Kako je i da li je uopšte moguće sprovoditi suverenu politiku danas, posebno ako niste velesila, po mogućnosti nuklearna, ili izolovani, odnosno manje podložni spoljašnjoj infiltraciji i unutrašnjoj subverziji, do nivoa Severne Koreje?
Fridrih Georg Jinger, brat poznatijeg Ernsta, u knjizi Propast tehnologije, napisanoj uoči Drugog svetskog rata, između ostalog piše kako tehnologija uzurpira državu, ugrađujući svoju logiku, odnosno sopstveni kauzalni mehanizam i mehanicistički način razmišljanja u samu njenu „suštinu“. Ova infiltracija tehnologije u hijerarhijsku strukturu tradicionalne države (zasnovane na suverenu) transformiše u birokratiju, a narod u masu. Masa je, opet, neodvojiva od ideologije, koja joj jedino može dati neki identitet i koja narodu kao, prema Jingeru, „organskoj tvorevini“, nije potrebna.
Ovo su svakako duboki i dobrim delom anticipativni uvidi, s tim što ne možemo prevideti da su oni nastali pre velike promene naučnih paradigmi, a samim tim i tehnologije, koje su nastale posle Drugog svetskog rata, počev od nuklearne nauke i tehnologije, kvantnih istraživanja koja su otvorila put čitavom nizu novih naučnih paradigmi, otkrića i pretpostavki, preko informacione i digitalne revolucije, sve do postdigitalnog doba i veštačke inteligencije.
Kada danas kažemo kako se tehnologija infiltrira u državu, kako je „uzurpira“ i transformiše, svakako moramo imati u vidu osobenosti sadašnje tehnologije, koja odstupa od principa mehaničke kauzalnosti o kojoj govori Jinger, a samim tim i od njoj prilagođene logike.
Ako se današnja tehnologija i njena logika odlikuju decentriranošću, multiperspektivnošću, simultanošću i težnjom ka samoregulaciji, kakve su onda njene implikacije na državu, a samim tim i na društvo, narod i kulturu? Preslikavaju li se današnji tehnološki modeli i njihove ideacione projekcije na strukturu države i na njenu sistemsku uređenost?
Uloga institucija
Već i ovlašan pogled govori nam da birokratija više nema onakvu upravljačku ulogu i sposobnost koju je nekada imala, da moć i autoritet države kao institucije, kao i državnih institucija i principa institucionalnosti rapidno opada, da predvidljivost i proceduralnost ustupaju mesto nepredvidljivosti i ekscesnosti, red kontrolisanom haosu.
Mase pri tome nisu nestale, ali su značajno promenile oblik (decentrirane su), dok je ideologija izgubila integrativni faktor, naročito kao institucionalno posredovan sistem uverenja koji reprodukuje identitetsku samosvest zajednice, vezujući je za državu, institucije i poredak kao njihov garant.
Moć i autoritet države kao institucije, kao i državnih institucija i principa institucionalnosti rapidno opada
Upravljački sistemi, centri odlučivanja i organizacione procedure su sve manje vidljivi i stvara se utisak sinhronog, multiperspektivnog i multivektorskog delovanja iz različitih centara, kako na globalnom nivou, tako i na nivou država. U takvom sistemu, čak i kad određena pojedinačna država nije podvrgnuta konkretnoj pretnji, njenim vladajućim elitama je izuzetno teško da postignu meru upravljanja institucionalnim kapacitetima i društvenim resursima na način koji bi makar ličio na upravljanje suverenom državom.
Ovo je tim očiglednije imajući u vidu da su i same upravljačke elite izrazito decentrirane, odnosno ne samo da često ne dele ista uverenja i interese, nego i iste predmete i izvore lojalnosti. Nikome više nije tajna da su različite lokalne elite lojalnije izvorima svoje moći u različitim naddržavnim i međudržavnim tokovima novca i uticaja, nego sopstvenom ustavnom poretku.
Ti tokovi novca i uticaja na najčešće nevidljiv, nepregledan i nepredvodljiv način prepliću različite državne, paradržavne, korporacijske, „civilne“, bezbednosne, informacione, kriminogene i druge aktere, stvarajući svojevrsnu „sivu“ zonu na koju je nemoguće odgovoriti klasičnim institucionalnim sredstvima, pogotovo onima na nivou pojedinačnih država.
Podrazumeva se da je sve još komplikovanije kada se država nađe pod konkretnim udarom, vojnim ili nevojnim, odnosno hibridnim, od strane jedne ili više spoljnih subjekata, sa ili bez koordinacije sa nominalno „unutrašnjim“ subjektima, mada je već i samo rastakanje razlike između „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ jedna od važnih osobina „nove“ političke, a samim tim i bezbednosne realnosti.
Multiperspektivnost i decentriranost izvora uticaja i pretnji po interese i bezbednost neke države ne podrazumeva da pretnja dolazi od strane nekoliko državnih aktera istovremeno, već i do različitih tipova aktera, od kojih neki mogu biti državni, a neki ne, pri čemu akteri koji nominalno imaju „centar“ u istoj državi ne moraju deliti iste interese i namere.
Složene strategije
Suverenističke tendencije su se javile kao logičan odgovor na globalizacijske izazove, posebno kada su se iza njihove „prirodnosti“ i „neizbežnosti“ i tehnološko-ekonomske „neutralnosti“, sve jasnije pomaljali goli imperijalni i kolonijalni interesi zapadnih državnih i nedržavnih aktera.
Suverenizam je trebalo da osigura dostojanstvo naroda, zasnovano na očuvanju svoje identitetske samosvojnosti, njegovu makar i delimičnu socijalno-ekonomsku stabilnost i institucionalnu nezavisnost, kao sposobnost legitimnih državnih vlasti da sprovode i zaštite makar najvažnije i najnespornije interese naroda i države.
Ali kako je i da li je uopšte moguće sprovoditi takvu politiku danas, posebno ako niste velesila, po mogućnosti nuklearna, ili izolovani, odnosno manje podložni spoljašnjoj infiltraciji i sa njom povezanoj unutrašnjoj subverziji, makar do nivoa Severne Koreje? Ili ako ne želite da vaš suverenizam bude samo inkubator za interese različitih aktera, bilo kao pion na geostrateškoj tabli, bilo kao pseudonacionalni i pseudopatriotski mamac za regrutaciju novog topovskog mesa ili legitimizaciju gole eksploatacije kod širokih masa, odnosno neka vrsta pseudolegitimnog lokalnog namesništva velikih korporacija.
Suverenističke tendencije su se javile kao logičan odgovor na globalizacijske izazove
Ovo za manje države deluje gotovo neostvarivo, a vidimo da ni moćnije, pa i one najmoćnije više nisu u stanju da koriste mehanizme koje neki i dalje smatraju jedino primerenim suverenim državama. Ukratko, državna uprava, institucije i birokratija (administracija) više ne mogu zaštititi interese, odnosno stabilnost, razvojnost i bezbednost nijedne države, čak i ako se ona ne nalazi pod neposrednom pretnjom, što je danas slučaj sa veoma malim brojem država, ako ih uopšte ima – jer šta je danas posredno ili neposredno, šta je uopšte konkretna pretnja kad je tekuće globalno prekomponovanje i repozicioniranje pretnja po sebi?
Na šahovskoj tabli, naročito ovoj današnjoj, koja više nije trodimenzionalna, nego u najmanju ruku četvorodomenzionalna, i sa stalno promenljivim pravilima igre, nijedna figura ne može biti izvan igre, a samim tim nepodvrgnuta pretnji, čak i ako je u tom trenutku druga figura ne ugrožava neposredno.
Što ne znači da u sledećem potezu ili rasporedu snaga neće, pogotovo što je u svakom trenutku moguća promena pravila igre i ulazak novih aktera, od kojih neki mogu biti i figure sa do tada nepostojećom funkcijom. Koliko god bila nategnuta i delom proizvoljna, ova „šahovska“ metafora daje naznaku još intenzivnije i opasnije slike sa kojom se suočava svako ko pokušava da se snađe u današnjoj globalnoj igri sila, pa čak i da je razume.
Dakle, kada pokušavate da sačuvate makar minimum nacionalne suverenosti, svakako ćete morati da vodite multivektorsku i poliplansku politiku i svakako se nećete oslanjati samo na institucionalne mehanizme u njenom sprovođenju i njenoj zaštiti, jer nijedna državna vlast nema kapacitet da u potpunosti ili makar u dovoljnoj meri kontroliše ili predvidi prirodu i stepen njihove lojalnosti.
Ne smete se oslanjati samo na jednu polugu, niti sve stavljati samo na jednu kartu. Nosioci vaše strategije moraju biti decentrirani i sastojati se od često relativno samostalnih struktura, od kojih neke neće nominalno biti vezane za državu i njene institucije.
Takođe, vaša strategija mora biti veoma fleksibilna, pa po potrebi uključivati i saradnju sa akterima sa kojima ne delite iste vrednosti, uverenja, u nekim slučajevima ni interese, uz spremnost da se partnerstva raskidaju i po potrebi ponovo uspostavljaju. Onaj ko želi da zaštiti državu neminovno će istovremeno rizikovati njeno potpuno rastakanje.
Narodna podrška
Jer ovde postoji nekoliko problema i opasnosti. Ako su nosioci suverenistike strategije dovoljno decentrirani da bi mogli efikasno da odgovore na izazove drugih, takođe decentriranih, aktera, šta je ono što ih objedinjuje, integriše, idejno i u krajnjoj liniji interesno usmerava, kad su već institucionalni mehanizmi postali tako nepouzdani, slabi i fluidni?
Ako vodite multidimenzionalnu stratešku operaciju sastavljenu od mnoštva relativno samostalnih jedinica sa različitim zaduženjima i oblastima delovanja, šta će biti ono što ih objedinjuje, integriše, uređuje njihovo delovanje, a samu strategiju čini mobilišućom i u njenoj javnoj predstavi prihvatljivom dovoljno da je optimalan broj građana prihvati kao onu koja zastupa njihove interese i ono što oni razumeju pod interesom države u kojoj žive (kad su se već opredelili da im je ipak važno da imaju državu koju mogu da smatraju svojom)?
Jedna opasnost je da integrišući faktor, odnosno centar koji ovaj skup relativno nezavisnih elemenata integriše u sistem, postane autoritarni i populistički nastrojen pojedinac, što je problem ne samo za održanje kakve-tekve institucionalnosti, nego i zbog toga što je istaknut, operativno i simbolički uticajan pojedinac izuzetno podložan kontroli od strane različitih aktera.
Druga je da nevidljivost i nepreglednost upravljačke strukture i strategije postane poprište konspirologije, odnosno vere u zakulisu moćnika koja svima nevidljivo upravlja, što vodi političkoj pasivizaciji širih slojeva i iracionalizaciji političkog procesa, koja ne bi bila samo legitiman deo odbrambene strategije, nego i zamena za njeno postojanje.
Treća, i možda najveća opasnost je da ljudi steknu uverenje u postojanje nekakvog samoregulišućeg sistema, nalik na određenu predstavu veštačke inteligencije, koja bi mogla da u njima pokrene apokaliptičke impulse, bilo u vidu pasivnog ili impulsivnog antipolitičkog otpora svakom sistemu ili isto tako nepolitičke i antipolitičke vere da je dosegnut nekakav „kraj istorije“.
Drugi problem ovakvog oblikovanja suverenističkih strategija je kako obezbediti da njih formulišu i njima rukovode subjekti sa političkim i institucionalnim legitimitetom, uz pitanje da li je uopšte moguće da ga takvi subjekti uopšte steknu u današnjem odnosu snaga? Ukratko, da li je moguće očekivati da u današnjim okolnostima do institucionalnih pozicija moći uopšte mogu da dođu ljudi istinski suverenističkih opredeljenja, ili je to moguće samo sa onima koji ih manje ili više uspešno simuliraju?
Kako god, suverenistička politika koja bi se oslanjala samo na klasične institucionalne mehanizme nacionalnih država u današnjoj situaciji ne bi bila efikasna i mogla bi da bude samo pokriće za interese subjekata čiji je cilj stvaranje poligona za širenje sopstvenih ekonomskih, bezbednosnih ili informacionih pozicija. Odgovorne elite stoga moraju da računaju i na drugačije subjekte kojima će ostvarivati ili štititi svoje interese, uz saradnju, koordinaciju, pa i rivalitet sa odgovarajućim subjektima van sopstvenih granica i snalaženje u „sivoj“ zoni globalnih tokova moći.
Nosilaca ovakve strategije svakako ne može biti mnogo i pretpostavilo bi se da oni treba da budu sastavljeni od motivisanih, posvećenih i visokomoralnih pojedinaca, ali tako nešto je danas izuzetno teško postići, s obzirom na uznapredovale mehanizme informacione kontrole i kognitivnog uticaja, kao i nepredvidljivost komunikacijske dinamike bilo kog pojedinca, koliko god on bio „pouzdan“ i „proveren“.
Danas je više nego ikada važno raditi na samosvesti, samopoštovanju i samopouzdanju naroda
Zato je danas izuzetno važno strategiju koju po inerciji i dalje zovemo patriotskom i suverenističkom ne zasnivati samo na kapacitetima i u granicama države i institucija, nego računati i na narod, na nosioce određenog istorijski generisanog kulturnog identiteta bez obzira na to u kojoj državi živeli.
U tom smislu, danas je više nego ikada važno raditi na samosvesti, samopoštovanju i samopouzdanju naroda, na insistiranju na ono što ga čini narodom, a to nisu uvek granice države ili bilo koji institucionalni okvir, već njegovo istorijsko pamćenje, vrednosti i oblici samopoimanja zbog kojih se jedan narod smatra onim što jeste. I na uvažavanju istinskih potreba naroda, i to ovog, ovde i sada, a ne nekog zamišljenog i umišljenog, kao i na njegovom jedinstvu koje neće biti osmišljeno na bilo kom obliku diskriminacije, a svakako ne socijalno-ekonomske, „kulturne“ ili regionalne.
Bez ovog „narodnosnog“ elementa svaka suverenistička politika zasnovana na institucionalnosti je samo zabluda, obmana ili – što je najgore – samoobmana. Bilo koja „elita“ zatvorena u sebe, previše uverena u efikasnost bilo kakve strategije i tehnike, bilo kakve veštine i znanja, bez računanja na implicitnost zajedničke svesti i instinktivnost volje za samoodržanjem naroda, i bez osećanja jedinstva sa njim, jednostavno ne može da uspe.
autor:Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
