Ne stižu valjda, od Karleušinog mladeža, Aleksandre i Davida, nominacija i tračeva. Bitnije su im, čini se, te teme. Svi oni koji su opsedali porodicu i prijatelje, kako bi iskopali (ili izmislili) neku pikanteriju posle njegove smrti, prećutali su šestomesečni pomen, ne pojavljujući se. Nije bilo bliceva, fotoaparata, senzacionalnih naslova. Smrt, u medijima, brzo postane bajata vest, a život mladog i divnog čoveka, to za one koji se novinarima nazivaju nikada nije ni bila vest. Ne mari puno za “savest” mojih kolega ni porodica, a ni prijatelji – novinari ga se nisu setili, ali ga zato svi mi ostali nismo, a vala ni nećemo zaboraviti. Ni na pomen, ni na dan pomena, ni dan posle njega, ni godinu, pa ni godinama kasnije.
Ubodi u srce 28. oktobra prošle godine usmrtili su našeg prijatelja, brata, drugara Stefana Stevanovića, ali ga dakako, vreme je pokazalo i tek će pokazati nisu i ne mogu ubiti – nije dovoljno oštro ni sečivo ni mržnja pomahnitalog ubice da uništi takvo srce, ono je, vala, nastavilo kucati i nakon što je pokopano. Na kraju krajeva, sada kada gledam, sa ove distance, verovatno je prošao bolje od nas – pa, hajde da pogledamo realno. Izgubio je život, a dobio večnost. Samo je onim njegovim ležernim korakom odšetao sa detelinarskog betona u legendu, “prešao ulicu”, odakle nas, čini mi se, i sada gleda sa tim teško opisivim osmehom.
Koliko je samo vremenom, imajući u vidu broj tragedija, postal otrcana ona fraza ili parola “Živiš” – u Stefanovom slučaju, tu su brojne stvari koje potvrđuju upravo tu tezu. Mural, koji sa zida i opominje i podseća, to parče fasade u koje smo pokušali utisnuti svu magiju koju je nosio u sebi; majice sa njegovim likom; memorijalni turnir koji je u pripremi; tetovaže – a, opet, sve su to sitnice.
Sitnice u odnosu na ono najbitnije: da, Stefan stvarno živi i nikada nije prestao, nikada ni neće. Živi, jer nam je u mislima kad god udari flaša o flašu uz ono “uzdravlje; kad god pogledamo na stolicu odakle nas je ne samo posmatrao, nego i čuvao, tako praznu; živi jer njegov odsmeh odzvanja kroz svaki korak detelinarskim asfaltom, kroz svaku šalu i svaki pogled.
Uzalud si krvniče potegao taj nož, tako mali i mizeran: nijedno sečivo još kroz večnost nije prošlost i nijedno sečivo još legendu nije iseklo. Znam, tamo u toj ćeliji, ostaje ti samo da budeš ljubomoran: on i dalje živi, a ti to nikada ni nisi. Nisam, dakle, danas ni tužan, ni pokunjen, ni nostalgičan. Nemam ni razloga za to. Ponosan sam. Ne na sećanje, jer se sećaš onoga što je prošlo: a, Stefan… Stefan je bio i biće.
Tomo Lovreković
Izvor: nacionalist.rs
