U slučaju nestabilnosti, uticaj Moskve bi porastao u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Srpskoj, dok bi američke akcije oštro potonule
UVOD
Skorašnje vesti sa Balkana su alarmantne: nasilje demonstranata u makedonskom parlamentu, pokušaj puča u Crnoj Gori, oštra retorika Srbije i Kosova, obznanjena namera da se u bosanskoj Republici Srpskoj održi referendum o nezavisnosti. Strah od obnove nasilja tinja u vazduhu. Da li se na Balkan vraćaju brutalni ratovi iz 90-tih, kojih se danas sećamo kroz maglu?
Neposredno nakon Hladnog rata, Balkan je pogodio nasilan raspad Jugoslavije, uključujući ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Godine 1995. SAD su predvodile vazdušnu intervenciju NATO protiv snaga bosanskih Srba i posledične diplomatske pregovore u Dejtonu (Ohajo), gde je okončan rat u Bosni, koji je trajao duže od tri godine. Nakon neuspešnih pregovora oko Kosova, NATO je opet intervenisao, ovaj put protiv Srbije 1999. godine. U Makedoniji američke trupe su se pridružile uspešnom razmeštanju snaga UN početkom 90-tih, a SAD i EU su zajednički, uz podršku NATO, uspešnom diplomatskom misijom okončale albansku pobunu 2001. godine.
To je bio unipolarni momenat: Rusija je bila slaba, samostalni evropski angažman je propao, NATO je tražio svoju buduću ulogu, a SAD su bile snažne i posvećene sprečavanju onoga što su smatrale otvorenim kršenjem univerzalnih ljudskih prava, uz etničko čišćenje, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, čak i genocid na Balkanu.
Svaku od ovih intervencija pratila je najmanje decenija znatnog napretka država proizašlih iz Jugoslavije, delimično i zahvaljujući jasnim smernicama i dovoljnoj količini podrške međunarodne zajednice. EU je 2003. obećala „nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana“, i to obećanje potkrepila snažnim finansiranjem i širokom tehničkom podrškom. Slovenije je u EU ušla 2004, Hrvatska 2011. godine. Albanija, Makedonija, Crna Gora i Srbija su zemlje kandidati, koje trenutno pregovaraju o punopravnom članstvu, što se neće dogoditi pre 2020, a verovatno ni pre 2025. godine. Slovenija, Hrvatska i Albanija su NATO članice. Crna Gora će to uskoro postati.
Kretanje ka Zapadu, međutim, trenutno stagnira, posebno u Bosni, Makedoniji, Srbiji i na Kosovu. Bosna je hendikepirana ustavom, koji predviđa podelu vlasti, napisanim od strane Amerikanaca da se zaustavi rat, a koji sada sprečava funkcionalnu i efikasnu vladavinu, dok lider „srpskog entiteta“ (Republika Srpska) preti referendumom o nezavisnosti koji bi razbesneo većinsko stanovništvo bošnjačkih muslimana. Makedonija pati od dugogodišnje duboke političke krize koja je otkrila teške zloupotrebe moći i pogoršala međuetničke tenzije. Srbija se udaljava od svojih EU ambicija ka političkoj i vojnoj orbiti Moskve. Kosovo, koje još uvek živi u režimu ograničenog suvereniteta, ima i unutrašnjih problema sa srpskim stanovništvom i problema sa Beogradom. Mlado stanovništvo Kosova se pokazalo podložnim ekstremističkim regrutacijama i panalbanskoj ideji, koja nije u skladu sa dogovorom koji je Priština postigla sa Zapadom kad je dobila nezavisnost – da neće biti u mogućnosti da se pridruži nijednoj drugoj državi.
Spoljni faktori su u velikoj meri pogoršali ove probleme. SAD su tokom prethodne decenije nastojale da svoju privrženost Balkanu prenesu na Evropu, koja ima veći interes i daleko jače poluge kojima može da ohrabri političku i ekonomsku reformu regiona. Ali Brisel je rastrojen. Duga evropska recesija nakon globalne finansijske krize iz 2008, grčka finansijska kriza koja se potom pojavila, poplava bliskoistočnih migranata u Evropu putem balkanske rute početkom 2015. i referendum o Bregzitu su negativno uticali na stavove EU o proširenju. Kredibilitet EU dramatično opada, kao i njen uticaj na balkanske političare koji u reformama koje zahteva članstvo vide neizbežnu pretnju njihovoj vlasti, koja na kratki rok ne donosi mogućnost članstva u Uniji.
Istovremeno, Rusija je dosta povećala „hibridne“ aktivnosti u regionu, nastojeći da poremeti napredak ka NATO i EU. Moskva je posebno aktivna među nacionalističkim pravoslavnim hrišćanima u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Crnoj Gori. Uspostavila je logističku bazu u Srbiji pod plaštom humanitarnog centra, finansirala pokušaj puča u Crnoj Gori 2016. godine, finansira antiNATO i antiEU političare i demonstrante širom Balkana, naoružava i obučava nacionalističke paramilicije i ozbiljno pojačava propagandne napore Rusije Danas (Russia Today) i Sputnjika širom regiona. To je donelo opipljive rezultate: međuetničke tenzije su narasle, posebno u Makedoniji i Bosni, a Srbija se udaljava od svojih evropskih ambicija. Rusija bi mogla nastojati da ponovi uspeh sa Krima i Donabsa u kreiranju marionetskih secesionističkih režima i u bosanskoj Republici Srpskoj, severnom Kosovu, čak i u Crnoj Gori.
Ratovi sa Bliskog istoka će verovatno uticati na situaciju na Balkanu, gde je regrutacija radikalizovanih bošnjačkih i kosovskih muslimana od strane Islamske države i drugih mala u apsolutnim brojevima, ali procentualno relativno visoka u odnosu na ukupan broj islamskog stanovništva, koje je inače primetno prozapadno i posebno proamerički orijentisano zbog intervencija iz 90-tih. Neki balkanski ekstremisti se sada vraćaju u region, delujući kao harizmatični magneti i propagatori ekstremističke ideologije, koja ugrožava demokratski razvoj regiona.
NEPREDVIĐENI DOGAĐAJI
Malo je verovatno da će se ponovo dogoditi dugotrajni sukob velikih razmera, poput onog koji je zadesio Balkan 90-tih godina prošlog veka, jer nijedna od zemalja nema dovoljno destruktivno rukovodstvo, političku podršku ili (uz izuzetak Srbije) vojnu sposobnost da podrži takve akcije. Veća je mogućnost da će doći do nestabilnosti i kraćih, odlučnijih vojnih sukoba u kojima bi mogle učestvovati paravojne formacije obučene i opremljene u Rusiji, koje samo zvanično ne bi bile pod kontrolom države. Posledice ovoga bi mogle biti i etničko čišćenje, zločini protiv čovečnosti, izazovi za postojeće državne institucije, promene granica i dodatna radikalizacija muslimana.
KumanovoGlavna briga SAD na Balkanu bi bilo raspakivanje mirovnih sporazuma koje je Amerika uvela u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji. Svi oni su zasnovani na pretpostavci da unutrašnje granice mogu postati međunarodne, ali da se granice ne smeju menjati kako bi se izlazilo u susret etničkim razlikama. Pet republika koje su se izdvojile nakon raspada bivše Jugoslavije imaju još uvek iste državne granice koje su imale i kao deo jugoslovenske federacije. Srbija je jedina država čije su se granice izmenile, zbog nezavisnosti Kosova, što je dovelo do toga da granica između autonomne pokrajine i Srbije postane međudržavna granica. Ovakav granični princip doveo je do formiranja slabih država, za koje se očekivalo da će mirno izvršiti tranziciju ka punopravnoj demokratiji, obezbeđujući u zapadnom maniru zaštitu i vladavinu prava etničkim grupama koje su brojčano u manjini.
Iako je redosled nepredvidiv, događaji u nekoj od ovih – još uvek krhkih – država bi se verovatno prelili i u ostale. Region je međupovezan: ako Republika Srpska pokuša da napusti Bosnu, Srbi na severu Kosova će pokušati da napuste Kosovo, a Albanci na jugu Srbije da se odvoje od Srbije. Ako dođe do podele Makedonije, njeno albansko stanovništvo će hteti da formira uniju sa Kosovom, ako ne i Albanijom i većinskim albanskim opštinama na jugu Srbije, što bi podstaklo cepanje Kosova i Bosne. Pomeranje granica zarad udovoljavanja etničkim razlikama bi na taj način otvorilo „Pandorinu kutiju“, što bi neizbežno dovelo do etničkih čišćenja sa ciljem da se svi grupišu na „pravoj“ strani granice.
U Bosni je predsednik Republike Srpske obećao da će 2018. održati referendum o nezavisnosti. Iako je malo verovatno da će doći do međunarodnog priznanja, povlačenje Srba bi paralizovalo bosanske državne institucije, koje se zasnivaju na podeli moći koja za donošenje odluka ne zahteva tek numeričku većinu već i posebne saglasnosti etničkih poslaničkih klubova. Referendum o nezavisnosti bi mogao podstaći bosansku vojsku da zauzme severoistočni grad Brčko, koji povezuje dva „krila“ Republike Srpske i ima vitalnu važnost za njen opstanak. Srbija bi onda morala da odluči da li i kako da interveniše (kao što je uradila u 90-tim, uz tanke izgovore i poricanja) da spasi Republiku Srpsku.
Albanski nemiri protiv Srba na Kosovu, slični onima iz 2004, mogli bi da podstaknu srpsku vojnu intervenciju zarad zaštite većinskih srpskih opština na severu, možda čak i uz saglasnost NATO. Srpske provokacije – poput voza sa nacionalističkim sloganima koji je ranije ove godine pokušao da uđe na Kosovo – bi mogle navesti Albance da pokušaju da zauzmu sever Kosova. Mogućnost ovakvih ishoda će se u velikoj meri povećati jednom kada NATO, koji tamo neće ostati zauvek, odluči da ode.
U Makedoniji albanske ili kosovske paramilicije, poput onih koje su se pobunile 2001 (i potom iznenadno pojavile 2015) bi mogle zahtevati ujedinjenje sa Kosovom ili Albanijom, stvarajući pritisak da se suzbije pobuna ili da se makedonskim paramilitarnim snagama dopusti da odgovore. Skoplje je u centru gravitacije i Albanaca i Makedonaca kao najveći grad u zemlji za obe etničke grupe. Nemiri ili paramilitarni sukobi tamo bi potencijalno stvorili pritisak za šire vojne odgovore.
Crna Gora, uskoro članica NATO, deluje kao da je van opasnosti, napori Rusije da destabilizuje novu članicu Alijanse će se nastaviti. Moskva je podržavala Srbe, koncentrisane na severu Crne Gore, koji su bili lojalni srpskom diktatoru Slobodanu Miloševiću, opirali se nezavinosti Crne Gore i protivili članstvu u NATO. Moskva se takođe udvara bošnjačkim političarima u Crnoj Gori, ohrabrujući njihove kontakte sa čečenskim rukovodstvom.
Nijedan od ovih nepredviđenih događaja ne bi mogao biti lako zadržan u okvirima jedne ili čak dve zemlje, bez značajnijeg angažovanja međunarodnih snaga i resursa. Prevencija je jedina opcija koja stoji na raspolaganju.
INDIKATORI UPOZORENJA
Balkanska politika već šalje trepereće znake upozorenja na moguću nasilnu nestabilnost. Nacionalističko rukovodstvo je dominantno u većini država regiona. Govor mržnje je uobičajen za balkanske medije. I pored toga što je većina ljudi primarno preokupirana poslovima i ekonomijom, ekstremisti među Srbima, Albancima i Makedoncima ne kriju netrpeljivost jednih prema drugima i spremnost da se ponovo okrenu nasilju, nekad i organizujući milicije i šovinističke grupe u tu svrhu. Neki namerno prikazuju provokativne simbole i prave pompezne parade. Čak i nedavna tvrdnja da su srpski, hrvatski, crnogorski i bošnjački jezici zapravo dijalekti istog jezika (što je u prošlosti bio uobičajen stav) izazvala je strastvene prigovore nacionalista. Antinacionalisti i zagovornici ljudskih prava su mete osuda, uznemiravanja, sitnog nasilja i još gorih metoda.
U Bosni predsednik Republike Srpske otvoreno priča o secesiji, dok istaknuti Hrvati zagovaraju „treći entitet“, koji bi oživeo Herceg-Bosnu, paradržavu iz ratnog perioda, sa ciljem da se ona u konačnici ujedini sa Hrvatskom. Makedonska politička kriza delimično je izazvana albanskom političkom platformom napisanom u Tirani, pod patronatom albanskog premijera. U njoj se zahteva da se albanski govori širom Makedonije, što je praktično i politički nemoguće.
U Crnoj Gori je ruski pokušaj puča bio samo vrh ledenog brega. Moskva troši značajna sredstva na podršku antiNATO i antiEU političarima tamo i širom regiona. U Srbiji, izabrani predsednik, koji je pomogao da se razotkrije crnogorski pokušaj puča i vodio kampanju kao proevropski kandidat, ograđuje se održavanjem jakih veza Beograda sa Moskvom. Pored postojećeg ruskog objekta u blizini Niša, Moskva želi i trenažni centar u severnoj provinciji Vojvodini. Odnosi između Srbije i Hrvatske su zategnuti, a Beograd kupuje dodatno naoružanje od Rusije u nastojanju da odgovori na (NATO-kompatibilne) unapređene mogućnosti Zagreba.
Dodatni indikatori upozorenja mogu uključivati:
• Zakazivanje referenduma o nezavisnosti Republike Srpske;
• Povećan broj parada i vežbi naoružanih paramilicija svake etničke grupe u svakoj balkanskoj zemlji;
• Jačanje panalbanskih sentimenata u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu;
• Širenje saradnje Beograda sa Rusijom;
• Rusko mešanje u balkanske izbore, posebno u Crnoj Gori i Makedoniji;
• Trajne neuspehe da se u Makedoniji formira nova vlada;
• Pogoršanje odnosa između Srbije i Hrvatske.
POSLEDICE PO AMERIČKE INTERESE
Balkan nije primarna oblast američkih interesa u 2010-tim, ali raspakivanje mirovnih sporazuma u tom regionu bi u svakom slučaju imalo ozbiljne posledice po američke interese, odrazivši se loše na prethodna dostignuća, aktuelnu globalnu lidersku ulogu i nanoseći štetu američkim interesima u Evropi i na Bliskom istoku.
vucicsrebrenica04Veliki gubitnici bi na Balkanu verovatno bili muslimani, koji već čine nesrazmeran broj inostranih boraca na Bliskom istoku. Cepanje Bosne bi stvorilo jednu ili više neodrživih islamskih država, verovatno pod turskom ili iranskom patronažom. Već u 90-tim su SAD bile zabrinute zbog mogućnosti da takvi okrajci islamskih država ne postanu platforma za međunarodni terorizam. Danas bi briga trebalo da bude mnogo veća. Podela Kosova bi verovatno dodatno radikalizovala deo primetno mlade, rastuće i sve religioznije albanske populacije, koja je uglavnom muslimanska, iako se mnogi Kosovari tek blago pridržavaju verskih običaja.
Transnacionalni organizovani kriminal već ima važno uporište na Blakanu, gde droga, ljudstvo, novac i oružje bez ikakvih barijera protiču kroz različite etničke grupe. Države regiona su počele da primenjuju ozbiljne zakonske mere, što moraju da rade ako žele da napreduju ka članstvu u EU. Nestabilnost u regionu bi dramatično smanjila ograničenja organizovanog kriminala i pokrenula talas šverca koji bi predstavljao ogromni izazov postojećim državnim strukturama, kao i komšijskim evropskim zemljama koje su u savezničkim odnosima sa SAD. Kleptokratski političari širom Balkana bi se obogatili.
Rusija čini ozbiljne prodore na Balkan, delom i kroz prodaju oružja Srbiji. Nestabilnost Balkana bi omogućila Rusiji da dodatno proširi svoje uporište među hrišćanima, posebno srpskim pravoslavcima u regionu. Uticaj Moskve bi porastao u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, dok bi američke deonice u regionu oštro potonule. NATO, koji još uvek ima trupe na Kosovu i koji se smatra garantom bosanskog teritorijalnog integriteta (iako su tamošnje trupe sada pod komandom EU) bi se pokazao kao tigar od papira. Moskva, koja već sada nezavisnost Kosova navodi kao izgovor za svoje ponašanje u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji, svaku dalju podelu na Balkanu bi tretirala kao post facto validaciju ruskog iredentizma na Krimu, u Donbasu, Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju.
Pored NATO članica na Balkanu, SAD imaju blisku i produktivnu vojnu saradnju sa Srbijom, Kosovom i Makedonijom, koji respektivno sarađuju sa vojnim kontingentima nacionalnih gardi Ohaja, Ajove i Vermonta. Makedonska vojska se borila pod američkom komandom u Avganistanu. Kosovo još uvek nema vojsku, ali lako naoružane Kosovske bezbednosne snage (KBS) uglavnom obučavaju SAD i Britanija. Nacionalna garda Ajove će pomoći u procesu unapređenja Kosovskih bezbednosnih snaga u efikasnu vojsku, koja će ispunjavati NATO standarde. Nacionalna garda Ohaja daje veliki doprinos američkim naporima da se prevaziđe konfliktna prošlost sa Srbijom.
SAD još uvek imaju više od 600 vojnika na Balkanu (uglavnom na Kosovu), a broj američkih državljana verovatno je izražen u hiljadama, uključujući i humanitarne radnike i nosioce dvojnog državljanstva. Svaka nestabilnost bi mogla da ugrozi i vojsku i civile. Nasilje na Balkanu takođe nosi potencijal da se proširi na Hrvatsku, Albaniju, Grčku i Bugarsku, koje su NATO članice, kao i da pokrene talas izbeglica ka EU, u krajnjoj tački i SAD, gde već postoje veće zajednice balkanskog porekla, posebno u NJujorku, Ohaju i Misuriju. Kongres, koji je odigrao veliku ulogu u ohrabrivanju američkih intervencija u 90-tim, verovatno bi bio zabrinut u slučaju bilo kakvog ozbiljnijeg širenja nestabilnosti na Balkanu.
Nastaviće se
Svedočenje Danijela Servera, profesora Akademije za napredne međunarodne studije na Univerzitetu DŽon Hopkins, na hiringu o Balkanu (“Pretnje miru i stabilnosti“) pred Odborom za međunarodne odnose Podkomiteta za Evropu, Aziju i rastuće pretnje, održanom 17. maja 2017. Originalni naslov svedočenja je „Sprečavanje raspakivanja balkanskih mirovnih sporazuma“
Preveo Aleksandar Vujović
www.standard.rs
