Kako je u Beogradu počela da se slavi Nova godina

0
70

Prvi januar dočekao sam s Darom u Kolarčevoj pivnici, na zabavi Beogradskog pevačkog društva. Usred prepune ogromne dvorane, okupljeni oko 40-50 kostimiranih članova društvenih, s instrumentima od hartije, i šaljivim amblemima, koji predstavljaju umiranje stare godine i prezaduženo stanje društveno na kraju te godine – mi smo dočekali nastupanje nove 1896. godine. Otkucalo je 12. pa su najednom pogašene sve lampe, a celo društvo ostalo je u mraku nekoliko minuta, pa je odjednom opet planula svetlost, a Novu godinu dočekali burni uzvici i pevanje i svirka himne Kraljeve.”

Pivnica Kolarac

Ovako je novinar, književnik i urednik “Malih novina“, svojevremeno najčitanijeg dnevnog lista u Beogradu, Pera Todorović, opisao doček jedne Nove godine s kraja XIX veka.

Poznati novinar Pera Todorović

Običaj čekanja Nove godine svakako nije ukorenjen u tradiciji, budući da je kao novotarija u Beograd došao u drugoj polovini XIX veka.

Prvobitno se, kako u Beogradu tako i širom Srbije, godina ispraćala i dočekivala bez jelki i ukrasa ali uz paljenje velikih vatri, sviranje, pevanje i pucanje.

Čitav događaj je neodoljivo podsećao na brojne koledarske obrede, koji se i danas izvode uoči Vaskršnjeg posta a čija je simbolika jednostavna; glasnom muzikom, pucnjevima i vatrom, trebalo je oterati zlo iz zajednice i nastupajuću godinu dočekati u dobrom raspoloženju i sa lepim željama.

Zvanično čestitanje Nove godine u Beogradu je dugo vremena predstavljalo čisto protokolarnu stvar, oličenu u čestitkama koje je knez Miloš slao pojedinim inostranim državnicima, da bi vremenom počeo da prima čestitanja i od svojih podanika.

Jedno od najpoznatijih memoarskih dela u kome se opisuje život u negdašnjem Beogradu „Zapisi starog Beograđanina“, autor Kosta N. Hristić započinje upravo opisom jednog novogodišnjeg bala, koji su januara 1865. godine priredili knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija Hunjadi.

Tako je, zbog onog silnog snega i oskudice u podvozu, nastalo veliko pitanje kako će se uopšte otići na dvorski bal. Nije ono interesovalo i mučilo samo čaršiju, samo ljude koji su na taj bal bili pozvani. Od velikog snega nije se moglo na ulicu izaći, a kamoli na bal otići.

Da Vas podsetimo:  Jedinstveni spomenik kulture s početka 19. veka u Velikom Selu godinama propada

Najposle je, po nečijoj srećnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u širokom frontu, prijahao nekoliko puta od Dvora do Stambol-kapije i gore do Maneža – tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli i visoki sneg rasprtili i ugazili.

Balska dvorana

Tim prtinama napravljen je onda, jedva jednom, put ka Dvoru, i bal, koji bi bez toga morao propasti, mogao se održati.

Ovakvu vrstu bala održavali su i knjaz Aleksandar Karađorďević i kneginja Persida, a među zvanicama su uvek pozivani najznačajniji i najuticajniji žitelji ondašnjeg Beograda, sa svojim ukućanima. Bal je predstavljao i lepu priliku za upoznavanje mlađih članova viđenijih porodica.

Knez Aleksandar Karađorđević

Ova praksa nastavljena je i kasnije, za vreme kralja Milana, a Kosta N. Hristić koji je i sam, kao ugledni književnik, političar i diplomata, prisustvovao ovim svetkovinama, o njihovim učesnicima piše sledeće:

“Kneževi gosti bili su iz sviju redova građanstva: trgovci u odelu evropskom ili „turskom“, kako se onda nosilo, žene u srpskom odelu sa tepelucima, pašćulima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade žene i devojke u širokim krinolinama.”

Ipak, treba napomenuti da su Božić i Mali Božić, koji je padao prvog januara po starom kalendaru (14. januara danas), predstavljali pravu i jedinu centralnu narodnu svetkovinu, koja je obilovala običajima među kojima, u prvih nekoliko decenija od čitanja hatišerifa, gotovo da nije bilo razlike, bez obzira da li su održavani u gradu ili na selu.

Beograd i drugi veći gradovi Srbije počeli su sa kolektivnim proslavama Nove godine tek sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka, kada je sa povratkom prvih generacija školovanih u inostrantstvu, donosen i ovaj novitet.

Milan Jovanović Stojmirović u delu „Siluete starog Beograda“, između ostalog piše i kako je izgledao prvi januarski dan među beogradskim radnicima.

Da Vas podsetimo:  Ovo je rodno mesto Svetog Save! Dugo je zarastalo u korov, a sada se tu gradi hram posvećen upravo velikom svetitelju

Sutradan, na Novu godinu, u Beogradu i u gradovima po unutrašnjosti bila je „tarapana“ od čestitanja.

Odžačari, poštari, prodavci novina, šegrti, đaci i dečurlija raznosili su po kućama čestitke sa slikama i stihovima, očekujući da budu darivani, a Cigani su išli po varoši i obilazili domove bogatijeg sveta da mu uz svirku čestitaju.

Dnevne novine Pravda, datirane na 31. 12. 1934. godine, donose čitav niz novogodišnjih najava i reklama, u kojima se obećavaju dobar provod i najbolji doček.

Restoran i pivnica „Kasina“ – Svečan doček Nove 1935. godine. Najprijatnija zabava. Cele noći učestvuju g-đa Žanka Stokić i g. Dušan Radenković, prvaci naše drame.

Hotel „Majdan“ Čukarica novorenoviran, svako veče svira damen orkestar čika Stanka Šapčanina. Sve vrste mezeluka, pića prvoklasna. Za posetu moli Baća.

Svečani doček Nove godine u kavani hotela „Moskve“, sa igrankom i mnogobrojnim atrakcijama. Umoljava se stolove ranije rezervisati – Direkcija.

Novo renovirana „Uroševa pivnica i restoran“ na Terazijama priređuje svečani doček Nove 1935. godine sa naročitim programom uz sudelovanje g-đe Žanke Stokić, članice Narodnog pozorišta. Biće puštanje i hvatanje golubova, kao i živih prasića. Krofne sa Napoleonima.

Praksa izvlačenja “Napoleona” (najpopularniji evropski dukat XIX veka čija cena danas dostiže i 40.000 dinara) iz krofne predstavljala je jedan od vrhunaca onovremenih dočeka Nove godine.

Naime, gazde lokala u kojima su organizovani dočeci bi, u nekom trenuku, prošetali između gostiju, nudeći ih krofnama koje su bile prodavane za groš. Samo u jednoj od njih nalazio se dukat i onaj ko bi ga pronašao bio bi nezvanična zvezda večeri.

Ova praksa predstavlja mondensku verziju izvlačenja pare iz česnice, koja se praktikuje i danas.

Želeći da sa starom godinom nestane svega što nas je mučilo, predački niz nastavljamo i ovog 31. decembra, trudeći se da uz pesmu, igru i veselje prizovemo i što duže zadržimo dobra znamenja.

Uostalom, vreme praznika namenjeno je čudima.

Autor: Mladen Milosavljević, etnolog i pisac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime