Srbija se mirno i dostojanstveno sprema za obeležavanje veka Sarajevskog atentata i potonjeg Prvog svetskog rata, iz kojeg je izašla ovenčana slavom jedne od najstradalnijih i najhrabrijih.
Baš se, onako mirno i dostojanstveno sprema – monaški mirno, dostojanstveno ko plast sena na vr’ livade, k’o gedža kojeg je čobanica ispalila za seks u senci stada, al’ ne mari što ga ismevaju u kafani, ko kaktus među muškatlama… Štono dečija pesmica kaže: “Tiho, tiše, ko padanje kiše”, pa još malčice tiše, i još samo malčice od toga – e tako se Srbija, ponosna na slavnu prošlost, sprema da joj krene u susret.
Realno, i ne treba tu neka svadbarsko-šatorska pompa. Nije ovo više ta Srbija iz 1914. koja je jedva dočekala da ostavi poljske radove, žene, decu, tazbinu i zapuškara!
Otišla čitava država na kolektivni godišnji, maltene, đa šetkajući Albanijom, đa otkrivajući nove turističke destinacije, nalik Krfu, Bizerti, Vidu… Rečju, čime se budala ponosi- toga se pametan stidi. Doduše, nije baš za stid, ali jeste za, rekosmo, mirnu i dostojanstvenu obletnicu, jer skromnost je vrlina.
Skromno ćemo pomenuti Evropi da bi možda i danas bila porobljena da, najverovatnije,srpski vojnik naduvana srpska pešadija nije pretrčala francusku konjicu i probila Solunski i ostale frontove. Skromno ćemo to pomenuti, jer pred vratima te iste Evrope danas čekamo kao Cigančići kad zvone na vrata tražeći neki dinar, a domaćin viri kroz špijunku i ne otvara. Skromno ćemo, da ne naljutimo Nemce, koje smo, pardon, koje su “prozak” Srbi tad razbili ko Homer Simpson kegle, jer od njih danas sve zavisi, a gde biva da se paor zamera kmetu?! Skromno ćemo, baš ako mora, pomenuti ono bezumno, mlado i svojeglavo – Gavrila Principa, ondašnjeg Kristijana Golubovića, pucača s Miljacke.
E, da, kad pomenusmo Miljacku, protokolom je predviđeno da je do septembra Dačić ne peva ni za 1.000 evra, ni da recituje dok se tušira, ma ni da pevuši dok se smara na konferencijama za štampu širom sveta! Toma Nikolić će, kao predsednik i domaćin, na godišnjicu poraniti, dok Bajčetina još drema, tiho, u patofnama izaći u dvorište, otkopati onu flašu “tomovače” koju je čuvao za Šešeljev povratak, prosuti gutljaj za duše poginulih, otpiti gutljaj u slavu Srbije iz 1918. i jopet tiho u kuću da pristavi kafu.
Naravno, neće izostati centralna proslava, naprotiv, biće održana na dve lokacije u izvesnom vremenskom razmaku: na “Egzitu” i u Guči. Onako, da spojimo lepo i korisno, da pod izgovorom već poslovičnih terevenki provučemo i proslavu, al’ da ne bode oči: Velja će biti poslat u Guču da pod šatrom, nezvanično-zvanično, naruči “Marš na Drinu” i kilo pečenja, dok će se Aleksandar Vulin, manirom nindže, pojaviti na “Egzitu” i održati jedan od zapaljivih, patriotskih govora, pokriven galamom s bina i publike, i nestati pre nego što se odvaljeni Skandinavci, Nemci, a bogme i naši opasulje.
Taman će sve da pripišu lošem tripu: “Uuuuu, je…., učinilo mi se da se neki lik u crnom pojavio iz oblaka dima, pričao nešto o o nekim pobedama i nestao kao Smigl u potoku lave”…
Prošlosti se dakako ne stidimo, ali, ruku na srce, ne moramo ni da je potenciramo toliko, jer, ipak, prangijanje jednog derana na obali Miljacke, pa rat koji smo “izazvali” i pobede koje smo kao izvojevali i nisu za spektakularne proslave!
Ono u Nišu, prošle godine, ono u slavu cara Konstantina što je koštalo k’o da smo ga klonirali – jeste i vredelo i bilo svrsishodno! Nije da je čemu vredelo, nije da je imalo nekakvog odjeka, ponajmanje smo imali ikakve vajde od toga, ali smo pred Konstatinom i svetom čisti. A da, nikog u svetu to nije zanimalo, ali stvarno je bilo spektakularnije čak i od “Eurosonga”!
Jednostavno, niti se može niti se mora svake godine nešto proslavljati i terevenčiti! Zapucali, prošetali Albanijom, letovali na Krfu, šopingovali u Solunu i vratili se gajbi.
Sve je to ok, ali kad već imamo Guču i “Egzit” u koje država već ulaže, a možemo da iskoristimo njihov potencijal, zašto da bahanališemo?
Mirno i dostojanstveno, bre: litar “tomovače”, reprizu “Marša na Drinu” posle ponoći na nekom od alternativnih programa, i zamoliti one koji se spremaju na letovnje put Krfa da u ime države diskretno, kao bacajući kamenčiće u more, bace i poneki cvetić… Da zaključimo: nema smisla da onaj ko započne kafansku tuču vremenom to predstavi u oslobodilački rat, pa još pozove komšije na meze!
Pratićemo Svetsko prvenstvo u fudbalu na kojem ne učestvujemo, eto našeg doprinosa. Najbolji smo, očigledno, u ono u šta se ne mešamo…
Mihailo Medenica
Тужно је што они који воде земљу не схватају да полтроне и јадове нико не поштује , ни пријатељи а непријатељи далеко мање … Народ као народ има позитиван правац у историји и увек га је имао кроз историју али како написа Славомир НАстасијевић у роману ТЕШКО ПОБЕЂЕНИМА :“Будућност овога народа није више у „витезовима“ који се распршише у јурњави за личном користи већ у себрима који једино што имају то је ова домовина и за њу ће се борити до краја…“