U moderno vreme kolektivni identitet je od posebne važnosti u politici. Narodi i države koji nemaju istorijskog uporišta ni državnih tradicija nastoje da iste izmisle i konstruišu po uzoru na veliki broj afričkih i azijskih država nastalih posle Drugog svetskog rata.
Retke su nacije slične srpskoj, koja je tokom dvadeset godina bežala od svoje prošlosti, državnog i nacionalnog identiteta.
Dok u našem susedstvu, pred od stranih birokrata ili zlovoljom moćnih ucenjivača izmišljenim državnim znamenjima plaču političari koji su do juče vodili ratove, vršili ratne zločine, prodavali drogu i još što-šta… U Srbiji su vlasti i veći deo opozicije bežali od grba koji je Srbija imala kada je bila jedna od tridesetak nezavisnih država sveta, himne uz čije zvuke je srpski narod pobedio u Velikom ratu, zastave koja je zaviorila prva među južnoslovenskim … Konačno se srpski narod u Srbiji nekako izborio za svoja znamenja. Danas ne postoji politička snaga u zemlji koja nudi drugačije državne simbole.
Naš narod izvan granica Otadžbine – 1,8 miliona Srba koji žive u osam susednih i obiližnjih država – odavno se vratio tradicijama. Nepravedne i pokvarene Velike sile nisu dozvolile srpskom narodu da se opredeli i ostane da živi u zajedničkoj državi. Pitanje je, međutim, da li bi da je našem narodu bila data sloboda da izabere, on pre deset ili dvadeset godina uopšte pristao da uđe u sastav jedne i nedeljive države Srbije. Zaraženi jugoslovenstvom, sa isključivo federalističkim državnim iskustvom, suočeni sa činjenicom da je Beograd sa Crnom Gorom godinama glumio „Jugoslaviju“ i kasnije stvorio nefuncionalnu i antisrpsku autonomiju na severu Srbije… Teško da bi prihvatili da naša nacionalna država bude makar i slična Mađarskoj, Hrvatskoj, Bugarskoj ili Grčkoj.
Posebno je to slučaj u Crnoj Gori. Srbi su ovde četiri puta manje zastupljeni u državnoj administraciji nego što bi na osnovu udela u stanovništvu trebalo da budu, osporena su im osnovna prosvetna i kulturna prava, poredmet su neprekidnih kampanja mržnje… Ipak, svega trećina Srba iz Crne Gore bi pristala da njihova zemlja bude deo Srbije, a tek svaki deseti veruje da je od strane jednog nasilnog i nedemokrartskog režima ugrožena. Sa identitetom je još gore. Dugo je među Srbima u Crnoj Gori najmoćnija bila stranka koja je verovala u jugoslovenski i kasnije „srbogorski“ identitet svojih birača… Tek od nedavno zastava Srba iz Crne Gore postala je ona koja je bila u prošlosti – srpska narodna zastava – trobojka boja istovetnih za čitavo Srpstvo. Nema više dvoumljenja, izrugivanja zdravom razumu i tradicijama, sa nekakvim tirkiznim bojama i zastavama čudnih razmera. U borbi za prava srpski narod danas brani istoriju Crne Gore i kada identitetski zakoni konačno budu na častan i demokratski način doneseni narodna zastava Crne Gore biće, kao što je i bila, srpska narodna zastava.
Republika Srpska je uspela da od stranih protektora odbrani svoju državnu zastavu, koja je ujedno i srpska narodna zastava. Drugi entitet BiH je, samo da bi sprečio Srpsku da ima svoja znamenja žrtvovao sopstvena. Srbi su, ipak uspeli da sačuvaju simbole svoje državnosti i jednistva srpske nacije.
Konačno, 2001. i 2002. u AP Vojvodini grupa ljudi koja nikada nije imala podršku veću od 10% birača severnih krajeva Srbije osakatila je grb Srpske Vojvodine i naružila zastavu Srbije… To čudo su prihvatile korumpirane elite u Beogradu, ali većina AP Vojvodine takva znamenja nije htela i uprkos državnoj odluci i pritiscima ni danas ih ne razvija trećina opština. Posle decenije lutanja, nametanja i neuspeha autonomistička ideja je i na martovskim izborima 2014. doživela katastrofalan poraz. Pošto je veći deo Statuta usvojenog pre nekoliko gopdina osporena pred Ustavnim sudom, posebna komisija je izradila predloge za njegovu promenu. Pored polovičnih mera upodobljavanja federalističkog položaja sa Ustavom Srbije, komisija se pozabavila znamenjima pokrajine. U skladu sa tradicijom, istorijom, pravdom i interesom srpske većine i nacionalnih manjina, za zastavu su preporučili narodnu zastavu Srbije – dakle zastavu srpskog naroda čiji je Srpska Vojvodina bila cilj na oputu nacionalnog i državnog ujedinjenja. Za grb je preporučen istorijski grb Srpske Vojvodine, kakav je bio u vreme postojanja Habsburpške monarhije, jer kad je reč o autonomiji govorimo o tradicijama a ne o državnosti.
Verujem da bi za srpski narod i njegovu državu Srbiju bilo najbolje da AP Vojvodina bude ukinuta kao relikt komunističke diktature. Narod je ne želi, nikada za nju nije glasao i potvrdiće je samo na lažnim i nameštenim izjašnjavanjima, takvih autonomija, sa ili bez demokratske podrške, nema u Istočnoj Evropi. Ipak, odluka o znamenjima vodi nas na put obnove i konačnog ustaljivanja našeg identiteta. Sve zemlje ili oblasti u kojima srpski narod čini značajan deo stanovništva ili uživa politička prava imaće u svojim znamenjima sadržanu i činjenicu da je srpska nacija jedna, jedinstvena i nedeljiva.
Čedomir Antić
Napredni klub
