Dvadesetog oktobra 1932. u Beogradu je prvi put otvoren ozbiljan „morski“ restoran, te su Beograđani dobili priliku da se bolje upoznaju sa najraznovrsnijim gurmanlucima spremljenim od sasvim drugih materijala u odnosu na one koji su nama kontinentalcima na dohvat ruke. Grad nije do tada imao nijedan lokal u kojima bi hranoljupci mogli da istražuju tajne toliko vrsta jela od ribe i rakova. Ali eto, to je od tog oktobarskog dana ponudio Beograđanima jedan Primorac…
Stevan Mimica, vredni restorater, dobro je, zajedno sa bratom, uočio nedostatak ovakve ponude u gradu, pa nije trebalo dugo čekati da im prorade klikeri i tako je nastao restoran „Dva ribara“, koji je u Ulici kraljice Natalije 21 preuzeo prostorije tada već bivše „Boke“. I zgrada u kojoj je otvoren bila je prva liga – godinu-dve pre toga podignuta je po projektu (iz juna 1929) vrsnog arhitekte Valerija Staševskog. Doslovce od prvog dana Steva se trudio da sve bude savršeno do krajnjih granica, počevši od higijene, pa do brzine pristizanja sirovina. Iako se riba tovarila ujutru i stizala u Beograd vagonima obično istog dana ili narednog dana, to mu nije bilo dovoljno brzo pa se nosio mišlju da konstruiše hidroavion koji bi robu na primorju preuzeo u 4 ujutru da bi već u 7 bio prizemljen na Savi i goste bi, čime se restoran otvori, dočekala najsvežija moguća hrana.
Kuhinja je bila poznata kao neverovatno čista, sa frižiderima koji su ribu i ostalo hladili do minus 10°; sale doterane i utegnute, zidovi prošarani velikim slikama i zelenilom. Jelovnik je vrcao od izvrsno osmišljenih varijacija jela – brojne riblje vrste spremljene na različite načine, brojni sosovi, salate, rakovi mali i veliki, kao razna druga gamižuća stvorenja, a da bi se dodvorio konzervativcima, ubacio je ubrzo u ponudu i bečku i francusku kujnu. Vina – nema šta nema…. dalmatinska, italijanska, portugalska.
Da li je pomenuti hidroavion ikad nastao, nisam siguran, ali je kafana i posle rata ostala veoma dobra i cenjena i u njenim đakonijama uživale su generacije. Reklamu „Dva ribara“ ne nalazim posle novembra 1994, pa verujem da je ubrzo potom netragom nestala izmučena potresima, bedom i nemaštinom – uostalom, kao i sami gosti koju su u nju navraćali…
