Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.
U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi čim se razvede od svoje zakonite supruge mađarse grofice Julije Hunjadi.
U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočiju izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“.
Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je smrtno stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Baba Tomanija je prošla neozleđeno. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza.
Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici. Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.
Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani sa Karađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.
Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana.
Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu i sastoji od postolja, sarkofaga i bronzane statue Svetog arhanđela Mihaila a podigla ga je kneginja Julija.
Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano: “Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija”.
Izvor: Opanak.rs
