Jedan od glavnih ciljeva kome služe masakri po školama u SAD jeste masovno oduzimanje oružja od građana. Vlasti u Srbiji munjevitom brzinom krenule upravo tim putem
San mnogih Srba, i ne samo u „krugu dvojke“, da počnu da žive kao „sav ostali svet“ (u nekim varijantama ove bljutave sintagme, kao „normalan svet“) u sredu, 3. maja 2023. ostvario se na tragičan način u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Onima koji nisu imali sreću da se domognu bajkovitog Zapada, taj Zapad, sa vrhunskim uzorkom svojih homicidnih vrednosti, i na način koji sigurno nisu očekivali, provalio je u kuću. Banalni komentar patrijarha Porfirija, da se „tako nešto u Srbiji nikada nije dogodilo,“ tačan je, naravno, ali ni u Americi, niti u drugim zapadnim zemljama, to se nije događalo pre nego što je počelo da se događa.
Pitanje je kako i zašto je počelo.
Sve što je prof. Vladimir Dimitrijević o ovome rekao bezuslovno stoji. Ali događaj bi se mogao razmatrati i iz još nekoliko uglova. Na prvom mestu, treba istaknuti sličnosti između već uhodane zapadne matrice i tragedije u Srbiji.
Na temelju iskustva Zapada u ovoj materiji, koje dobro poznajemo, a pošto očigledno događaji u Srbiji počinju da se odvijaju po istom obrascu, moglo bi se konstatovati nekoliko stvari.
Dok se ne dokaže suprotno, verovatnoća da je školski masakr u Beogradu bio nepripremljen neznatna je. Događaji takve vrste uglavnom nisu spontani, ni u Americi niti u drugim naprednim i uzornim zemljama gde su učestali. Prilikom gotovo svih incidenata ovakve vrste, uporedo sa zvaničnim narativom, koji se lansira brzinom svetla, ubrzo isplivava niz indicija koje ubedljivo ukazuju na brižljivu pripremu i inscenaciju. U ogromnoj većini slučajeva ovakav incident služi da se traumatizovanjem građani zbune i učine još pokornijim, da se pažnja javnosti sa nečega skrene, ukratko, da se proizvede izgovor za postizanje određenih političkih ciljeva koji su vlastodršcima interesantni. Zajednički imenitelj tih ciljeva je sužavanje prostora lične slobode i jačanje sredstava za nadzor i kontrolu nad ljudima.
U SAD, jedan od glavnih ciljeva kome služe ovakvi masakri po školama, tržnim centrima, a od nedavno i crkvama, jeste masovno oduzimanje oružja od građana, kojih se iz opravdanih razloga vlasti plaše. Drugi amandman američkog Ustava je ozbiljna prepreka takvom naumu, ali stvaranjem atmosfere odbojnosti prema privatnom posedovanju oružja ta prepreka se polako ali sigurno zaobilazi. Sve učestaliji incidenti koje povezuje zloupotreba oružja u privatnom vlasništvu idealno pogoduju psihološkoj pripremi stanovništva da prihvati razoružavanje. Izgovor je da će se time rešiti problem nasilja u društvu. Najsvežije vesti potvrđuju da su vlasti u Srbiji munjevitom brzinom ugrabile taj izgovor i koriste priliku da krenu upravo tim putem.
Da li će im iko, pre nego što se pred nasilnicima razoruža, postaviti logično pitanje: kako to da se u Švajcarskoj, gde građani imaju ne samo pravo nego i obavezu da drže oružje, incidenti ovakve vrste uopšte ne događaju?
U odnosu na pozadinu incidenta koji se dogodio u Srbiji, od samog početka pada u oči prisustvo nekih sumnjivih detalja koji se savršeno uklapaju u matricu sličnih događaja u zemljama Zapada. Policijske vlasti u Srbiji već istog dana kada se dogodio masakr obznanile su da je osumnjičeni učenik mesec dana unapred detaljno skicirao prostorije u školi koju je pohađao (čiji je raspored i bez tih crteža trebalo da dobro zna) i da je sastavljao spiskove potencijalnih žrtava. Da li je u ovom slučaju to tačno ili ne, za sada je nepoznato. Ali na Zapadu standardna praksa je da osumnjičeni, ili patsy kako se tamo kaže, unapred planira svoj čin i ostavlja često podrobne beleške gde iznosi svoje pobude i psihičko stanje. Taj se materijal obično savršeno uklapa u zvanično razrađeni narativ o zločinu koji se naknadno plasira, uz kategoričko isključenje svih ostalih mogućih objašnjenja.
Uskoro će biti jasno da li će i u Srbiji biti primenjen ovakav scenario.
Druga indikativna okolnost je da je osumnjičeni maloletnik bez odlaganja predat na obradu Centru za socijalni rad. U Srbiji, taj nimalo benigni Centar stekao je reputaciju agencije za otimanje dece od roditelja i posredovanje u prodaji oduzete dece stranim „investitorima.“ Centar deluje pod mentorstvom i kao srpska ekspozitura norveške službe Barneverdet, koja je u Norveškoj zadužena za maloletničku problematiku. Barneverdet je obučio kadrove u srpskoj filijali i tesno sarađuje sa njima. Srpski Centar za socijalni rad u zadnje vreme umešan je u više slučajeva visokog profila u vezi sa oduzimanjem dece od roditelja bez očiglednog povoda, a u evidenciji postoje dokazi za nekoliko hiljada postupaka takve vrste. Pri tom, važno je imati u vidu da norveška centrala, čijim se principima srpski Centar rukovodi, nije puka socijalna služba. Ona deluje kao ideološki instrument za promenu svesti i preoblikovanje tradicionalnih društvenih odnosa na porodičnom planu. Zato je predaja osumnjičenog dečaka u nadležnost srpskom Barnaverdetu vrlo znakovit i sumnjiv potez. Postoji mogućnost da će osumnjičeni tamo biti indoktriniran da u daljnjem postupku daje iskaze koji se od njega očekuju, na način koji bi mogao poslužiti određenoj agendi za koju će ovaj događaj biti upotrebljen. Kakva bi ta agenda mogla biti, pokazaće se uskoro pažljivim praćenjem poteza koje će vlasti i ustanove povezane sa njima povlačiti.
Ne može se isključiti ni mogućnost da je incident u Srbiji deo specijalne psihološke operacije u režiji profesionalnih stranih službi nenaklonjenih Srbiji, sa ciljem da se srpskoj javnosti nanese teška trauma, slična onoj koju je američka javnost doživela posle 11. septembra. Svrha je da određene radnje prođu bez otpora ili nezapaženo.
Nanošenju traume slede određeni politički potezi ili primena represivnih mera što bi inače bilo teško izvodljivo, sa formalnim pokrićem da se slični incidenti „ne bi ponovili“, ali koji nemaju nikakve stvarne veze sa rešavanjem pitanja nasilja u društvu.
Indikativno je da je otac osumnjičenog dečaka kod kuće držao oružje (nema objašnjenja zašto) i da je vodio sina na streljačke vežbe. Mere koje će vlasti ovim povodom smisliti i preduzeti iskusnom posmatraču će nepogrešivo ukazati na stvarnu pozadinu: da li se zaista radi o spontanom ponašanju deteta pod uticajem okruženja zla što preovlađuje u današnjoj Srbiji, ili je incident bio režiran da bi doprineo ostvarenju nekih drugih ciljeva, kao što se dešava na Zapadu o kome svi sanjaju.
Tragedija koja je zadesila Srbiju nosi neizbrisivi pečat luciferijanskih zapadnih „vrednosti.“ Verovatno ne slučajna okolnost da se tragedija vremenski poklapa sa okultnim slavljem Valpurgijske noći (kamufliranog kao obeležavanje praznika rada) dobar je povod da Srbi preispitaju sve puteve kojima idu.
