Ako je ovo, a po svemu sudeći zaista jeste, izlazna strategija režima iz ćorsokaka nazvanog „unutrašnji dijalog“ i „potreba normalizacije“, logično bi bilo da ju je izneo neki intelektualac blizak vlastima ili nižerangirani funkcioner. Činjenica da ju je izneo ministar odbrane, višestruko zabrinjava
Režim u Srbiji konačno je izašao sa svojim „planom“, odnosno paničnom izlaznom strategijom za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Uz petarde ulazeći u stupicu prozvanu „unutrašnji dijalog“, predsednik Vučić i njegovi saradnici našli su se na brisanom prostoru između raznorodnih obećanja davanih i svetskim centrima moći i domaćoj javnosti, kao i naraslih velikoalbanskih apetita.
U petak se u Pečatu oglasio autorskim tekstom ministra odbrane Aleksandar Vulin. Tekst je naslovljen „Vojska Srbije mora biti uključena u dijalog o KiM“. Srećom ispod ovog besmislenog naslova, najmanje se govori o Vojsci Srbije, a mnogo više o inicijativi predsednika Vučića koja je „akt izuzetne političke i lične hrabrosti“. Štaviše, produžava Vulin: „Mogu slobodno da kažem da u protekla dva veka niko nije imao hrabrosti da tako duboko uđe u suštinu kosmetskog problema.“ Zato, naravno, predsedniku dugujemo zahvalnost i sve ono što mu duguje i ministar Vulin.
Ali, postavlja se pitanje kako Aleksandar Vulin, izražava tu zahvalnost Velikom Predsedniku? Tako što stavlja na papir ono što predsednik želi – zahteva trajno i sigurno razgraničenje između Srba i Albanaca, pri čemu naglašava da o Kosovu ne vodimo dijalog sa Prištinom već sa Tiranom. („Mi rešenje tražimo, bar sada, sa Tiranom.“) Na taj način doakaćemo ideji o „Velikoj“ „Prirodnoj“ Albaniji, jer ćemo mi da je stvorimo, a novostvorena država sa centrom u Tirani će ukazivanjem pažnje preostalim Srbima, pokazati koliko uvažava državu Srbiju!
Premijer Albanije Edi Rama i tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić posle konferencije za štampu prilikom susreta u Palati brigada u Tirani, 27. maja 2015. (Foto: Dailymail)
Da ovo ne piše neko ko je ministar odbrane jedne zemlje, moglo bi da se shvati kao kafanska doskočica političkih kibicera, vazda spremnih da jednim potezom uđu u „suštinu problema“ i reše ga vo vjeki vjekov. Takva rešenja nekada se „utemeljuju“ na nekom principu, u slučaju ministra odbrane Vulina to je princip da se dozvoli „promena granica na Balkanu posle 1999.“, odnosno aluzija na to da se Republici Srpskoj dozvoli priključenje Srbiji.
Ako je ovo, a po svemu sudeći zaista jeste, izlazna strategija režima iz ćorsokaka nazvanog „unutrašnji dijalog“ i „potreba normalizacije“, logično bi bilo da ju je izneo neki intelektualac blizak vlastima ili nižerangirani funkcioner. Činjenica da ju je izneo ministar odbrane, višestruko zabrinjava.
Najpre se postavlja pitanje zašto Srbija proglašava Tiranu svojim partnerom u dijalogu? Hoće li to Albanija, članica NATO-a, nagraditi popuštanjem u pitanju „trajnog i sigurnog teritorijalnog razgraničenja“, koje bi vlastima u Srbiji ostavilo prostor za medijsko manevrisanje? Koji je to pobednik u istoriji bio toliko velikodušan da je imao razumevanje za imidž poraženog? I, najzad, o čemu bi Tirana imala da razgovara sa Beogradom, kad joj ovaj putem sopstvenog ingenioznog „unutrašnjeg dijaloga“ ustupa glavninu srpskog stanovništva i kulturno-istorijskih spomenika na Kosovu i Metohiji?
No to, je samo jedna od opasnih zabluda ministra Vulina, u kojoj ruku na srce, neće biti usamljen u domaćoj javnosti. Možda je još promašenije nuđenje trgovine Zapadu „Kosmet za Srpsku“. Time se poništava samostalna borba Srba u BiH za državnost, oni postaju, istovremeno, i „golub na grani“ zvaničnog Beograda i talac Zapada. Iluzorno je očekivati da će milošću „zapadnih demokratija“ Republika Srpska ikada dobiti pravo na samoopredeljenje. Sada kada traje preventivni baražni udar na „terorizam u Republici Srpskoj“, nuđenje takvih rešenja nije ništa drugo nego zavođenje za Goleš-planinu.
Čak i da se privremeno dopusti „promena granica na Balkanu posle 1999“ to će da dovede do otvaranja teškog višegeneracijskog konflikta između Bošnjaka i Srba, koji može da ima nepredvidljiv tok. Umesto sa dva teška, ali ipak zamrznuta spora, na Kosovu i u BiH, Srbi će se naći između dva otvorena fronta: bosanskog i velikoalbanskog (kojeg nećemo pacifikovati nikakvim ustupcima, naprotiv). U takvoj situaciji vrlo je izvesno i otvaranje trećeg, bugarskog fronta u Makedoniji. Umesto obećavanih mira, sigurnosti i ekonomskog razvoja, „naša deca“ će postati meta za odstrel. I sve to samo da bi se na medijima talambasilo da nikad niko kao Lider nije shvatio „suštinu problema“.
Dok mediji u Srbiji skrivaju „strategiju Vulin“, kosovski Šiptari se sa njom igraju: Tači se ne bi izjašnjavao, ima tu nešto, Haradinaj je protiv.
Glavni sagovornik – Tirana ćutke se smeška.
Hoće li se Vojska Srbije postrojiti u „unutrašnjem dijalogu“ onako kako ministar odbrane Vulin od nje traži?
Aleksandar Živković
stanjestvari.com
