Aleksandar Šapić, tada pomoćnik gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, pregovarao je u Zagrebu zajedno sa Milanom Vranićem da Beograd kupi 30 hrvatskih tramvaja proizvođača „Rade Končar“. Na sastanak u kompaniju „Rade Končar“ odveo ih je Zvonimir Šoštar, desna ruka tadašnjeg gradonačelnika Milana Bandića.
Tom prilikom je dogovoreno da provizija za kupovinu tramvaja bude 2,4 miliona evra i ona je trebalo da bude isplaćena preko kompanije „Multicar“ u vlasništvu Milana Vranića.
Šapić se nije aktivno bavio politikom iako je postao član DS 2005. kada ga je u stranku lično učlanio Boris Tadić. U politiku bi se uključivao samo kada bi trebao da podrži Tadića na izborima. Od 2008. se aktivnije uključuje u politički život, nakon što je posle tuče na Olimpijskim igrama u Pekingu izbačen iz reprezentacije i odlučio da prekine sportsku karijeru.
Početkom 2009. godine grad Beograd odlučuje da kupi 30 novih tramvaja, a Šapića kontaktiraju hrvatski prijatelji iz vaterpola i nude mu da izlobira da glavni grad Srbije kupi hrvatske tramvaje. Šapić nema iskustva sa ovakvim poslovima i zato poziva Milana Vranića, vlasnika firme Multikar da mu pomogne.
Izbor Vranića nije slučajan. Kompanija Multikar je ekskluzivni prodavac kamiona i drugih specijalizovanih vozila beogradskim javnim preduzećima od kako je Đilas postao gradonačelnik. Nijedno preduzeće nije moglo da nabavi kamion ili drugo specijalizovano vozilo ako kupovina nije sprovedena preko Multikara. Vranić i Đilas su drugovi iz studentskih dana. Šapić još nije Đilasov pomoćnik i treba mu neko poslovno blizak sa Đilasom da izlobira za hrvatske tramvaje. Zato Vranić putuje sa Šapićem u Zagreb.
Milan Bandić potom dolazi u Beograd da potvrdi dogovor sa Đilasom. U jednom beogradskom hotelu sastaju se u prisustvu Šapića i pada dogovor – Beograd kupuje Končarove tramvaje a provizija ide preko Vranića. Končaru se daju sve informacije o tenderu kako bi što bolje pripremili i imali sve elemente da daju najbolju ponudu. Zato su na tenderu dali najjeftiniju ponudu.
Sve je bilo dogovoreno dok im plan nije pokvario Vuk Jeremić, tadašnji ministar spoljnih poslova. Vuk je dobio ponudu da bude lobista španske kompanije CAF koja proizvodi tramvaje. Španski tramvaji jesu bili skuplji ali Vuk je iskoristio svoj uticaj i zaigrao na kartu Kosova i Metohije. Otišao je do Tadića, doneo mu pismo španske vlade u vezi sa kupovinom tramvaja i zatražio od Tadića podršku da Beograd kupi tramvaje iz zemlje koja nije priznala samoproglašenu nezavisnot Kosova i Metohije. Tadić je stao na njegovu stranu jer je računao da će kupovinom tramvaja dobiti još čvršću poziciju Španije kada je u pitanju podrška Srbiji. Kreće medijska kampanja u nekim medijima kako Hrvati hoće Beogradu da prodaju tramvaje čije je prednje staklo u obliku slova „U“. Tadić poziva Đilasa i obaveštava ga da tramvaji moraju da se kupe od španske kompanije. Španija nije priznala Kosovo a Hrvatska jeste. Đilas nema kud i pristaje ali se mnogo daleko otišlo u dogovorima sa Hrvatima jer znaju sve detalje tendera.
Na tenderu koji je raspisan u drugoj polovini 2009. godine najnižu cenu daju Hrvati i to 2.159.000 erva po tramvaju. Cena španskog tramvaja je 2.126.000 evra po komadu ali Beograd uzima španske tramvaje. Razlozi su „tehnički“. Končar se žali ali je bio odbijen. Početkom novembra 2009. godine Đilas objavljuje da Beograd kupuje španske tramvaje. Krajem istog meseca 2009. godine Đilas postavlja Šapića za pomoćnika gradonačelnika.
Dokazi o sastancima koje je Šapić imao u Zagrebu u kompaniji Končar i danas postoje.
Milan Vranić je pre nekoliko godina bio generalni dikrektor Privredne komore. Sa te pozicije odlazi u Trst gde radi za Privrednu komoru Srbije. Slučajno, u Trstu živi Šapićeva porodica, žena sa dva maloletna sina. Tamo žive i školuju se.
