Kajmakčalan

I poseta Kajmakčalanu je bila potresna.

Odavanje počasti poginulim 4643 srpskim div junacima, koji su život izgubili 17.septembra 1916.godine, na proboju Kajmakčalana na visini od 2524 metra, kada je 1. Srpska armija pod komandom vojvode Živojina Mišića porazila združenu bugarsko-nemačku armiju.

Kajmakčalanska bitka je bila značajna kao prva pobeda srpske vojske nakon napuštanja Srbije 1915.godine i teškog prelaska preko vrleti Albanije, značajna je i kao prekretnica u zaustavljanju germanskih osvajača u njihovoj nameri da zgaze sve narode na njihovom Putu na Istok.

Kako mi je pripala čast, zahvaljujući pažnji i dobroti mog prijatelja, mog dragog Kolege, koji me je pozvao da se priključim njihovoj grupi u obilasku Svete gore i Kajmakčalana, da ,zajedno sa još jednim saputnikom, položim venac u kapeli koja je podignuta na samom vrhu Kajmakčalana, kako je u našoj grupi bio i mladi sveštenik iz okoline Loznice, te kako je jedan od vodiča nadahnuto otpevao pomen poginulim srpskim vojnicima, čitav ova događaj je za mene bio do suza potresan i težak.

Pristup samom vrhu Kajmakčalana je izuzetno otežan zbog same vrleti ove divlje planine, pa smo dobili osam terenskih džipova da nas, ovčijim stazama i izlokanim livadama na usponu, dovezu u podnožje same kapele, koju je podigao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, nikada nije krunisan za kralja, u znak zahvalnosti za svoje hrabre vojnike koji su položili živote za slobodu okupirane otadžbine.

Na našu veliku nesreću taj isti prestolonaslednik je, zajedno sa prevarantom i špekulantom Nikolom Pašić, posle dve godine od proboja njegove vojske na Kajmakčalanu, izdao te svoje junake, jer je njihovu žrtvu obesmislio, ponizio i bacio pod noge lažne jugoslovenske zajednice bratskih naroda, koja će se 1941.godine krvavo da raspadne u pokolju koji su ti naši, nazovi bratski narodi učinili nad nama Srbima.

Posle uređenja kapele, čišćenja prljavog poda, kačenja bačene srpske zastave, paljenja sveća, polaganja venca zahvalnosti i poštovanja, pevanja duhovne pesme za sve poginule i zalivanja prosutom rakijom tog svetog mesta, nas nekolicina se peške spustila nešto niže, na samu granicu, postoji granični kamen, između Grčke i Makedonije, gde je podignuta bela grobnica kosturnica u koju su sahranjeni svi stradali u ovom proboju. Povratak i uspinjanje prema kapeli, svega nekoliko stotina metara velikog uspona, bilo je izuzetno naporno i teško, mada nismo imali nikakve stvari, pa nam se prirodno postavilo pitanje – kako su naši preci pod punom ratnom opremom, gurajući topove uz stranu ka vrhu,gde su se sukobili sa okrutnim i nemilosrnim neprijateljem, koji je zverstva počinio nad nedužnim srpskim civilima,neprijateljem koji je bio izuzetno dobro naoružan, kako su, dakle, ti naši zaista div junaci uspeli da se, zasuti kišom smrtonosnih metaka, popnu na vrh Kajmakčalana i da se borbom prsa u prsa sukobe sa moćnim neprijateljem, kako bi zauzeli ovu izuzetno značajnu vojnu kotu, kako su uspeli da ih pobede i da nastave potiskivanje neprijatelja prema Bitolju, sve dok i Bitolj nisu osvojili?

Odakle im tolika snaga?

Odakle tim mučenicima koji su prošli Golgotu neprijateljske i divlje Albanije, koji su se gladni smrzavali i pretvarali u snežne leševe, takva iskonska snaga da se tako brzo obnove i da smognu neku biblijsku energiju da se popnu uz ovolike strmine, vukući topove i svoje umorne noge,da poraze okrutnog i nadmoćnijeg neprijatelja i da donesu napaćenoj i ostavljenoj, izdanoj srpskoj vojsci i nepoverljivim saveznicima toliko značajnu pobedu?

Jedini odgovor na ovo pitanje, odgovor koji sam pronašao na licima srpskih ratnika kada sam ih gledao na zabranjenom filmu iz proboja Solunskog fronta, prvi put izvučen iz komunističkog bunkera krajem osamdesetih godina, prikazan u polupraznoj sali SAVA CENTRA,film koji je više od šest decenija bio anatemisan, cenzurisan od onih koji su veličali i priznavali samo svoju komunističku revoluciju i partizansku borbu protiv okupatora, jedini pravi odgovor sam pronašao na zgrčenim,ispijenim,preplanulim, izboranim , reljefnim licima odlučnih ratnika koji jurišaju na rovove mrskih neprijatelja, koji su ih oterali daleko od kuće, jedini odgovor koji mi se sam nametnuo za razumevanje te iskonske snage, čelične volje i nepresušne energije, postojanost, hrabrost i nepokolebljivost srpskog ratnika u napadu, bio je da se taj naš namučeni,izmučeni, napaćeni i izranjavani srpski vojnik, koji je bio domaćin, slobodnjak, gazda, seljak,glava porodice, žurio nazad svojoj napuštenoj, srušenoj kući, svome ognjištu, svojoj porodici, čeljadi, žurio da vidi da li su mu živi njegovi najmiliji, da ih zagrli i izljubi, da ih privuče na ratničke, ranjave grudi, žurio je u strahu da vidi ko je ostao u životu nakon divljačkog genocida, masakra, germanskih, evropskih kolonizatora i varvara, zlikovaca koji su ubijali nedužno civilno stanovništvo samo zbog toga šti su pripadali drevnom srbskom narodu. Ubijali su sve što su zetekli u selu, ljude i stoku, klali, masakrirali, vešali, žene silovali, vadili nerođenu decu iz trudnica, zatirali srbsko seme, samo zbog toga što je to civilno stanovništvo pripadalo jednom drevnom, nepokornom, slobodarskom, ratničkom narodu, koji drži do svoje stare vere i tradicije, koji gusla o svojim slavnim precima, koji pamte i ne zaboravljaju, koji brzo opraštaju jer su Božiji narod, koji su večiti remetilački fakor na Balkanu, koji su Pijemont za okupljanje drugih porobljenih slovenskih naroda, koji su velika opasnost za evropske inkvizitore, tirane,konkviskadore,osvajače, eksplatatore i krstaše, jer imaju kvantni um, jer su opasni svedoci prave istorije evropske civilizacije, jer su jeretici i pagani, šizmatici i barbarogeni,koji, uprkos svim represijama i lobotomiranju, i dalje tvrde da su oni podarili Evropi prvu pismenost, govor i kulturu, dok su prljavi i blatnjavi Germani izašli iz močvara mumljajući, nisu znali da govore, pa su ih drevni Srbi nazvali Nemcima, srbski narod koga niko ne može da pokori i koji ne dozvoljava da ih germanske horde iskorene i istrebe u svom imperijalnom pohodu ka bogatim kaspijskim naftim poljima.

Jurili su ti srpski ratnici kući i nisu marili što ih francuska konjica ne može da stigne, što saveznici namerno zaustavljaju svoju pešadiju da ne gine u prvom sukobu sa neprijateljem, što saveznici prave paklene planove za buduće mirovne konferencije, što ispod diplomatskog stola muljaju, petljaju i kombinuju na štetu tih istih žrtvovanih Srba, što su Slovenci i Hrvati, uplašeni da ne budu germanizovani, jedini spas videli u tom lažnom bratskom zagrljaju sa Srbima, pobednicima Velikog klanja, u zagrljaj narodu koji je izgubio 63% punoletne muške populacije da bi sačuvao nezavisnost i slobodu, jurili su ti vredni domaćini nazad u svoj zavičaj, tamo gde su rođeni i gde su ukorenjeni, jurili su jer su znali da ih čeka veliki posao, da je trebalo čeljad prehraniti, ognjišta obnoviti i njive poorati, jer zna grbavi Gedža, kome se skorojevići podsmevaju i od koga okreću glavu, stide ga se, da mu niko ništa neće pokloniti,dati ili pružiti, da sve mora da zaradi svojim žuljevitim šakama, naučio je on da mora da se uzda u se i u svoje kljuse, da će gospoda intelektualci brzo da ga prodaju, da njemu ne ostaje ništa drugo nego da se uzda u ljubav i slogu svoje zadruge,zajednice ukućana, da se uzda u plodnu njivu koju mora što pre da oplodi, jer ko zna na Balkanu šta donosi noć a šta donosi dan i valja pušku dobro negde sakriti da se nađe za neka teška, nevaljala vremena, koja sigurno dolaze.

To je jedini smisleni odgovor na pitanje odakle snaga tom prekaljenom ratniku svih balkanskih ratova i Velikog rata, jer zna dobro Gedža da se sa vrha Kajmakčalana u daljini nazire put prema majci Srbiji, da je to put prema njegovoj porodici i kući, put u slobodu, zna on dobro da će osvajanjem Kajmakčalana da se otvore novi vidici i da će se lakše sjuriti niz stranu prema svojoj otadžbini.

Divim se snazi ovih srpskih junaka. Plačem nad onima koji su poginuli. Onima koji su ostali ovde na Kajmakčalanu da nas opominju da su svojim životom platili našu današnju slobodu. Onima koje nikada ne smemo i nećemo da zaboravimo.

Gde se danas izgubila ta naša drevna, iskonska snaga? Gde je nestala naša hrabrost i dostojanstvo? Zašto dozvoljavamo da nas okupira političli ološ svih boja i ideologija? Zašto se ne pobunimo i ne skinemo teške okove kolonizacije?

Ako su mogli naši preci da polože svoje živote u odbrani Srbije, možemo i mi da potrošimo slobodno vreme u odbrani države i nacije.

Niko od nas ne traži da ginemo, već samo da ustanemo i da sudbinu države i nacije uzmemo u svoje ruke.

U desnom uglu kapelice stoji napukla bela, kamena urna, gde je bilo srce našega Arčibalda Rajsa, koji je tražio da se, posle njegove smrti, srce njegovo prenese na Kajmakčalan.

Čujte Srbi!

Bugarski fašisti su razbili urnu i srce bacili niz padine Kajmakčalana. Sada je čitav Kajmakčalan postao srce Arčibalda Rajsa. Srce Kajmakčalana kuca za sve poginule i ranjene ratnike.

Čujete li, braćo Srbi?!?

Damara!

Udara!

Kuca!

Budi novu snagu u nama.

Snagu Arčibalda Rajsa koji je voleo svoje Srbe kao što mi poštujemo njegovu ljubav prema Srbima.

Ljubav koja nas obavezuje da istrajemo u našoj borbi.

Budući predsednik slobodne Srbije i predsednik Vlade, zajedno sa svim svojim ministrima, biće ih samo devet, kleknuće u ovu obnovljenu i uređenu kapelu na Kajmakčalanu i zakleće se na grobovima srpskih ratnika da će braniti Srbiju isto onako kako su je branili ti naši div junaci.

Budući predsednik vlade slobodne Srbije neće dati 530.000 evra za obnovu kuće bana Jelačića u Petrovaradinu, tog krvnika koji je pobio dosta nevinog srpskog naroda, jer će taj novac usmeriti da se napravi dobar put da narod može da dolazi da se pokloni na ovo nacionalno svetilište.

Budući predsednik vlade Srbije neće dati Srebrenici 5 miliona evra, nego će taj novac da izdvoji za obnovu svih naših kulturnih spomenika od Lepenskog vira i Vinče, preko prvog srpskog zakonika iz Ksantosa, najstarije hrišćanske crkve iz prvog veka kod Vršca, obnove Hilandara, pa sve do Kajmakčalana, Starog Sajmišta i izgradnje spomenika nevinim žrtvama komunističkog terora u periodu 1945-1953. godine.

Ako ne možete da stignete da posetite Kajmakčalan, onda možete u Beogradu u Pionirskom parku, nekada bašti Staroga dvora,preko puta Narodne skupštine, da se ispred Osmatračnice sa Kajmakčalana poklonite senima naših stradalih ratnika.

Osamdesetih godina prošlog veka otpočeli smo sa te Osmatračnice borbu za spas Kosova i Metohije i počeli da budimo i osvešćujemo zabludele i povodljive Srbe.

Zašto sada svi naši protesti protiv izdajničke i tiranske vlasti ne počnu upravo sa te Osmatračnice sa Kajmakčalana?

Srpski ratnici su na Kajmakčalanu svojom pobedom otvorili KAPIJU SLOBODE!

Mi smo dans dužni da tu slobodu i odbranimo.

Na povratku sa Kajmakčalana

Branko Dragaš

dragas.biz