Izveštaj Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu posebno je iritirao i ozlojedio pojedine bošnjačke „genocidomane“, jer su shvatili da Srbi više nisu usamljeni
Bilo je sasvim očekivano da će „Izveštaj“ nezavisne Međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine u bošnjačkoj sredini biti dočekan „na nož“.
Kad je ovaj obiman materijal na više od 1.250 stranica nedavno obelodanjen i kad se o njemu u javnosti počelo izveštavati, krenule su i kritičke reakcije, za koje je, barem za sada, karakteristično gnevno i zgađeno odbacivanje ove „revizionističke rabote“, iako nije jasno o kakvom revizionizmu uopšte može biti reči, kad do sada nijedan celovit izveštaj o ratnom stradanju Srba u Sarajevu nije urađen.
Očigledno je reč o stavu da se i samo pominjanje i dokumentovanje srpskih patnji u planetarno obznanjenom i osveštanom „gradu mučeniku“ smatra opasnom diverzijom protiv istine, jer istina može biti samo jedna, ona bošnjačka, koju je usvojio i jedan deo međunarodne zajednice, i čiji se ekskluzivitet po svaku cenu grčevito nastoji očuvati.
Pored ostalog i galamom kojom treba prigušiti sve disonantne glasove. To je, međutim, sve teže, pa apologeti samoviktimizacijske mantre misle da je izlaz u podizanju tona i pojačavanju teških optužbi protiv drznika koji bi da nešto zabranjeno istražuju i da misle svojom glavom.
Neosnovana osporavanja
Pošto je Međunarodna komisija žestoko napadnuta čim je formirana i dok još ništa nije bila ni počela da radi, njeni članovi su odlučili, i toga se striktno pridržavali, da javno ne reaguju na neosnovane i neargumentovane prozivke, a da posle objavljivanja „Izveštaja“ budu spremni za činjenično zasnovanu raspravu o njegovoj sadržini.
Prilike za to, barem za sada, nema, jer se kritike i dalje zasnivaju na stereotipnim optužbama za revizionizam, ideološku tendencioznost, pa čak i „negiranje genocida“ nad Muslimanima, o čemu u „Izveštaju“ uopšte nema reči. Uostalom, ako neko ima nameru da kompetentno i osnovano kritički razmotri „Izveštaj“, preduslov je da ga pročita ili barem pregleda, a to za ovako kratko vreme, s obzirom na njegov obim i „gustinu“, teško da je bilo moguće. Treba sačekati.
Valja se nadati da će se ipak naći osporavatelji Komisijinih uvida i zaključaka koji će svoje sudove zasnivati na pročitanom tekstu i osvrnuti se na činjenice koje se u njemu saopštavaju, a ne zadovoljavati se papagajskim ponavljanjem ad nauseam stalno istih paušalnih ideoloških i moralnih optužbi, za koje ni Komisija ni njeni članovi pojedinačno nisu dali nikakvog povoda.
U suprotnom, dijalog se ne može uspostaviti i nema nikakvog smisla simulirati ga razgovorom gluvih i uvredama na račun ljudi čiji je jedini greh što su godinu i po dana posvetili temeljnom izučavanju sarajevske ratne situacije u širem istorijskom i savremenom kontekstu, sa polaznom pretpostavkom da su tokom blokade grada trpeli svi njegovi žitelji, ali i namerom da ukažu na stradanja Srba, koja su do sada bila potisnuta u drugi plan stvorene slike.
Kako, recimo, odgovoriti na tvrdnje iznete u političkom magazinu „Mreža“ TV BiH da je u Sarajevu ubijeno svega nekoliko srpskih porodica i da zatvori za Srbe nisu postojali, iako je u „Izveštaju“ dokumentovana sasvim suprotna realnost? Uzgred, indikativno je da su u pomenutoj, režijski prilično „umivenoj“ emisiji, glavne zamerke „Izveštaju“ iznosili sagovornici srpske nacionalnosti, svojevremeno nazvani „Alijini Srbi“.
U nekim drugim ad hoc reagovanjima „po dužnosti“ iznosi se, recimo, da se u „Izveštaju“ gotovo uopšte ne govori o stradanju Srba u Šeheru, već o raznim perifernim i nebitnim temama (npr. o dijahronijskoj dimenziji strukturisanja društva u BiH ili o ulozi islamskog činioca u ratnim zbivanjima i oko njih), iako je lako utvrditi da su tri poglavlja zajedničkog dela posvećena patnjama građana srpske nacionalnosti i njihovim postkonfliktnim traumama.
Ukratko, zasad nažalost nema osnove za upuštanje u ozbiljnu razmenu argumenata sa kritičarima „Izveštaja“, jer oni za to ne daju povoda, već se zadržavaju na nivou opšte ideološke osude i kriminalizovanja samog pokušaja da se stvore uslovi za celovitije i potpunije sagledavanje svih aspekata rata u BiH, što je sve unapred izneto još u vreme formiranja Komisije.
Komisija čeka.
Histerija „genocidomana“
Nešto, međutim, što se već sada može zapaziti na, uslovno rečeno, fenomenološkom nivou, jeste primetna nervoza, koja ide do histerije, kod bošnjačkih „genocidomana“, i koja ih navodi na krajnje nesmotrene i kontraproduktivne izlive otrova u već poprilično zatrovanu atmosferu u javnom prostoru BiH.
Određenje „genocidomani“ stavljeno je pod navodnike, jer, koliko znam, do sada nije korišćeno za označavanje onih pojedinaca u bošnjačkom nacionalnom i verskom korpusu koji su opsednuti temom genocida, odnosno njegovog stvarnog ili navodnog negiranja i koji svoje neistomišljenike među Srbima, a videćemo ne samo Srbima, rutinski optužuju za negiranje genocida u Srebrenici, čak i ako se ovi o tom pitanju uopšte ne izjašnjavaju niti se njime bave.
Time žele da ih apriori i definitivno diskvalifikuju kao dostojne sagovornike, a i kao moralna ljudska bića, što Bošnjake oslobađa obaveze ulaganja većeg intelektualnog napora i iznošenja činjeničnih argumenata u prilog svoje „istine“.
Posredno, za uvođenje termina „genocidomani“ zaslužan je lider SDA Bakir Izetbegović koji u poslednje vreme u politički diskurs uvodi sve originalniju i problematičniju retoriku. Posle opaske o „lošem narodu“, istakao se i pominjanjem nekakvih „genocidaša“ („radije bih danas umro nego dopustio da genocidaši zavladaju dijelom Bosne i Hercegovine“) i svečano izjavom da je „spreman da stane ispred ljudi“, ako bude potrebno braniti teritorijalnu celovitost BiH.
Zanimljivo je posetiti društvene mreže i pogledati kako su u velikom broju na proplamsaj ove patriotske spremnosti reagovali oni ispred kojih bi Izetbegović da stane. Dakle, kad se već pominju „genocidaši“, koji za takvu tešku kvalifikaciju svojim delima i namerama ne daju nikakvog stvarnog povoda, zašto ne uvesti naziv „genocidomani“, kad onima na koje se odnosi objektivno i savršeno pristaje, pošto neprestano pričaju o genocidu i alarmantne tvrdnje o njegovom negiranju upotrebljavaju kao krunski argumentacijski kalauz protiv onih koje, valjda, smatraju „genocidašima“, a i njihovih „jataka“.
„Izveštaj“ Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu posebno je iritirao i ozlojedio genocidomane, što se u najupečatljivijem vidu ispoljilo u vehementnom reagovanju jednog od njihovih prvaka, bivšeg reisa-ul-uleme Mustafe Cerića.
Otužno je već baviti se ispadima ovog nekontrolisanog čoveka, ali je to ponekad, nažalost, nužno. Evo šta je u uvodnom delu svog reagovanja na Cerićeve apsurdne optužbe za njegovu navodnu mržnju prema Arapima, pa čak i rasizam, napisao najugledniji bosanskohercegovački arabista, akademik Esad Duraković, izuzetno cenjen u arapskom svetu:
„Ne pišem o Mustafi Ceriću personalno već kao o osobi koja je bila (i danas se tako predstavlja) nosilac izuzetno visoke funkcije reisa-ul-uleme. Stoga, na početku ovoga teksta želim naglasiti da moj tekst nije polemika, jer Cerića personalno ne prihvaćam kao sagovornika u javnom prostoru zato što ima naviku da manipulira činjenicama i da ih krivotvori, pa ih potom podastire javnosti kao argumente. Polemike su korisne, ali sa sasvim drukčijom vrstom ljudi. Drugim riječima – i to je poenta – obraćam se javnosti a ne njemu, zato što Cerić nečasno i nedostojno intelektualnog dijaloga falsificira činjenice o meni i zlonamjerno me predstavlja, nastojeći da mi nanese štetu u našoj javnosti. Nije to njemu prvi put. Stoga, dakle, smatram nužnim radi javnosti osvrnuti se na nebulozni, haotični i krajnje neetičan tekst bivšeg reisa, nosioca te časne titule i zvanja kojima nikada niko u povijesti nije nanio toliko štete kao on. Nakon ovoga moga teksta, više nijedan Cerićev tekst neću ni pročitati, čak ni onaj koji bi se odnosio na mene“.
Sve bih ovo potpisao, sem obećanja da Cerićeve tekstove nikada više neću pročitati, a iz daljeg izlaganja će biti jasno i zašto.
Cerićev bezobrazluk
Cerić, naime, ne napada samo mene, što mu je već postala navika, već razulareno gibeti i neke ugledne i čestite ljude, u čiju odbranu se mora stati, jer sumnjam da čitaju portale kao što je „Bošnjaci Net“ ili pak reisov Fejsbuk profil.
Konkretno, Cerić se u dvema novijim paskvilama prostački okomio na dvojicu uglednih izraelskih naučnika, Rafaela Izraelija, predsednika Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu i Gideona Grajfa, predsednika Komisije za istraživanje stradanja pripadnika svih naroda u Srebrenici u okolini.
Uzgred, učeni alim ni toliko ne poštuje svoje žrtve, da im ni imena ne piše pravilno (Greif je kod njega sistematski Grief, Izraeli na jednom mestu Rafel Izral, a ortografski bolje nisu prošli ni neki drugi članovi dveju komisija).
Za mog mentora proglašava poznatog francuskog orijentalistu Robinsona, što je, valjda, bosanska varijanta prezimena Maksima Rodinsona, čijim se udelom u svom naučnom obrazovanju ponosim. Inače, Cerićeve jezičke izmotancije i kerefeke idu dotle da citate iz mojih tekstova, koje stavlja pod svoju pravedničku sablju, navodi u „bosanskom prijevodu sa srpskog jezika“, pri čemu izgleda da ili srpski ne poznaje dovoljno dobro ili se i na ovom primeru potvrđuje da prevođenje sa lingvistički istog jezika na taj isti jezik nužno rađa nakaradnim usiljenostima.
Svoj jarosni odziv na „Izveštaj“ Komisije na čijem čelu je bio Rafael Izraeli bivši reis-ul-ulema naslovljava „Rafael Israeli – antisvjedok srpske stvari – genocida“.
Navešću samo jedan ilustrativni pasus iz njegove invektive:
„Budalu ‘analitičara’ opsade Sarajeva kao što je Rafael Israeli, takozvani stručnjak za terorizam i islamski radikalizam sa Hebrejskog univerziteta u Jeruzalemu, nisam nikad ni sreo ni čuo. Ovaj nesretnik nije pao s Marsa, već je izletio iz Dodikovog helikoptera i pao pravo na sarajevske Markale s zadatkom da obriše krv genocida s crnog srpskog obraza. Sâm pao, sâm se ubio i sâm sebi se pokakio (s oproštenjem) na svoj i obraz svog Hebrejskog univerziteta u Jeruzalemu. Pisao sam prof. Ašeru Koenu, predsjedniku Hebrejskog univerziteta, da zaustavi Rafaela Israelija u njegovom udruženom luđakom poduhvatu jer to implicira i reviziju i negaciju Holokausta“.
Veoma mi laska to što me Cerić proglašava „ideologom takozvanog zaključka izvještaja“ Komisije, što je naravno netačno, a pošto to redovno čini, ne čudi me što me naziva „samozvanim islamologom“, premda mi nije jasno na osnovu čega sam počašćen takvom kvalifikacijom. Možda je trebalo da se obrazujem pred ovim prosečnim azharskim đakom i od njega dobijem idžazetnamu? Ali, hajde, neka sam ja i samozvani, ali kako Izraeli, potvrđeni svetski autoritet u ovoj oblasti, može biti „takozvani stručnjak za terorizam i islamski radikalizam“?
Kakvog li bezobrazluka i arogancije kod čoveka koji pretenduje da zastupa bošnjački uljuđeni adet i ahlak!?
Ostalo iz navedenog pasusa držim da ne iziskuje komentar. Dovoljno je rečito. Šteta što se otmeni reis odlučio da u vezi sa defekacijom upotrebi nežni eufemizam, a ne ekspresivniju bosansku/srpsku reč, pa je tako narušio jedinstvo svog visokog stila.
Nešto pre neposrednog utuka na „Izveštaj“ Komisije, agilni i zabrinuti genocidoman Cerić objavio je tekst kojim je najavio ovaj potonji: „Da li dva Izraelca, Gideon Grief i Rafael Israeli, svojim učešćem u srpskoj komisiji za reviziju genocida dovode u pitanje i Nirnberški proces?“.
Mada nikome razumnom ne može biti jasno kako to istraživanje stradanja Srba u Sarajevu ili pripadnika svih naroda u Srebrenici i okolini dovodi u pitanje Nirnberški proces, pa se time, biva, bave još, ni manje ni više, nego dvojica vrhunskih jevrejskih intelektualaca sa uverljivim domaćim biografijama, ovaj reisov izlet u bezumlje koristan je indikator njegovih dubinskih motiva.
Pored toga što ovakvim huškanjem, kao objektivno činilac vlasti u ratnom Sarajevu, želi da skrene pažnju sa svoje uloge i bar posredne odgovornosti za stradanje Srba, čestiti Cerić ima i nešto drugo, za njega zloslutno, na umu i u srcu.
Srbi više nisu sami
Da bi se njegova, i ne samo njegova, iritiranost nacionalnom pripadnošću predsednika dveju komisija bolje razumela, potrebno je vratiti se u 1993. godinu i jedan prolećni vašingtonski razgovor Žaka Merlinoa, autora odvažne i poštene knjige Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču, sa Džejmsom Harfom, direktorom PR agencije „Ruder i Fin“, u procesu razbijanja Jugoslavije angažovane od strane Slovenaca, Hrvata, Muslimana i opozicije na KiM.
Harf je Merlinoa iznenadio „poražavajućom prostodušnošću“ koja bi se mogla nazvati i hladnim cinizmom. Ključnim za uspeh svoje antisrpske propagandističke misije smatrao je pridobijanje jevrejske publike u Americi, što nije bio lak zadatak, s obzirom na Tuđmanov antisemitizam u „Bespućima povijesne zbiljnosti“ i Izetbegovićev panislamizam u „Islamskoj deklaraciji“.
„Pred nama je bio izazov da takvo stanje preokrenemo. To smo i izveli, i to majstorski, između 2. i 5. avgusta 1992. kada je Njuzdej objavio aferu o logorima. Stvar smo uhvatili u letu i odmah skolili tri važne jevrejske organizacije /…/. Predložili smo im da objave prilog u Njujork tajmsu i da organizuju protestni skup pred zgradom Ujedinjenih nacija. Blef je sjajno uspeo i jevrejske organizacije ušle su u igru na strani Bosanaca. Namah smo time uspeli u javnom mnjenju da izjednačimo Srbe s nacistima. /…/ Emotivni naboj bio je toliko snažan da se više niko nije usuđivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam. Pogodili smo pravo u metu“.
Na Merlinoovu primedbu da u vreme izvođenja ove medijske operacije nije bilo sigurno da su navodi o logorima istiniti, Harf je bio jasan: „Naš posao nije da proveravamo informacije. /…/ Mi nismo tvrdili da postoje logori smrti u Bosni, mi smo samo objavili da to tvrdi Njuzdej, a mi smo profesionalci. Trebalo je obaviti jedan posao i mi smo ga obavili. /…/ A čak i da se povede rasprava o moralu, naša je savest mirna. Jer, ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo izvolite, bićete prilično usamljeni u tom poduhvatu“.
Ali, delotvornost jednog uspelog blefa ne može se protegnuti na decenije i na celu buduću istoriju. Srbi više nisu toliko usamljeni, čak ni među Jevrejima. U tome su suština bošnjačkog problema sa „Izveštajem“ Komisije i koreni pometnje u genocidomanskim krugovima. Zato, neka vise grešnici, Izraeli i Grajf!
Izvor: Standard
