasivši KiM odvojenom od Srbije.