OD „Za dom spremni“ DO „Ubij Srbina“: DECENIJE ANTI -SRPSKE MRŽNjE KOJE HRVATSKA NIJE ISKORENILA
Dok se Srbiji ovih dana ponovo drže lekcije o prošlosti, ratu i načinu na koji srpski narod treba da pamti svoje mrtve, u Hrvatskoj i dalje opstaju pojave koje su direktno usmerene protiv Srba — od ustaške simbolike i parola do pritisaka na srpsku manjinu. Najopasnije je što se deo tog nasleđa sve više prenosi na generacije koje ratove devedesetih nisu ni zapamtile.
Nije potrebno tvrditi da svaki Hrvat mrzi Srbe.
To nije ni tema ovog teksta.
Tema je ono što je godinama vidljivo u hrvatskom javnom prostoru i što su, u velikoj meri, zabeležile i same hrvatske institucije.
Tema su ustaški simboli.
Tema je pozdrav „Za dom spremni“.
Tema su pokliči „Ubij Srbina“.
Tema su napadi na srpske kulturne manifestacije.
Tema je način na koji se deo tih pojava relativizuje, opravdava ili predstavlja kao patriotizam.
I, na kraju, tema je pitanje kako je moguće da se sve to i dalje pojavljuje više od tri decenije posle rata i više od osam decenija posle stvaranja NDH.
OVO VIŠE NIJE SAMO SRPSKA TVRDNjA
Postoji jedan važan razlog zbog kojeg o ovoj temi treba govoriti bez uvijanja.
Ne moramo se oslanjati samo na srpske medije.
Pučka pravobraniteljka Republike Hrvatske u svom izveštaju za 2025. godinu beleži porast negativnih stavova prema pripadnicima srpske nacionalne manjine, kao i porast govora mržnje, etnički motivisanih incidenata i pritisaka na srpske kulturne i komemorativne programe.
U istom izveštaju posebno se govori o sve prisutnijoj ustaškoj simbolici i pozdravu „Za dom spremni“.
Drugim rečima, institucija čiji je posao da štiti ljudska prava u Hrvatskoj sama upozorava da problem postoji.
I to ne od juče.
„Za dom spremni“ NIJE BEZAZLENI POZDRAV
Oko ovog pozdrava u Hrvatskoj se godinama vode političke rasprave.
Ali njegovo istorijsko poreklo nije misterija.
„Za dom spremni“ bio je službeni pozdrav ustaškog pokreta i Nezavisne Države Hrvatske — režima koji je sprovodio sistematski progon i masovne zločine nad Srbima, Jevrejima, Romima i političkim protivnicima.
I same hrvatske institucije su više puta potvrdile da njegova javna upotreba nije prihvatljiva.
Visoki prekršajni sud Hrvatske objavio je stav da samostalna upotreba pozdrava „Za dom spremni“ u javnom prostoru nije dozvoljena, dok je Ustavni sud u više navrata podsetio na njegovu vezu sa ustaškim režimom.
Ali onda dolazimo do stvarnosti.
Prema podacima koje je Pučka pravobraniteljka navela u svom izveštaju, tokom cele 2025. godine pokrenuti su prekršajni postupci protiv samo 23 osobe zbog upotrebe „Za dom spremni“.
Istovremeno, javna upotreba tog pozdrava postala je sve vidljivija.
To nije dokaz da niko nije kažnjen.
To je dokaz nečeg drugog:
sankcionisanje očigledno nije uspelo da spreči njegovu sve širu javnu upotrebu.
KADA USTAŠKA SIMBOLIKA POSTANE MASOVNI SPEKTAKL
Tokom 2025. godine hrvatska Pučka pravobraniteljka javno je reagovala na pojave ustaške simbolike i ustaških pesama na javnim mestima.
U njenoj reakciji pominju se i snimci na kojima se uz „Za dom spremni“ pojavljuje i fašistički pozdrav.
Umesto da se takve pojave tretiraju kao potpuno neprihvatljive, u delu javnosti usledila je relativizacija.
Upravo na to pravobraniteljka upozorava: na pokušaje da se problematična simbolika predstavi kao nešto bezazleno, kao „domoljublje“, ili kao deo ratne tradicije koji ne treba preispitivati.
A onda je došao Vukovar.
Krajem avgusta 2026. godine Marko Perković Tompson nastupio je pred više od 100.000 ljudi.
Tokom izvođenja „Bojne Čavoglave“ sa bine je upućen poziv „Za dom“, a publika je odgovorila „Spremni“.
Pred masom koja se merila desetinama hiljada ljudi, ustaški pozdrav ponovo je postao deo masovnog javnog događaja.
I tu više nije reč o tome šta misli jedan čovek.
Problem je što je jedan ustaški simbol ponovo dobio ogroman javni prostor i masovnu publiku.
OD „Za dom“ DO „Ubij Srbina“
Još direktniji primer odnosa prema Srbima vidi se na sportskim tribinama.
U Skadru je 2016. godine, na utakmici Hrvatske i tadašnjeg predstavnika Kosova, zabeleženo zajedničko skandiranje „Ubij Srbina“.
Srbija nije igrala tu utakmicu.
Nije bilo srpske reprezentacije kao protivnika.
Ipak, Srbin je postao meta.
FIFA je zbog ponašanja navijača kaznila Hrvatski fudbalski savez sa 50.000 švajcarskih franaka, a Fudbalski savez Kosova sa 30.000.
Osam godina kasnije, na Evropskom prvenstvu u Hamburgu, Hrvatska je igrala protiv Albanije.
Ponovo nije bilo Srbije na terenu.
I ponovo su se čuli pokliči „Ubi, ubi Srbina“.
Fudbalski savez Srbije zbog toga je uputio dopis UEFA.
U julu 2024. godine slična stvar dogodila se u Elbasanu, na utakmici Egnatije i Borca iz Banjaluke. Sa tribina su se čuli pokliči „Ubij Srbina“ i „Ubij, zakolji da Srbin ne postoji“, posle čega je utakmica nakratko prekinuta.
Godine prolaze.
Stadioni se menjaju.
Rivali se menjaju.
A poklič ostaje isti.
A ONDA SU GA NAUČILA DECA
I tu dolazimo do najmračnijeg dela ove priče.
Deca iz jednog splitskog kluba su 2023. godine na međunarodnom fudbalskom turniru na Ilidži skandirala „Ubij, ubij Srbina“.
Organizatori su reagovali: ekipa je izbačena sa turnira, a trener se izvinio.
To je bila ispravna reakcija.
Ali ona nije mogla da izbriše pitanje koje je ostalo iza celog slučaja:
Kako deca koja nisu živela tokom rata nauče ratni poklič?
Ona nisu izmislila te reči.
Nisu pisala pesme.
Nisu organizovala navijačke grupe.
Nisu postavljala simbole po stadionima.
Deca su slušala odrasle.
I onda su ponovila ono što su čula.
Zato problem više nije samo u jednom detetu ili jednom treneru.
Problem je u kulturnom okruženju koje deci može da ponudi mržnju prema susednom narodu kao deo „navijanja“, „patriotizma“ ili zabave.
NAPADI NA SRPSKU KULTURU
Nije sve ostalo na stadionima.
Hrvatska Pučka pravobraniteljka u izveštaju za 2025. beleži i pritiske na srpske kulturne i komemorativne programe.
Jedan od najozbiljnijih slučajeva dogodio se u Splitu, kada je grupa muškaraca upala u prostor Gradskog kotara Blatine i sprečila održavanje programa u okviru Dana srpske kulture.
Policija je, prema dostupnim informacijama, devetoricu muškaraca krivično prijavila.
Ovo je važno.
Jer Srbi u Hrvatskoj nisu samo statistika u popisu stanovništva.
Oni su zajednica sa svojim jezikom, kulturom, običajima, institucijama i pravom da to nasleđe slobodno čuvaju.
Kada neko fizički sprečava održavanje srpskog kulturnog programa, to nije „drugačije mišljenje“.
To je pritisak na pravo jedne manjine da bude ono što jeste.
KONTINUITET NIJE ISTO ŠTO I KOLEKTIVNA KRIVICA
Ovde treba biti potpuno jasan.
Govorimo o kontinuitetu pojava koje su usmerene protiv Srba ili normalizuju simbole i ideologiju koja je istorijski bila duboko anti-srpska.
Taj kontinuitet se vidi u različitim oblicima.
Ustaška simbolika.
Pokliči protiv Srba.
Napadi na srpske kulturne manifestacije.
Vandalizam.
Relativizacija zločina NDH.
Pokušaji da se ustaški simboli predstave kao deo modernog hrvatskog patriotizma.
Svaki pojedinačni slučaj može se proglasiti incidentom.
Ali kada se iste pojave ponavljaju iz godine u godinu, onda više nije dovoljno reći: „To su samo ekstremisti.“
Pitanje postaje:
Zašto ih društvo nije uspelo marginalizovati?
ISTI ARŠIN MORA DA VAŽI ZA SVE
Upravo zato je licemerno kada se Srbiji ovih dana drže lekcije o suočavanju sa prošlošću.
Ratko Mladić je pravosnažno osuđen pred međunarodnim sudom.
To je činjenica.
Ali činjenica je i da deo srpskog naroda na njega gleda kao na ratnog komandanta koji je branio Republiku Srpsku i da ima sopstveno sećanje na ratove devedesetih.
Srbima niko ne može propisati šta moraju da osećaju na sahrani čoveka kojeg deo naroda doživljava kao svog ratnog komandanta.
Skoro četvrtina mladih Hrvata bi danas podržala ustašku NDH, što je značajan porast u odnosu na pre pet godina.
Porast podrške NDH je posebno izražen među muškarcima, stanovnicima Dalmacije i biračima HDZ-a i Domovinskog pokreta.
Gotovo svaki četvrti Hrvat mlađi od 24 godine danas bi bez oklevanja stao uz jedinice ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH) kada bi u Drugom svetskom ratu morao da bira stranu. U ovom zabrinjavajućem trendu prednjače muškarci, stanovnici Dalmacije, kao i birači vladajućeg HDZ-a i desničarskog Domovinskog pokreta.
Ovo su šokantni rezultati nedavne analize hrvatskog Instituta za društvena istraživanja, sprovedene prošle jeseni, neposredno nakon masovnog koncerta Marka Perkovića Tompsona. Istraživači su građanima postavili jedno jednostavno, ali duboko polarizujuće pitanje: Na čiju biste stranu stali u Drugom svetskom ratu – antifašističkog partizanskog pokreta ili jedinica NDH?
Isto tako, Hrvatima niko ne spori pravo da pamte svoje veterane i svoju istoriju.
Ali ako se od Srba traži da se suočavaju sa svakim zločinom, svakim spornim simbolom i svakom spornom ličnošću iz sopstvene prošlosti, onda isti aršin mora da važi i za Hrvatsku.
Ne može jedan standard da važi u Beogradu, a drugi u Zagrebu.
Ne može se od Srbije zahtevati da bude besprekorna dok se u Hrvatskoj pozdrav povezan sa ustaškim režimom masovno ponavlja pred ogromnom publikom.
Ne može se tražiti osuda nacionalizma samo od Srba, dok se anti-srpske parole na tribinama proglašavaju „navijačkim incidentima“.
NAJVEĆI ISPIT TEK DOLAZI
Najveće pitanje više nije šta misle ljudi koji su ratovali devedesetih.
Oni su već formirali svoja uverenja.
Pitanje je šta će misliti deca rođena dvadeset, trideset godina posle rata.
Ako dete na fudbalskom turniru nauči „Ubij Srbina“, onda je negde u njegovom okruženju ta rečenica postala prihvatljiva.
Ako dete vidi „Za dom spremni“ na zastavi i čuje ga u masi od sto hiljada ljudi, onda mu odrasli šalju poruku da taj simbol nije nešto čega treba da se stidi.
Ako mu istovremeno govore da je ljubav prema Hrvatskoj neodvojiva od takvih simbola, onda se stvara opasna zamena teza:
mržnja prema drugom predstavlja se kao ljubav prema sopstvenom.
A to je put kojim su evropska društva već jednom krenula.
I svi znamo kuda je taj put vodio.
SRBIJA NE TRAŽI NIŠTA VIŠE OD ISTOG ARŠINA
Srbija ne treba da beži od sopstvene prošlosti.
Ne treba da opravdava zločine.
Ne treba da štiti nikoga samo zato što je Srbin.
Ali isto tako ne treba da prihvati da joj drugi narodi i države drže moralne lekcije dok u sopstvenom dvorištu ne rešavaju probleme koje njihove institucije same prepoznaju.
Ako je mržnja prema drugom narodu opasna — onda je opasna uvek.
Ako je veličanje zločina nedopustivo — onda je nedopustivo za sve.
Ako je fašistička simbolika neprihvatljiva — onda ne može postati prihvatljiva samo zato što je obučena u boje nacionalne zastave.
I ako želimo Balkan u kojem naša deca neće naslediti ratove svojih dedova, onda moramo prestati da im ostavljamo njihove pesme, pokliče i mržnju.
Jer najopasniji trenutak nije kada mržnju izgovori čovek koji je rat preživeo.
Najopasniji je kada je prvi put izgovori dete koje rat nikada nije videlo.
Na dečijem turniru u Sarajevu deca pevaju : ,,Ubij Srbina!”
Šta je i dalje aktuelno u zemlji članici EU u 21. veku? Pre nekoliko dana u Vukovaru je održan koncert Marka Perkovića Tompsona. Tokom koncerta, dronovi su na nebu, između ostalog, formirali veliki simbol HOS-a, uz ustašku parolu „Za dom spremni“. Ali ko su zapravo bili pripadnici HOS-a? Hrvatske obrambene snage, poznatije kao HOS, bile su vojna formacija Hrvatske stranke prava, osnovana početkom devedesetih, tokom rata u Hrvatskoj. Njihove uniforme, oznake i pozdrav bili su inspirisani ustaškim pokretom iz perioda Nezavisne Države Hrvatske.
Autor: Mara Sinjanka
Izvor: Uskok
