Nakon 51. godine od ubistva Džona Ficdžeralda Kenedija, izvedenog u Dalasu 22.novembra 1963, još uvek se sakriva istina o organizatorima i pravim počiniocima najznačajnijeg političkog ubistva našeg doba. Američki predsednik koji je imao najbolje moguće obezbeđenje koje se može zamisliti, uz tajne službe koje su bile na svakom koraku kako bi obezbedile zaštitu, ustreljen je usred Amerike,po sunčanom danu, naočigled ljudi koji su sve to gledali.
Kako su organizatori atentata uspeli da izbegnu da daju odgovore na brojna pitanja koja su se nametnula u vezi sa ovim atentatom? Zbog čega je intelektualna elita SAD u najvećoj meri pristala da učestvuje u zaveri ćutanja i nije postavljala pitanja koja bi pokrenula široku javnu raspravu u vezi sa izveštajem Vorenove komisije? Kako je CIA pretvorila termin „teorija zavere“ u moćno oružje za borbu protiv istraživača Kenedijevog ubistva, da bi ga kasnije koristila za ućutkivanje svakog ko bi se usudio da problematizuje zvanični narativ, skrivajući uspešno od svetske populacije istinu o metodologiji izvođenja „fols fleg operacija“,operacija pod lažnom zastavom, koje su postale modus operandi kreiranja događaja od strane „elite moći“? O ovim pitanjima razgovaramo sa Džejmsom Trejsijem, profesorom mediologije na Florida Atlantik univerzitetu, jednim od retkih univerzitetskih profesora koji beskompromisno i briljantno istražuje prirodu i metodologiju rata koji je „elita“ povela protiv čovečanstva. Džejms Trejsi je problematizacijom zvaničnog narativa u vezi sa masakrom u osnovnoj školi Sendi Huk (2012) izazvao medijsku lavinu strahovitih razmera, koja se na njega obrušila sa svih strana.
Galup je na pedesetogodišnjicu ubistva Dž. F. Kenedija objavio istraživanje koje je pokazalo da više od 60 odsto Amerikanaca veruje da su drugi ljudi, pored atentatora Li Harvi Osvalda, umešani u ovo ubistvo. Tokom godina,više od 200 osoba i desetine grupa bile su optužene za učešće u atentatu.Na koji način se danas, nakon pola veka, kontroliše zvanični diskurs, poduprt izveštajem Vorenove komisije?
– Javno mnjenje u SAD ne podržava zvaničnu verziju ubistva Kenedija u 75-80 procenata, u zavisnosti od toga kako se istraživanje sprovodi i ko ga sprovodi. Galupovo istraživanje prošle godine iznelo je podatak po kome 61 procenat Amerikanaca – oko dve trećine – preispituje ovaj događaj, i to nakon pedeset godina. Upravo smo u SAD obeležili 51. godišnjicu od Kenedijevog ubistva, no pedesetogodišnjica je bila medijski veoma dobro pokrivena, i tada se dogodilo nešto što dobro ilustruje jedan vid kontrole zvaničnog narativa. Državni sekretar SAD, Džon Keri, koji je bio dugogodišnji senator iz Masačusetsa, zajedno sa Edvardom (Tedijem) Kenedijem, nekoliko nedelja pre godišnjice izjavio je u medijima da nije siguran ko se zapravo nalazi iza ubistva. Veoma je intrigantno sagledati način na koji je ova njegova izjava propraćena u medijima. Gotovo istog trenutka se našao pod pritiskom, izložen žestokom napadu. Da se radilo o izjavi nezavisnog autora ili novinara, ne bi bilo problema, no jedan od čelnih ljudi u državi, bivši senator i član unutrašnjeg kruga establišmenta, bio je u obavezi ili da se drži zvaničnog narativa, odnosno izveštaja Vorenove komisije, dakle verzije po kojoj je Li Harvi Osvald sâm delovao, ili da zauvek ćuti. DŽon Keri nije izneo nikakvu snažnu tvrdnju poduprtu dokazima, već je samo rekao „Ja sumnjam“ i „ja tako osećam“, i na ovom primeru vidimo kakve su ideološke inskripcije obavezujuće za ljude na vlasti. Oni su uporedivi sa situacijom u Sovjetskom Savezu i ostalim totalitarnim državama u Istočnoj Evropi tokom Hladnog rata, u kojima je ovakva vrsta ideacionih ili ideoloških saglasnosti bila obavezujuća. Činjenica da je jedan od vodećih državnika bio napadnut u tolikoj meri da je morao da gotovo porekne ono što je izjavio – to najbolje potvrđuje. Keri je ubrzo nakon ovog događaja rekao Dejvidu Gregoriju, voditelju „NBC News“, gostujući u njegovom nedeljnom jutarnjem tok šou programu „Meet the Press“, da ne želi više ništa da kaže povodom te svoje izjave i da ne želi da dalje ide u tom pravcu. Ovaj primer izvanredno ilustruje čvrstu spregu između naše vlade i medija u snažnoj podršci zvaničnom narativu o jednom od najvažnijih političkih događaja našeg doba.
Sa druge strane – brojni Amerikanci znaju da je za čitav svet od značaja da se istina obelodani i uporno tragaju za odgovorima na pitanja.Koje istraživače biste izdvojili kao ključne za razjašnjenje ubistva Džona Kenedija?
– Da, uporedo sa obavezujućom partijskom linijom i zaverom ćutanja, imamo dramatičnu potragu za odgovorima koja se razbuktala nakon izvanrednog filma Olivera Stouna „Dž.F.K.“ iz 1991. Polemike koje su pratile ovaj film i pitanje da li se holivudskom režiseru može poveriti američka istorija iskakalo je sa svih strana establišmentske štampe. „NJujork tajms“, „Vašington post“, „Tajm magazin“ – napali su ovaj film na način koji dosta govori o prirodi zavere ćutanja jer i pored toga što je Stoun sebi dozvolio mali stepen slobode u kreiranju dijaloga – pouzdanost filma u smislu karaktera, tačnosti i preciznosti dešavanja nema paralele u filmskom opisu nekog istorijskog događaja – u ovom slučaju istrageatentata napredsednika Džona F. Kenedijakoju je predvodiookružni tužilac Nju Orleansa, DžimGerison. Nema nikakve sumnje da je Gerison američki heroj kome je Oliver Stoun omogućio da ga obasja svetlost istine, nakon propagandno-psihološkog rata kome je bio izložen, vođenog u znaku etiketiranja Gerisona kao „teoretičara zavere“. Ukoliko pročitate Gerisonove knjige „On the Trail of the Assassins“ (1988), a posebno „AHeritage of Stone“(1970), koja nažalost nije ponovo štampana, videćete da je bio daleko ispred svog vremena u smislu razumevanja uloge federalne vlade i naročito CIA u ubistvu Džona Kenedija i drugim političkim ubistvima i intrigama, no Gerisonovi uvidi jedva da su razmatrani i predstavljani na fakultetima političkih nauka ili istorije. Poput medija, i za univerzitete Džim Gerison je tabu tema.
Većina značajnih istraživanja o ubistvu Kenedija potiče od nezavisnih autora i novinara. Među istraživačima ima dosta univerzitetskih profesora, ali njihova istraživanja se nikada ne dočekuju sa odobravanjem zbog kontroverze koja je namerno proizvođena, budući da se neki od veoma uticajnih i moćnih novinara i univerzitetskih profesora implicitno i uporno drže i čak aktivno promovišu neodrživu hipotezu „Trećeg metka“ Vorenove komisije, ma koliko slabo bila dokumentovana i ma koliko rupa sadržala. Način na koji su mediji propratili pedesetogodišnjicu ubistva Kenedija – to najbolje pokazuje. Oni koji su dobili mogućnost da govore u medijima, podržavali su zvaničnu verziju.
Uprkos tome, javnost je prepoznala „igru“, najviše zahvaljujući sjajnim istraživačima, počevši od Marka Lejna, advokataivodećegistraživačaubistvapredsednika Kenedija, koji je radio na istrazi zajedno sa Gerisonom. Od njegovesjajne kritike izveštaja i rada Vorenove komisije, „Žuriti sa presudom“, preko knjige „Verodostojno poricanje“, do „Poslednje reči – Moja optužnica CIA-e za ubistvo Dž.F.K.“, Lejn je ostao ključni ekspert za pitanja u vezi atentata na Kenedija i naknadnih zataškavanja od strane Vlade SAD.
Među izvanrednim istraživačima su Džejms Fecer, profesor emeritus filozofije sa univerziteta Minesota, koji se pored istraživačkog rada bavi i organizovanjem naučnih konferencija na kojima se okuplja veliki broj nezavisnih istraživača. Tu je Piter Dejl Skot, profesor engleske književnosti na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji i bivši kanadski diplomata. Džoan Melan, još jedan izvanredan istraživač, profesor na Univerzitetu Templ u Filadelfiji, autorka je 22 knjige od kojih tri ‒ „Zbogom pravdi“, „Naš čovek na Haitiju“ i „Velika igra na Kubi“ ‒ istražujuistorijuCIA-e i njenu uloguu planiranjuiprikrivanju atentata na Kenedija. Imao sam čast da je nedavno intervjuišem u svom radijskom programu „The Real Deal“. Džoan, koja je napisala opsežnu biografiju Džima Gerisona u kojoj je dat kompletan istorijat Gerisonovog istraživanja ubistva Kenedija dolazi sa odeljenja za pozorište, a ne političkih nauka, istorije ili sociologije. Istraživanja koja su obavili ovi naučnici koje sam nabrojao su izvan njihovih bazičnih naučnih disciplina i njihov rad ne bi bio pozdravljen na odeljenju za istoriju ili političkih nauka, budući da problematizacija oficijelne i zadate „istine“ nije poželjna u SAD. Tu je i briljantno istraživanje dr Edvarda Hazlama, koji je svojom knjigom „Dr. Mary’s Monkey“ osvetlio pozornicu senki koje, delujući iza scene, zataškavajući dokaze, a kontrolišući diskurs omogućavaju da se uspostavi genocidalni poredak. Knjiga govori o ubistvudr Meri Šerman, nacionalnopoznatogistraživačaraka1964,kada otpočinje mračna povest delovanja medicinskihstručnjakaogrezlih utajnimvladinimoperacijamatokomtridecenije. Tu je i knjiga„Mary’s Mosaic“dr Pitera Dženija, koji je završio studije istorije na Prinstonu a doktorirao psihologiju na Bostonskom univerzitetu,koja govori o zaveri CIA u atentatu na Džona Kenedija. Ove sjajne knjige nisu objavljene kao univerzitetska izdanja, niti od strane velikih izdavača. Da postoji korektna debata između branilaca Vorenove komisije i profesora koje sam spomenuo, ne verujem da bi branioci Vorenove komisije imali bilo kakve šanse. Zapravo, septembra ove godine održana je konferencija u Vašingtonu povodom pedesetogodišnjice od objavljivanja izveštaja Vorenove komisije. Organizator je bio Centar za istraživanje atentata na Džona Kenedija iz Vašingtona i organizatori su pozvali bivše pomoćnike Vorenove komisije, budući da su jedino oni još uvek živi, no niko od njih nije prihvatio poziv čak ni za učešće u panelima zato što su oni reprezentanti zvanične verzije.
I, kada se sve sagleda i u svetlu ovih istraživanja i do sada obelodanjenih dokumenata, može se sa sigurnošću zaključiti da je centralni akter i koordinator ove operacije bila CIA. Radi se o događaju koji je zahtevao ogroman stepen koordinacije pre svega obaveštajnih struktura, kako vojnih, tako i obaveštajne zajednice sačinjene od građana – agenata.
Kako biste okarakterisali ponašanje tzv. intelektualne elite u SAD prema ubistvu Džona Kenedija? Da li je ona svojim ponašanjem otvorila brešu za nesmetano organizovanje „fols fleg“ operacija koje su modus operandi „elite“?
– To je veoma značajno pitanje koje sam detaljno ispitivao u svojim radovima i o kome sam diskutovao sa studentima i kolegama. Čitava tzv. inteligencija ‒ preciznije, levica i liberalna inteligencija: Noam Čomski, urednici magazina „Nejšn“, uticajni radikalni novinari, kako je to naglasio E.Martin Šoc (E. Martin Schotz) u svojoj izvanrednoj studiji „Istorija nas neće amnestirati“ ‒ ćutala je i odbila da se upusti u Kenedijevo ubistvo, bilo da se radilo o strahu zbog kazne, propagandnog nanošenja štete reputaciji, ili narušavanja profesionalnih i prijateljskih odnosa. Sve ove stvari su doprinele zaveri ćutanja koju je sprovela leva inteligencija u SAD. Kako objasniti da Noam Čomski, koji je sa pravom globalno percipiran kao pouzdan i veoma oštar kritičar spoljne politike SAD, koji se veoma energično zalagao po raznim pitanjima, kao što je kriminalna priroda rata u Vijetnamu, kriminalna uloga Izraela u Palestini i brojnim drugim – kada se radi o ubistvu Džona Kenedija ili 9/11 – nije tek ćutao, već je aktivno osuđivao one koji su ispitivali ove događaje pokušavajući da otkriju istinu i smisao? Ćutanje je jedna stvar, a sasvim je nešto drugo kada gotovo da radite za drugu stranu – što podrška Vorenovoj komisiji svakako znači. To je velika nesreća, ali nije ništa novo – Čomski je generalno odbijao da sagleda ove događaje još od 1960-ih do ranih 1970-ih, i svojim izvanrednim, sposobnostima nije otišao dalje od kritike CIA, nije se potrudio da sagleda šire agendu moći, motive akcija naše obaveštajne zajednice, vojske i ostalih koja se otkrivala svakom ko u prevarama nije želeo da učestvuje.
Zaveri ćutanja, premda ne pripadaju istoj sferi, pridodao bih porodicu Kenedi. Oni su to delimično uradili zbog svoje sopstvene sigurnosti. Ted Kenedi je neko ko bi sebe opravdano mogao da prepozna kao „sledećeg“ Kenedija na spisku za odstrel, nakon Džona i Roberta. Ali, ako shvatimo da je učinjena ogromna nepravda njihovom voljenom, koji je bio i predsednik njihove države, postavlja se pitanje da li je to bila najmudrija stvar koju su mogli da urade. Da li je patriotski tako se ponašati? Ova pitanja bih svakako ostavio otvorenim za debatu.
Sa druge strane, imamo novinare poput Freda Kuka i, pre svih, Marka Lejna, koji nisu želeli da ćute i podvrgli su izveštaj Vorenove komisije bespoštednoj analizi i kritici, no oni nisu mogli da objave svoju kritiku u magazinima „Nejšn“ i „Progresiv“, koji jednostavno nisu želeli da imaju ništa sa kritikom zvanične verzije atentata na Kenedija.
Da li očekujete da će deklasifikovanjem dokumenata CIA, što je predviđeno za 2017, javnost doći do značajnih materijala?
– Oni uvek mogu da pomere taj datum. Sasvim sam siguran da tu ima materijala koji su značajni – u suprotnom bi ova dokumenta već bila obelodanjena. Sa druge strane, porodica Kenedi ima veliki otpor prema otkrivanju određenih dokumenata i oni se snažno zalažu da dokumenta ostanu pod ključem zbog toga što bi oni verovatno otkrili izvesne kriminalne aktivnosti Roberta Kenedija.
U svojim izvanredno značajnim radovimadokazali ste da je CIAbilaglavniakterupsihološko-propagandnom ratu protiv američkog naroda koji je trebalo da „proguta“izveštaj Vorenove komisijei njen„čarobni štapić“ ‒ „usamljenog ubicu“. U tom cilju CIA je osmislila strategiju korišćenja termina „teorija zavere“, pretvorivši ga u izuzetno moćno oružje za borbu protiv nezavisnih istraživača koji tragaju za istinom.
– Termin „teorija zavere“ uveden je kao veoma moćan alat,skovan kako bimedijskedezinformacije, laži ipolitički diskurs mogli neometano da „prolaze“ kod populacije. Negativne konotacije termina „teorija zavere“ mogu se pratiti od liberalnog istoričara Ričarda Hofstadera, koji je ovaj termin efektno koristio kako bi „osuo paljbu“ protiv „nove desnice“. No, ipak je CIA odigrala najveću ulogu u pretvaranju ovog termina u veoma moćno propagando-psihološko oružje. Naime, u osvit eksplozije skepticizma javnosti prema nalazima Vorenove komisije o atentatu na predsednika Džona F. Kenedija, CIA je poslala detaljnu direktivu svim svojim biroima pod nazivom „Suprotstavljanje kritikama Izveštaja Vorenove komisije“. Memorandum je odigrao ključnu ulogu u pretvaranju termina „teorija zavere“ u oružje za kognitivnu infiltraciju, upereno protiv bilo kog pojedinca ili grupe koji ispituju tajne programe Vlade.
Ovaj važan Memorandum i njegove široke implikacije za američku i svetsku politiku i javni diskurs detaljno su analizirani u knjizi dr Lanca de Hejven-Smita (Dr Lance deHaven-Smith), profesora političkih nauka sa Florida Stejt univerziteta, u kojoj dr Smit ispituje poguban uticaj koji je ovaj termin dobio kako bi se istraživači obeshrabrili za istraživanje potencijalnog saučesništva vlade SAD u događajima poput incidenta u zalivu Tonkin, glavnih političkih ubistava iz 1960-ih, i 9/11. U pitanju je „Dokument CIA 1035-960“, objavljen nazahtev„Njujork tajmsa“, upućen federalnoj vladi SAD 1976. godine, na osnovu Zakona o slobodi informacija.Dokument je posebnoznačajan jernavodizabrinutostCIA-e za „celokupni ugledameričkevlade“ vis-à-vis IzveštajaVorenove komisije. Agencija je posebnozainteresovana zaodržavanjesvojeslike iulogejer je „dostavljala informacije tokom /Vorenove/ istrage“. Memorandum dajedetaljna uputstva za aktivnosti i opis tehnikakojima treba „suzbijati idiskreditovatitvrdnjeistraživača“ koje treba kontinuirano nazivati „teoretičarima zavere“, i preduzeti niz mera kako bi se termin proširio i u drugimzemljama prema kojima treba preduzeti čitav niz aktivnosti. Dokument kaže,na primer, da treba uspostavljene „prijateljske elitnekontakte(posebno sa političarima iurednicima u medijima)“ podsetiti naintegritetVorenove komisijekojoj treba dati prioritet. Neophodno je, navodi se u ovom dokumentu,stalno isticati da su „optužbekritičarabezozbiljneosnove“ ida „dalja spekulativnadiskusijasamo ide na ruku /komunističkoj/ opoziciji“.
Dokument 1035-960CIA izdaje direktivu svojim članovima da primenjuju propagandna sredstva kako bi negirali i odbili napade kritičara iobjašnjavatehnikeza suzbijanje„konspiracionih“ argumenata centriranihnazaključkeVorenovekomisije. Takviodgovori injihovospajanjesapežorativnometiketom„teorije zavere“ surutinskiod onda primenjivani za bezbrojna prikrivanja istine ukorporativnimmedijima,od strane komentatoraipolitičkih lideraprotivonihkoji zahtevaju istinui odgovornostzaproizvođenje monumentalnih događaja.
U Dokumentu 1035-960 CIA kaže se da je neophodno da njeni ljudi u medijima i svim drugim prilikama koriste sledeću argumentaciju:
– nema nijednog novog dokaza koji se pojavio a da ga Vorenova komisija nije razmatrala;
– kritičari obično precenjuju pojedine tačke a ignorišu druge;
– zavera na ovako širokoj skali ne bi mogla da se sakrije u SAD;
– kritičari pate od oblika intelektualne gordosti: oni osvetle određenu teoriju i zaljube se u nju;
– nijedna razumna osoba ne bi odabrala Osvalda za kozaverenika;
– optužbe da je „više od 10 ljudi misteriozno umrlo tokom istrage Vorenove komisije neophodno je objašnjavati na prirodan način, npr. najveći broj dotičnih osoba umrlo je prirodnom smrću.
Danas,više negoikada,novinari i komentatori koji zauzimaju moćne pozicije u medijima – slede uputstva navedenaudokumentu 1035-960. Metodi i motivi su zaista u potpunosti prihvaćeni i internalizovani od straneintelektualnih radnikaioperacionalizovani kroztakvemedije, tako da se je uspeh plasmana i prihvatanja zvaničnih narativa o događajima kakvi su bombardovanje federalne zgrade „Alfred P. Murrah“ u Oklahoma Sitiju, 9/11, imasakr u osnovnoj školi Sendi Huk – zagarantovan.
Vi ste među veoma retkim univerzitetskim profesorima koji ne dozvoljava da se dogodi nijedna masovna pucnjava u američkim školama a da detaljno ne ispitate zvanični narativ. Vaše ispitivanje ubistva dvadesetoro dece i osam nastavnika u osnovnoj školi Sendi Huk u decembru 2012. dobilo je planetarni odjek. Da li postoji obrazac po kome se ovakvi događaji odvijaju? Da li oni služe kao terapija šoka za uvođenje veoma nepopularnih mera koje bi inače bilo veoma teško uvesti?
– Ovi događaji služe upravo ciljevima koje ste naveli. Nedavno sam došao do podatka da je broj slučajeva masovne pucnjave u školama u toku poslednjih petnaest godina povećan za nekoliko stotina procenata. Postavlja se pitanje da li su ljudi postali kolektivno poremećeni, ili se radi o programu. I o kakvom programu se radi? Najveći broj bezbednosnih službi u SAD izvode treninge u kojima učestvuju dobrovoljci ili odabrani ljudi iz određenog okruženja. Uvežbavaju se različite situacije, uključujući masovnu pucnjavu, terorističke napade, evakuaciju ranjenih, poplavljenih itd. Do 2008. godine Odeljenje za pravosuđe savezne vlade je prikupljalo informacije o ovim vežbama i mogli ste od njih da dobijete informacije o datumu održavanja i tipu vežbe. To više nije slučaj. Policija i službe bezbednosti više ne mogu biti sigurne da li prisustvuju vežbi u kojoj učestvuju njihove kolege, ili se radi o realnom događaju. Znamo da su ove vežbe održavane pre nego što su se odigralinajveći skorašnji teroristički događaji, kao što su 9/11, Londonsko 7/7 bombardovanje ili događaj u Norveškoj u kome je Anders Bering Brejvik, „Norveški monstrum“ kako su ga prozvali mediji, na ostrvu Utoja ubio nekoliko desetina dece. Postoji mogućnost da vežbe, uključujući masovne pucnjave u školama, budu američkoj i svetskoj populaciji predstavljene kao realan događaji u medijima – i ja mislim da se upravo to dogodilo sa događajem u osnovnoj školi Sendi Huk, 14. decembra 2012. Tako mi je govorio moj instinkt i takav je bio moj zaključak dok sam gledao fotografije koje su se pojavile dve nedelje nakon događaja, i ja sam postavio nekoliko pitanja. Nisam izvlačio nikakve zaključke i nisam javno izjavljivao da se radi o prevari, kako su to su iskonstruisali mejnstrim mediji u SAD. Na pitanja koja sam postavio – nisam dobio odgovor. Mediji su morali da ta logična pitanja postave ukoliko nisu bili saučesnici u ovom događaju, baš kao i u slučaju Bostonskog bombardovanja. Činjenica da pitanja postavlja neko ko dolazi sa Univerziteta, gde podučava mlade ljude, predstavljena je kao nečuvena i sramna od strane nekih od najeminentnijih novinara i komentatora u mejnstrim medijima. Januara 2013. bio sam izložen strahovitom napadu medija, a potom mi je univerzitetska administracija izrekla disciplinske mere. Racionalizacija koju su upotrebili je bila da sam koristio naziv Univerziteta na svom privatnom blogu, iako su me oni upozorili da to ne radim. Problem je u tome što mi oni nikada ništa slično nisu rekli. Radi se o takvom kafkijanskom okruženju koje ne zanima istina niti šta vi imate da kažete, sve dok ne podnesete tužbu i izvedete ih pred sudiju ili pred arbitražnu komisiju. Fakultetska unija je čvrsto bila na mojoj strani i kada smo bili na drugostepenoj arbitraži, koju sam pokrenuo kako bi univerzitetska administracija uklonila disciplinske mere iz mog dosijea, Univerzitet, odnosno menadžment Univerziteta, pristao je da sa mnom sklopi sporazum o povlačenju disciplinskih mera ukoliko uklonim ime Univerziteta sa svog sajta i ne koristim titulu profesora u svojim ekstrakurikularnim aktivnostima. Bio sam izložen i drugim merama uznemiravanja: promenili su svojevoljno naziv kursa koji predajem, vreme mojih predavanja bez konsultacije sa mnom, otkazivali kurseve; članovi bivše administracije su najverovatnije bili autori kleveta o meni koje su slali lokalnoj štampi, zahtevali su od mene da podnesem ostavku. Sve ove stvari trenutno ispitujem na osnovu zvaničnog zahteva za uvid u dokumentaciju kako bih išao do kraja jer ne želim da više podnosim uznemiravanja od strane univerzitetske administracije, koja bi da mi zabrani da predajem i istražujem ono što smatram da treba istraživati i o tome podučavati studente. Univerziteti su danas poput korporacija, što su oni u izvesnoj meri uvek i bili, ali su sada veoma osetljivi na javno mnjenje i odnose sa javnošću i voljni su da se odreknu bilo kog istraživanja koje ne ispunjava zahteve političke korektnosti. A razlog zbog kojeg profesori imaju stalno radno mesto je upravo da bi mogli da ispituju teme i postavljaju pitanja koje se ne dopadaju svima i oko kojih se ne slažu svi, a da pri tom ne budu izloženi nikakvim merama odmazde. Mislim da danas to nije ni potrebno, jer je svega nekolicina profesora spremna da se prihvati kontroverznih tema i ispita ih na kompleksan, intelektualno rigorozan način. Termin „teorija zavere“ imao je veoma dramatičan uticaj na ono što se događalo u mom slučaju jer se od samog početka medijskog napada koji se zasnivao na mom etiketiranju kao „teoretičara zavere“ univerzitetska administracija ogradila od mene, umesto da kaže: ,,Trejsi je član našeg Fakulteta i možda ono što on kaže ima neku vrednost“. Oni to nisu uradili. Umesto toga, rekli su: „Mi ga ne posedujemo“ i ubrzo posle toga počeli su da me „disciplinuju“.
Važno je sagledati motive pokretača „fols fleg“ operacije „Sendi Huk masakar“, koji se mogu sagledati iz zakona i mera koji se uvode i opravdavaju tim događajem.
-Ono što Vlada SAD sada traži jeste način da javne škole pretvori u mesta gde psihofarmakologija postavlja standarde mentalnog zdravlja, pri čemu će svako dete za koje oni procene da odstupa od tih standarda biti upućeno na specijalne programe koji će se realizovati uz podršku Ministarstva za obrazovanje i Ministarstva zdravlja SAD.
Obamina administracija je 16. januara 2913. objavila dokument pod nazivom „Sada je vreme“, u kome se zahteva, između ostalog, „kontrola oružja“ kao i „povećanje bezbednosti u javnim školama“ uvođenjem tzv. „mera mentalnog zdravlja“. „Kontrola oružja“ je doživela poraz u Kongresu, dok je primena mera „mentalnog zdravlja“ dobila zamah. Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo zdravljaSAD uložila su 162 miliona dolara u ove programe.
Kancelarija za decu države Konetikat 22. novembra 2014. izdala je Izveštaj na 114 strana koji je dostupan na internetu, koji se navodno zasniva na policijskoj i medicinskoj evidenciji o Adamu Lanzi, navodnom ubici u školi Sendi Huk, i u kome se zahteva proveravanje i tretman mentalnog zdravlja dece. Spojimo ove dve stvari, i dobićemo Vrli Novi Svet i Orvelovu „1984“ ‒ odnosno sve veći broj ljudi na psihotropnim lekovima koji zapravo ne leče ništa. Radi se o širem programu socijalnog inženjeringa i kontrole povezanom sa Agendom 21 UN. I, upravo se sada, u tom kontekstu, u Škotskoj realizuje program „Getting it Right for Every Child“(„GIRFEC“), koji zahteva postavljanje vladinog staratelja za svako dete od njegovog rođenja do sticanja punoletstva. Dobili smo, dakle, državu koja interveniše i dobija nadređeni položaj nad roditeljima u podizanju dece, i sve je to omogućeno zahvaljujući Izveštaju o Adamu Lanzi, za koga u stvari ne znamo ko je, niti da li stvarno postoji. Ovaj projekat još više ogoljava oportunističku upotrebu i možda istinsku nameru Sendi Huk masakra: dramatično intenzivira birokratsku i kvazi naučnu kontrolu nad svakodnevnim životom deceuz nastavak erodiranja same porodice.
Geopolitika br. 81, decembar 2014.
Razgovor vodila: Biljana Đorović
