Kafanski čovek i Božiji čovek

Smatram stoga da je potrebno pogledati oba filma, prvo „Tomu“ pa onda „Božijeg čoveka“, kako bismo nakon gledanja prvog bili „uplakani“ i sa pravom zabrinuti i upitani nad sopstvenom sudbinom u ovom svetu, a da bismo nakon gledanja drugog uvideli da život itekako ima smisla i da ništa nije uzaludno za onoga ko se drži Boga

U razmaku od nedelju dana gledao sam film „Toma“ o životu čuvenog pevača i film „Božiji čovek“ o životu čuvenog svetitelja Nektarija Eginskog. Kroz sagledavanje reakcija koje su izazvali kod publike i poruka koje nose, možemo saznati dosta toga o svom kolektivnom duševnom stanju.

Naime, film o Tomi je kako nedeljama slušamo „rasplakao Srbiju“, i dalje puni bioskopske sale, ima neprekidnu medijsku pokrivenost, već više od mesec dana je neprestano vest i „novost“… Pa opet poruke koje nosi i reakcije koje izaziva jeste ta da publika plače nad tužnom sudbinom glavnog lika i sporednih aktera, pošto se u njima i njihovim patnjama i nevoljama i sami pronalaze na određeni način. Jasno vide da Toma uprkos tome što je imao sve (novac, moć, slavu, priznanja, uticaj) suštinski nije imao ništa ili mu to makar ništa nije vredelo jer nikada nije mogao utoliti tu crnu rupu u svojoj duši, taj zjapeći ambis provalije i besmisla koji ga je morio i gonio čitavog života. A značaj duše je znao, uprkos tome što nije bio religiozan, već tužan čovek, kako se u samom filmu navodi. A kada se film završi ostaje osećaj gorčine jer nema odgovora na sva pitanja i sve patnje, muke i nevolje koje se vuku kroz ceo film i kao da je ceo život na neki način uzaludan kad ni „veliki i slavni“ ljudi nisu uspeli da „pronađu sreću“ i izbegnu patnju, te pronađu mir i spokojstvo uprkos novcu, slavi…

Sa druge strane, film o Nektariju Eginskom je bez ikakve pompe, sa slabom, gotovo nikakvom medijskom pokrivenošću, tiho i skoro neprimetno ušao u bioskope, gde ga za razliku od Tome očekuju poluprazne sale na projekcijama. Ali ovaj film prazne sale nadomešćuje tako što puni srca gledalaca hrabrošću, smislom i voljom za život i za borbu neprestanu jer vidimo da je čak i neko ko je postao po okončanju ovozemaljskog života svetitelj prolazio veoma težak i mučan životni put, kao i mi sami, ali je, za razliku od Tome i ostalih „selebritija“ uspeo da nađe odgovore na najveće životne probleme, nevolje i patnje i za razliku od filma o Tomi ovaj film nam zapravo daje odgovore, smernice i uputstva za ophođenje u našoj tmurnoj svakodnevici.

Vidimo da neko ko nije imao gotovo ništa (materijalno) u životu, neko ko je čitav život bežao i sklanjao se od moći, novca, uticaja, slave i pompe, ne želeći nikada da postane jedan od „velikih i slavnih“ (a imao je priliku za tako nešto), na kraju je ipak završio veći i slavniji od svih onih koji su se u životu grabili i „laktali“ da postanu to čime su bili opčinjeni samo da bi shvatili da je to samo obmana, iluzija i fantazmagorija.

Smatram stoga da je potrebno pogledati oba filma, prvo „Tomu“ pa onda „Božijeg čoveka“, kako bismo nakon gledanja prvog bili „uplakani“ i sa pravom zabrinuti i upitani nad sopstvenom sudbinom u ovom svetu, a da bismo nakon gledanja drugog uvideli da život itekako ima smisla i da ništa nije uzaludno za onoga ko se drži Boga. Da bismo prvo videli kako prolaze oni „selebritiji“ kojima često zavidimo i čije živote želimo da proživimo a da bismo potom videli kako prolaze oni na koje često zaboravljamo i koje često zanemarujemo a kojih se setimo nažalost tek kad nas pritisne kakva velika nevolja i muka. Oni koji se sklanjaju od svega prolaznog i ovozemaljskog a drže se Boga i njegovog puta. Jer ko se uzda u ljude i u zemlju zida na pesku, ko se drži Boga ugrađuje sebe u nebesa i u večnost.

autor:NIKOLA JOVIĆ

http://in4s.net