Svanuo je Božić. Onaj naš, pravoslavni, da ne bude zabune u glavama pojedinih verskih fanatika, kojih Srbija ima za izvoz. Dakle, divno, praznično jutro, prohladno ali ipak svečano, dočekalo me je ovog Božića.
Majka me je probudila rano ujutru, zbog položajnika, da zatekne budnog „domaćina“, da se ne brukamo, pa još na Božić (!), a i zbog onog narodnog verovanja da sve što se radi na Božić, radiće se navodno cele godine. Ponadala se stara majka, valjda, da ću zbog toga cele godine ustajati rano i da neću spavati k’o Crnogorci, do podne.
Elem, položajnik koji mi je, igrom slučaja ili namerno, brat od ujaka (!), došao je, obavio rutinski (čovek je profesionalni položajnik koji svakog Božića obilazi redovne mušterije!) i ritualno svoj posao, pokupio pare i poklone, popio kafu i rakijicu, pojeo kilo prasećeg pečenja, podrignuo i otišao.
Srpski. Baš!
Kako treba. Sve po propisima.
I ispratismo mi, ukućani, njegovo veličanstvo Položajnika, a onda se prekrstismo, i popismo po gutljaj Hristove krvi, odnosno crvenog vina. Sve po redu, srpski. Svetosavski!
A onda je svako zauzeo svoj položaj za stolom.
Tradicionalno.
Nisam gubio vreme, odabrao sam fin komad pečenja, lepo ga isekao na sitne parčiće i baš kad sam hteo da počnem sa jelom, kad ono, međutim, na kajronu jedne (kažu, neprijateljske televizije!), pročitam vest: „Na snagu je stupila Uredba Vlade Srbije na osnovu koje se formira Pomoćna policija“!
Odmah mi je ispala viljuška iz ruke! Leve (po bontonu!), a ruka u kojoj sam držao nož totalno se paralisala!
Keva je odmah skočila na noge lagane, donela mi šećer i vodu, i nitroglicerin neki koji sam odbio da uzmem (da ne eksplodiram!), i ranisan (valjda da lakše svarim tu šokantnu vest?!), kukajući što mogu da umrem na Božić, a to pre svega, uopšte nije pristojno. Ima i drugih, bezveznijih dana za umiranje. Uglavnom, povratim se nekako, počnem da dišem, ustanem, uključim kompjuter i odem da pročitam vest u „celini celosti“, što bi rek’o legendarni Žika Obretković.
I čitam ja, tako, tu vest, zbog koje umalo srčku da doživim!
I kažu, u toj vesti, da je „neko“ (a svi znamo KO odlučuje u ovom parčetu Srbije bez Kosova!) odlučio, BEZ JAVNE RASPRAVE, diktatorski, dakle, da osnuje nekakvu „pomoćnu policiju“, koju će birati nekakve komisije, a članove tih komisija biraće budući slinavi Gering lično, vrhovni vođa tih pomoćnih pandura, po, za sada, nepoznatim kriterijumima.
Ili, možda, poznatim?!
Jer, kažu neki ljudi koji znaju, da će jedini kriterijum za regrutaciju budućih Slininih „pomoćnih pandura“ biti politička podobnost.
Zašto?!
Pa zato što se nedavno deo policije uzjogunio i pobunio javno, tražeći opravdano svoja prava, a neki opozicioni lideri, poput onog Kanađanina, gitariste Saše Radulovića, najavljuju nekakvo krvavo proleće i opštu pobunu.
Pa se, eto, naš velečasni premijerni Vučić i njegov slinavi Gering zvani Neša iz Beograda, poplašili i rešili da naprave svoj Gestapo.
Za svaki slučaj.
Što je sigurno – sigurno je!
A to što je meni propao Božić, što nisam stigao ni da gricnem ono pečeno prasence, i što sam mogao da odem tamo gore kod „Glavnog i odgovornog“ pre vremena zbog ove, najnovije u nizu i apsolutno nelegitimne ujdurme Vučića i njegovih saučesnika?!
Ko je kriv zbog toga?!
Koga da tužim i od koga da tražim obeštećenje zbog propalog Božića?!
Iako je Vučić direktni krivac što mi je propao Božić, ne pada mi na pamet da ga tužim jer je on vazda nedostupan sudskim organima.
A i učio sam u školi ono o kadiji i suđenju…
Dejan M. Andrić
www.kolumnista.com
Pa to je i bio cilj. Inače tekst je diletantski.