Najnovije istraživanje Nove srpske političke misli pokazalo da se većina građana Srbije kategorički protivi uvođenju sankcija Rusiji
Da li ste uvereni da su nam svi Sloveni braća? Pre ću se složiti sa F. M. Dostojevskim i K. N. Leontjevom koji su još u 19. veku sve shvatili. Srbi su nam braća. Bugari su u oba svetska rata ratovali na strani Nemačke. Česi, takođe, nisu naši ljudi, a Poljaci, zajedno sa Britancima, dele prvo mesto u rusofobiji.
Navedenim ocenama nedavno je poznati ruski mislilac Andrej Fursov odgovorio publicisti Ilji Titovu na njegovo pitanje o aktuelnom zapadnjačkom antiruskom raspoloženju i „neprijateljstvu Anglosaksonaca, potom Evropljana, ali i ’naše braće Slovena’“.
Odgovor da su Rusima stvarno braća samo Srbi iznenađuje oštrinom i isključivošću, ali je Fursov u nastavku detaljno pojasnio svoje ubeđenje. Između ostalog i jednom, za Srbe nevezanom, tvrdnjom vrednom pedantnog ponavljanja:
„Poljaci su izgubili od nas u ’sukobu među Slovenima’, pri tome ne na poene već nokautom. Početkom 17. veka mi smo ih izbacili iz Moskve, 1667. godine smo vratili Ukrajinu i Kijev, a krajem 18. veka prisajedinili Poljsku (sredinom 19. veka to su samo privislinske gubernije Ruskog carstva). I Poljaci sa svojom gordošću ne mogu da oproste Rusima što su, za razliku od njih, stvorili veliku, centralizovanu vlast (samodržavnu Rusiju, SSSR) i ne manje veliku – evropsku kulturu moderne, jednaku zapadnoj verziji evropske kulture, a Poljska je uvek bila, jeste i biće periferija, zadnje dvorište – političko i, glavno, kulturno, iste te Evrope.“
Kako se dogodilo da je život ubrzo skockao i javnosti ispostavio „beogradsko“ objašnjenje da Fursov dobro zna zbog čega tako kategorički prosuđuje? Odgovorni su zapravo naši sociolozi – istraživači javnog mnjenja. Najnovije istraživanje Nove srpske političke misli pokazalo je da se većina građana Srbije kategorički protivi uvođenju sankcija Rusiji!
Konstatujući da su „o pitanju strateške orijentacije zemlje, temeljnih pitanja i vrednosnih stavova koji se tiču sankcija Rusiji, sukoba na istoku Evrope, Kosova i Metohije, NATO i EU, građani Srbije nedvosmisleno pokazali da Srbija nije podeljeno društvo koje neguje iluzije“, istraživači su na predstavljanju ovih važnih saznanja napomenuli da je „odgovor na najaktuelnije i najbolnije pitanje koje se tiče rusko-ukrajinskog sukoba kao i na uvodno pitanje – da li pratite događaje u Ukrajini – dao očekivan i istovremeno rekordan rezultat: naime, 82,1 odsto građana ne podržava uvođenje sankcija Rusiji zbog rata u Ukrajini, 6,9 odsto podržava, a 11 odsto građana nema stav“. Povodom činjenice da čak četiri petine građana nije za uvođenje sankcija Rusiji, protivi se ulasku u NATO i ne bi priznali Kosovo u zamenu za prijem Srbije u Evropsku uniju, glavni urednik NSPM Đorđe Vukadinović kaže: „Kod građana Srbije postoji neka saglasnost, neka fundamentalna saglasnost oko stavova, pa i vrednosti. To je osnovni nalaz i zaključak istraživanja. Podele oko nekih stvari i tema postoje, ali oko ključnih, zapravo, nema velike razlike i dramatične neizvesnosti.“
Ova srpska „fundamentalna saglasnost“ oko stavova i vrednosti uočena je, vidimo, s ruske strane, ali i od onih za koje je ovakav mentalni i vrednosni sklop duha jedne nacije sablazan visokog reda. Zapad je stoga proteklih meseci uložio ogromnu energiju i nebivale oblike pretnji i pritisaka da ovu situaciju promeni. Otuda nema dana da se Srbi, posebno zvanični Beograd, ne podsete da je u njihovoj opredeljenosti za bratstvo s ruskim narodom i podršku Moskvi protivljenjem izricanju sankcija ruskoj državi, reč o neprihvatljivoj činjenici koja se mora promeniti, tačnije – nedvosmisleno ukloniti.
Zato danas slušamo i to kako izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik izjavljuje da „EU očekuje da se sve zemlje koje teže članstvu u Uniji pridruže sankcijama protiv Rusije“. Zato ovaj uzorni diplomata, kao razumljivu i „regularnu“, saopštava najnediplomatskiju i politički apsolutno skandaloznu konstataciju: „I to je prilika za novu izabranu Skupštinu i buduću Vladu Srbije. Razumemo da su bili izbori i da je potrebno vremena, ali ovo pitanje neće nestati sa stola, nego će ostati i već je važan deo u mom izveštaju o Srbiji o kojem će se raspravljati u junu i julu. Naravno, zavisno od toga šta će Srbija uraditi, jezik i zaključci u izveštaju mogu biti veoma različiti do jula.“
Istovremeno s razbuktavanjem na početku citirane direktne, a još više preko pomenute posredne diskusije o „bratskim pitanjima“ i rođačkim lojalnostima među Slovenima, uočavamo da Anglosaksonci, na način svojstven misaonom biću i vrednostima takozvanog kolektivnog Zapada, pokazuju kako bi se neka slična tema, recimo o „bratskoj podršci“, rešavala u njihovoj široj zajednici naroda i država.
Osim što je bezmalo deplasirano, patetično, gotovo provincijalno razmišljanje o bratstvu u univerzumu u kojem su interesi i profit vrednosni apsolut, u ovom delu sveta se o međudržavnim odnosima najčešće odlučuje usklađeno s pravilima poznate Kisindžerove maksime: „Biti američki neprijatelj je opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno.“
Može li se uz promišljanja o bratstvu i uzajamnim naklonostima naroda, pre svega o onom jedinstvenom doživljaju istorijske, religijske i kulturne bliskosti, međusobnog razumevanja i osećanja zajedništva u deljenu stavova i vrednosti – što je temelj srpsko-ruske povezanosti – nešto slično pokrenuti kao pitanje i tema u odnosu Srbije i kolektivnog Zapada? Ili Amerike kao lidera ovog sveta? Pomenusmo da je pojam „bratstva“ u ovim relacijama neodgovarajući (američka nacija, koja veruje u svoju istorijsku jedinstvenost i izuzetnost kao bogomdano svojstvo, teško da bi druge narode „uzdigla“ do priznanja bratske i rođačke bliskosti), ali kako se odvijaju i do kojeg stepena mogu da napreduju one forme uzajamne saradnje koje su u ovom svetu poznate pod omiljenim frazama – „partnerstvo“ i „prijateljstvo“?
Evo šta nam povodom ovakvih upita otkrivaju prošlonedeljne izjave i razmišljanja (intervju „Politici“) „našeg brata“ Kristofera Hila, ambasadora SAD u Srbiji.
„Partnerstvo“ kako se samo poželeti može biva u srpsko-američkoj saradnji zapečaćeno izjavama poput ove: „Za razliku od prošlosti kad se u Srbiji mislilo da postoji treći put, da Srbija nije ni Istok ni Zapad, da je nekako posebna, da ide svojim putem, sad većina Srba misli da postoji pravi put i pogrešan put i želi da izabere pravi put. Srbi da odluče, a ja mislim da i jesu odlučili da im je budućnost na Zapadu, a ne na nekom nedefinisanom Istoku.“
Nadmeni sagovornik izražava ubeđenje da „za Srbiju postoji samo jedan put i to je Zapad i Evropska unija (EU)“. Povodom odnosa Srbije s delom njene nasilno otcepljene teritorije, Hil takođe želi da bude jasno da su Ukrajina i Kosovo „veoma različite situacije“. Evo kako: „Kad je reč o Kosovu i Srbiji, to su susedske zemlje. Srbi žive na Kosovu i ima mnogo toga na Kosovu što je važno Srbiji. Dobri susedi to moraju da reše. Pravi način je dijalog koji se odvija posredstvom EU i pregovori u Briselu.“
Brutalnu provokaciju o „susedskim zemljama“ – Srbiji i Kosovu – zvanična Srbija nije komentarisala. Sa sigurnošću, međutim, možemo ovim povodom da zaključimo u kom pravcu i s kakvim rezultatima i procentima bi se mogla iskazati neka buduća „fundamentalna saglasnost“ stavova i opredeljenosti građana Srbije u nekom budućem istraživanju pulsa i raspoloženja javnog mnjenja.
autor:Ljiljana Bogdanović
