KAKO JE PARADAJZ IZ ALBANIJE I GRČKE, IPAK JEFTINIJI?

Nesporno je važno da li je vlast, aktuelna i potencijalna, „za Evropu“. Ali je važno i da li je za nju većina građana! A bojazan od Evropske unije dobrog dela naših ljudi, posebno sa sela, prilično je poznata. Zna se i da je mahom u pitanju nepoznavanje, kao i pogrešno poznavanje.

Navodna zabrana da peku rakiju, gaje i kolju za svoju potrošnju! Racionalne bojazni, koje je najmanje, bilo bi od superiornosti evropskih „seljaka“. Objašnjavane samo subvencijama od tamošnjih država i same Unije, kao da ih neće biti i za naše! U svakom slučaju ta superiornost se ne objašnjava i drukčijim odnosom prema radu, uključujući „protestantski moral“.

Pogledajmo neradne dane, kod naših pravoslavaca-seljaka! Tokom juna najmanje je petnaest „crvenih slova“, nedelja kao sedmičnih dana i „petak pred praznike“. Za „varovanje“ kao odmaranje nego za molitvanje, i nikako rad „u polju!“. A jasno je da u tom mesecu, tamo treba da rade više nego u drugima. Uz stalno „gledanje u nebo“, a ne u crkveni kalendar, i svest o starom: vinogradu treba motika. Ne molitva, ne ni subvencija, prelevman…

Dosta neobičnog, ne samo za „današnje vreme“. Hranjenje domaćih životinja i živine, od čega mnogi imaju više koristi od rada u polju, pritom ne podleže „varovanju“. Nemaju ništa protiv ili ne vide ništa bezbožno ni u činjenici da se izvan „polja“ svuda radi, da to čine i oni koji žive na selu, a zaposleni su u gradu. Neverovatno ali istinito: to za njih nije rad, i dotične smatraju ispravnim pravoslavcima! Na pitanje zašto misle kako misle i toliko „varuju“ odnosno ne rade ono što im je osnovno, odgovor nemaju. Ili se svodi na: „Tako je oduvek, tako su radili i naši stari“. Ignorišući očigledno: da neprekidno „rade“ drukčije od „starih“, u polju i kad sede ispred televizora, razgovaraju mobilnim…

Uprkos „prozoru u svet“ i „pravu da znaju sve“, svet je njihov svet. A rad je ono što radi „seljak-čovek“, zbog čega država treba da ga štiti i podržava. Bez obzira na sve, pa i što u poljoprivrednoj i izvedenim delatnostima, njega sve više nadmašuju ne samo krupni zemljovlasnici nego i „seljaci-vikendaši“, kod kojih „varovanja“ nema. Ali u tome mu pomaže mnogo šta, takođe anahrono. Pre svega insistiranje na tradicionalnom kao osnovi i skoro jedinoj sadržini nacionalnog, priličnoj narcisoidnosti. Može se za nju imati razumevanja zbog vekovnog ugrožavanja nacionalnog, ali ipak je narcisoidnost! Mi smo merilo svih stvari, mi idemo svojim putem, a svet neka ide kuda i kako hoće!

Ako je Bog jedan i svih ljudi, da li samo od naših seljaka traži da ga poštuju tako što često neće raditi? O tome bi naglas morali razmišljati i odgovarajuća uputstva nuditi, i oni koji se u hrišćanstvo razumeju mnogo više od seljaka. I svi koji lamentiraju nad „propašću sela“, ne shvatajući da tradicionalnog, odavno i nema! Udeo ovakvih seljaka sa ovakvim mentalitetom u ukupnom stanovništvu, plus oni koji su u gradu, a sa istim mentalitetom, ovakav odnos prema radu čini vrlo ozbiljnim. I jednim od brojnih problema oko ulaska u Zajednicu, a i posle ulaska.

izvor:http://kolubarske.rs