Kako je Šumadinac Sreten postao Aboridžin i najveći neprijatelj australijskih vlasti

0
464

U australijskoj pustinji Tanami, na osamljenom imanju, u društvu divljih dingo pasa, već dugo živi i stvara pisac Bi Vongar, Srbin sa aboridžinskim imenom.

Pominjanje Bija Vongara izaziva raznolike odjeke u australijskoj javnosti. Kada je, početkom januara 2004. godine, novinar Jan Vozicki iz Melburna razgovarao sa ovim književnikom, nazvao ga je jednim od najčitanijih pisaca petog kontinenta. Neka glasila u zemlji kengura kritikuju Vongarov “dvostruki identitet”, jer je njegovo pravo ime Sreten Božić.

Kao pisac sedamnaest knjiga, dobio je najviša priznanja književnih udruženja Australije i SAD. Međutim, australijske vlasti i policija i dalje ga uhode zbog saznanja do kojih je došao živeći među Aboridžinima.

Sreten Božić je, kao mladić, primetio da su mnogi ljudi u plemenu ovog najstarijeg svetskog naroda teško bolesni ili slepi. Nekoliko domorodaca tada mu je ispričalo da su pedesetih godina prošlog veka Britanci izvodili nuklearne probe u blizini njihovih naselja. Oko deset hiljada Aboridžina zbog zračenja je oslepelo ili umrlo.

Državne vlasti držale su tu tragediju dalje od očiju javnosti. Božić je zato, nekoliko godina kasnije, u glavnom gradu Kanberi napravio izložbu fotografija obolelih ljudi. Zapise o njima objavio je u “Nuklearnoj trilogiji”, romanima “Valg”, “Karan”, i “Gabo đara”.

Australijski parlament odmah je odgovorio – Vongarova izložba zatvorena je posle samo sat vremena. Skupštinska biblioteka zaplenila je svih pet hiljada prikazanih fotografija. Iako su njegove tri knjige dobile odlične kritike i stručnjaka i čitalaca, Vongaru nije dozvoljeno da ih doštampava.

Izdao ih je u Americi, Nemačkoj i kod nas. Od tada, policija redovno nadzire njegovu kuću i imanje, a zabranjeno mu je da javno govori o atomskim probama na Aboridžinima.

Sreten Božić rođen je 1932. godine u selu Gornjoj Trešnjevici, u blizini Aranđelovca. Kada je, sa osamnaest godina, prvi put pročitao knjigu, odlučio je da piše poeziju. Odlazi u Beograd, gde se izdržava objavljujući pesme u listovima “Mlada kultura” i “Naš vesnik”.

Da Vas podsetimo:  Vladimir Dimitrijević: Čas neodustajanja

Pošto je za svoja dela u Srbiji nagrađivan, krenuo je da pešice obilazi Evropu. U Parizu je, kao izbeglica, 1958. godine primljen u utočište Crvenog krsta. Za manje od godinu dana savladao je francuski jezik, dovoljno da može da čita Sartra i ostale savremene autore.

Ubrzo se upoznaje sa krugom okupljenim oko pariskog Muzeja čoveka – čuvenim filozofima i piscima Žan-Polom Sartrom, Simon de Bovoar… Družeći se s njima, učestvuje u brojnim raspravama o etnološkim problemima. Simon de Bovoar govorila je o Božiću kao o “vulkanu pisane reči”, a Sartr je 1977. godine u svom časopisu “Les Temps Modernes” objavio nekoliko Sretenovih kratkih priča.

San mladog poete ipak je bila Australija. O toj zemlji pričao mu je otac Stevan, koji je, pre Sretenovog rođenja, na njenom tlu tragao za zlatom. Pozajmivši od prijatelja novac za put ka dalekom kontinentu, Božić se ukrcao na brod. Posle godinu dana plovidbe, leta 1960, ugledao je australijsko kopno.

Sreten nije znao ni jednu englesku reč. Od prijatelja je čuo da svaki doseljenik u Australiji može lako da se zaposli na podizanju sistema za navodnjavanje u Kimberlizu. Do tog mesta na drugoj strani kontinenta najkraći put vodio je kroz Tanami pustinju. Božić je kupio kamilu i krenuo, ali – nakon osam dana puta, životinja je pala od umora.

Uprkos Božićevim povicima, odbijala je da ustane. Onesvešćenog od žeđi i vrućine, pesnika je našao stari Aboridžin. Bradati, crni domorodac je iz peska iskopao žabu, i iz njenog stomaka iscedio nekoliko kapi vode u usta iscrpljenog čoveka.

Aboridžin po imenu Džuburu potom je zakopao Sretena u pesak ostavivši mu glavu napolju. Božić je pomislio da će završiti u pustinji kao žrtva plemenskog rituala, ali ukopavanje u zemlju pomoglo je malaksalom telu da se oporavi. Nekoliko dana kasnije on i njegov crnoputi spasilac zaputili su se ka Kimberlizu.

Da Vas podsetimo:  Laž o „vranjskom genocidu“ u „Nečistoj krvi“

Džuburu ga je usput učio veštinama snalaženja u pustinji. Iako su se sporazumevali pokretima, pesnik je brzo uspeo da nauči neke izraze i drevne običaje Aboridžina.

Australijski domorodac odveo je Božića do gradilišta u Kimberlizu. U znak zahvalnosti, Sreten je kasnije posetio Džuburuovo pleme i, pošto je bio prvi belac u selu najstarijeg svetskog naroda, dočekan je kao sveti glasonoša, a seljaci su mu ponudili jednu aboridžinsku devojku za ženu. Tako je Božić odlučio da se oženi Đumalom i nastani u domorodačkoj zajednici.

Njegovi novi crnoputi prijatelji nazvali su ga Barnubir Vongar, što znači “glasonoša iz sveta duhova”. Vongaru se dopao plemenski život, pa je dugo ubeđivao neke od Aboridžina da mu pričaju o istoriji i običajima svog naroda. Đumala je u međuvremenu rodila dvoje dece, sina i kćerku.

Supruga i deca Stevana Božića su preminuli pod nerazjašnjenim okolnostima, najverovatnije od trovanja vodom.

Kada je shvatio da žene i dece više nema, vodeći se verom Aboridžina da se duše umrlih sele u dingoe, pustinjske pse koji sami prilaze ljudima, počeo je da živi sa njima na imanju nedaleko od Melburna, koje je planirao za svoju porodicu. Tu i danas stanuje.

Imanje se zove “Dingova jama”.

Tada je Barnubir – Bi Vongar počeo da piše nadahnut domorodačkim životom. Romani o stradanju 10.000 ljudi iz plemena – koji sačinjavaju “Nuklearnu trilogiju” – doneli su mu priznanja, ali i nevolje sa vlastima i glasilima.

Devedesetih godina Bi Vongar je počeo da piše roman “Raki”, priču o aboridžinskom dečaku odraslom u Srbiji. Rukopis ove knjige zaplenila je policija nakon što je pretresla njegovu kuću. Dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju da mu se rukopis vrati.

Da Vas podsetimo:  Italijanski profesor šokirao tvrdnjom: Srbi su na ovim prostorima još od paleolita, oni su Evropsko carstvo

Poslali su je Džonu Kainu, premijeru države Viktorija, ali bez uspeha. Istovremeno, dokumentarac Džona Mandelberga o Vongaru, nazvan “Dupli život”, nagrađen je na brojnim festivalima, uključujući i njujorški. Prošlo je izvesno vreme dok Bi Vongar nije skupio snage i, po sećanju, ponovo napisao zabranjeni roman.

Borba se donekle isplatila.

Za delo “Raki”, srpsko-australijski književnik dobio je 1997. godine najveću australijsku nagradu za književnost. Po pravilniku Udruženja književnika Australije, dobitnik ove nagrade postaje državni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.

Međutim, već iduće godine pravilnik Udruženja je promenjen. Nove odredbe nalagale su da se za Nobelovu nagradu biraju dva kandidata na osnovu predloga članova ove književne asocijacije. Sreten Božić ostao je tako bez kandidature.

Zahvaljujući poglavici Miruu iz domorodačkog plemena, postao je aktivista Centra za izučavanje Aboridžina. Osnovao je izdavačku kuću “Imprint” i tako se zaštitio jer sada niko ne sme da ulazi u njegov privatni posed.

Danas Vongar živi sa čoporom dingosa u kući u Melburnu, i na imanju u crvenoj pustinji Tanami. Zbog toga ga Australijanci zovu Dingo-čovek.

O Vognaru koji je zagazio u 90. godinu je RTS prošle godine snimio dokumentarni film koji počinje pričom o Rio Tintu:

https://luftika.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime