Vitalij Kličko neprestano putuje na relaciji Kijev-Berlin, dok Kijev i pola Ukrajine gori zahvaljujući njegovom „političkom“ angažmanu. Valjda slavni ukrajinski bokser mora svakog dana da trkne do Nemačke kako bi dobio instrukcije za svoj dalji „državotvorni“ rad.
Kažu da se Kličko nedavno odrekao nemačkog državljanstva, kako bi mogao da se kandiduje za mesto predsednika Ukrajine na sledećim izborima. Ipak, bez obzira na takav „otklon“, kancelarka Merkel je pre dva dana ponovo primila Vitalija kao jednog od njenih „najdražih prijatelja“. Tamo su i Hojzgen i Mozer, da porade na Vitalijevom imidžu. To su oni isti eksperti za „masovne kominukacije“, koji su Aleksandru Vučiću utrapili Maksa Vebera i nemačku iber-kulturu, zajedno s Lajbnicovim monadama.
Ipak, Vitalij ima jednu prednost nad Vučićem, zbog koje mu ovaj silno zavidi. Vitalij govori nemački jezik, onako odvaljujući ga po bokserski, dok srpski „vođa“ nikako ne uspeva (ni bokserski) da progovori jezikom Hegela i Getea. Naime, prošlo je gotovo godinu dana otkad je PPV obećao da će svake godine da nauči po jedan strani jezik, a prvi na listi (vidi čuda) bio mu je nemački. Ipak, izgleda, jedini strani jezik koji je „najmoćniji“ među najnemoćnijima uspeo da do danas savlada, jeste hrvatski. Pokazalo se da ni to nije loše, a možda je to i pun pogodak, jer će na tom jeziku, kao budući premijer Srbije, moći da zatraži pomoć od Hrvata za ulazak tamo gde Srbija nikada neće ući.
Ono što je zajedničko i Vučiću i Kličku, svakako je želja da sebe i svoj narod „ponemče“. Hoće da vide Srbiju, odnosno, Ukrajinu, kao zemlje koje će sasvim naličiti na Nemačku. Ili još bolje, oni žele da njihove zemlje budu Nemačka; u svakom smislu, a posebno onom kulturno-finansijsko-bevustzajnovskom.
Kličko se, baš kao i Vučić, oduševio činjenicom koliko dobro je kancelarka informisana o političkim kretanjima unutar Ukrajine. Iznenađen je i začuđen spoznajom da Merkelova bolje razume šta se događa u njegovoj zemlji od njega samoga.
Hoću da mi Srbija bude Nemačka! – viče Aleksandar nabreklim žilama iz kojih samo što ne šikne krvca. Isto to viče i Vitalij Kličko, samo što njemu krvne žile pucaju, a krv već lije na sve strane. No, dobro, on je na krv navikao; u boksu to nije nikakva posebna novost. Dok deli krošee, aperkate i direkte, Kličko radosno konstatuje da je uvek dobro kada imate „iskrene prijatelje“, onakve kakva je Merkelova Nemačka, koja je spremna da pomogne Ukrajini na njenom putu u „demokratiju“.
Naravno, osim verbalne podrške, Vitalij nije ništa drugo dobio, baš kao ni Aleksandar. Ali, i šta će mu/im bilo šta više od „prijateljske reči“ i od onog „drugarskog“ tapšanja po ramenu? Sličnu „prijateljsku podršku“, ne tako davno, dobio je i Mihail Sakašvili (Gruzijski), kada je krenuo u rat protiv Rusije. Dobro se zna kako je na kraju prošao i on i njegova zemlja, ali, verovatno bi bez takvog „prijateljskog naguravanja“ prošao mnogo gore. Naime, da nije bilo „odlučnih“ Amera i „dosledne“ EU, Rusija bi, vele, „spržila“ Gruziju. Ovako, eto, od takvog rušilačkog čina morala je da se uzdrži. Na kraju ispade: SAD i EU su ipak uspele da spase Gruziju!
Nažalost, Kličko ništa nije naučio iz Sakašvilijevog „ratnog pohoda“, a možda za takav Mihailov „heroizam“ nikada nije ni čuo (u to vreme je boksovao „nameštaljke“ po Nemačkoj). Ni Ukrajina ni Srbija nikako da shvate da je Evropska unija bezuba i da više ni sama sebi ne može da pomogne. Što je vidljivija propast projekta „ujedinjena Evropa“, to se političari Srbije i Ukrajine čvršće drže za „evropske“ sve odrpanije EU skute.
U Srbiji niko ne pomišlja da udara na ratna zvona i poziva narod bilo gde. Ovde su se i pozicija i opozicija konačno ujedinili oko „ključnih“ pitanja. Svi su za „bezalternativni put“ u već propalu, a nikada oformljenu EU imperiju. I svi političari u Srbiji pružaju molećiv pogled ka onima koji njihovoj zemlji nikako ne mogu pomoći. Ne mogu, čak i da hoće, a svakom normalnom jasno je da takvi Srbiji ne bi pomogli ni kada bi mogli. Srbija jeste Evropa, ali Srbija nije deo onog dela Evrope kojeg zovemo Zapadna Evropa. Iluzija je da neko tamo želi Srbiju u svom društvu, isto onako kako niko tamo ne smatra da je i Ukrajina deo njihovog ekonomskog i civilizacijskog prostora.
P. Petrović
Odavno nisam nigde ovako dobar tekst procitala. Gospodine Petrovicu hvala vam.